ХИВ/АИДС: Подршка је важна

1. децембар Image copyright ALEXA STANKOVIC

Мотивисани порукама о важности тестирања на ХИВ вирус поводом 1. децембра, Светског дана борбе против АИДС-а, многи ће се одлучити на тај корак.

У случају да резултат буде позитиван, чека их дуг пут до прихватања новог здравственог стања и суочавање с околином.

Заражени ХИВ вирусом имају пуно питања о болести, лечењу, као и начину на који треба да воде свој живот . Одговоре, бар не све, неће моћи да добију од малобројних лекара у Инфективној клиници - не зато што они не знају шта да им кажу, већ зато што у склопу протокола немају времена за дуге и детаљне разговоре с пацијентима.

„У чекаоници на Инфективној клиници сам схватио да пацијенти имају милијарду питања у процесу прихватања болести и да је им је подршка неопходна", каже Ђурица Станков, извршни директор АС центра, који се од 2010. бави парњачким саветовањем.

Сећа се да, кад је сазнао да је ХИВ позитиван, није имао подршку пријатеља.

„Већина њих су испарили или су почели да шире причу да умирем".

Каже да му је ветар у леђа да почне са саветовањем, поред активизма којим се бави од 2005, дао један дечко с којим је разговарао у чекаоници.

Тренинг дементних особа „не даје резултате"

Микроби бране децу од рака

Шта је парњачко саветовање

  • Пружање информативне и емотивне подршке , при чему пружаоци подршке имају искуствено знање везано за специфичну здравствену тему и имају сличне особине као и особе које им се обраћају
  • Саветовање се врши у односу један на један, а учесталост зависи од потребе корисника
  • У Србији се ова врста подршке спроводи кроз програме различитих удружења грађана. Иако су важност ове услуге препорзнали и Министарство здравља и Институт за јавно здравља Батут, саветовање се не финансира из јавних фондова, већ удружења подносе пријаве за овакве пројекте код међународних фондација и програма
  • Већину активности везаних за помоћ људима који живе с ХИВ-ом финансирао је Глобални фонд за борбу против АИДС-а, туберкулозе и маларије. Фонд је био присутан у Србији од 2006. до 2014. Од тада је само шест одсто програма наставило с радом. Србија ће бити укључена у нови програм фонда од 2019. до 2021. године.
  • Утицај парњачког саветовања на живот особа са ХИВ-ом није у потпуности утврђен, али су истраживања потврдила да ова врста подршке има позитивне ефекте на ментално здравље пацијената
  • Заинтересовани за саветовање чешће користе услуге система социјалне заштите и пре се одлучују да пријаве дискриминацију и захтевају заштиту својих права

Сазнање о присуству вируса у организму намеће много питања о самој болести, доступним лековима и терапији, али свакодневном животу.

Пацијенте интересује како да саопште породици и пријатељима, како да остваре емотивне и сексуалне односе и да ли је потребно да људима на послу саопште да су заражени.

„Пацијенти морају да се суоче са стварима на које понекад нису спремни, а највише им је потребно разумевање", каже психотерапеут Данка Армацки, која пружа саветодавне услуге при фондацији Српске православне цркве „Човекољубље".

Према извештају Канцеларије за заштиту родне равноправности, само 7.7 одсто грађана Србије не исказује дискриминаторне ставове према људима који су заражени ХИВ-ом.

Image copyright NOEL CELIS
Натпис на слици Са саветовањем се крене један на један, а касније ко жели приступи групама подршке

Неко ко је прошао кроз такве дилеме може да их научи вештинама које ће им олакшати живот.

Станкову се недавно јавио 38-годишњи,високо образован мушкарац, који је „плакао као дете" кад је сазнао да је ХИВ позитиван.

Докторка која му је саопштила ту информацију, није имала адекватна знања о болести и уплашила га је прогнозама.

Велики број пацијената се сусретне с дискриминацијом при сусретима са запосленима у здравственом систему, показују искуства активиста. Станков сматра да непостојањем протокола долази до неспоразума и можда и несвесне дискриминације.

„Ми смо пацијентима прва подршка, неки од њих у нама виде у другу породицу."

Људи са којима он ради се, након почетних сесија саветовања, често ангажују у активностима које немају везе само са представљањем и упознавањем других о детаљима везаним за ХИВ-у. Они учествују у различитим креативним радионицама и организују еколошке акције.

Колико је пацијентима важна нада потврђује и Александар Прица, оснивач асоцијације Дуга из Шапца.

Његово дванаестогодишње искуство у саветовању говори да је често зараженима од ХИВ-а лакше да се отворе неком ко није здравствени радник.

Image copyright CLAUDIO REYES

Његова мотивација да се упусти у саветовање других је чињеница да „одрастати као геј у малом селу поред Шапца деведесетих није лако".

Прица каже да жели да помогне другима, како су и њему помогли.

Корисницима саветодавних услуга је важно да је особа која их саветује „на неки начин остварена", каже Прица.

„Људима кажем да живим нормално, да ме је породица прихватила, као и породица мог дечка."

Нема готових решења

У мањим местима потреба за саветовањем је и израженија, пошто људи крију своју сексуалну оријентацију, али и здравствени статус.

„Велики број њих жели да побегне из малог места", каже Прица, додајући да многи пријављују адресу у Београду како би лакше дошли до здравствених услуга.

Разлог је и то што ће се лакше се утопили у гужву великог града, где неће сви знати за њихов проблем.

Прици се обратио здравствени радник, који је сазнао да је заражен. Он не жели да колеге с посла знају за његов статус.

На питање да ли саветује кориснике да обавесте најближу средину о свом стању, Прица каже да саветници не дају готова решења и не доносе одлуке уместо њих.

Поред саветовања, који врше обучени едукатори, помоћ особама зараженим од ХИВ-а пружају и волонтери.

Дискреција, поверење и емпатија у кључне речи у том процесу, каже психотерапет Данка Армацки.

Некима је, пак, лаше да причају са свештеним лицем.

Јереј Зоран Керезовић, духовник у Клиничком центру Србије ради са људима који живе с ХИВ-ом последњих осам година.

И он се слаже да не постоје готова решења, јер је сваки пацијент прича за себе.

„Покушавам да им објасним веру, да причамо о смислу живота, имам разумевање за њих и трудим се да их прихватим", каже отац Керезовић.

„Свако ко је звао један пут, контактирао би поново", додаје он.

Приметио је да људи који се суоче с болешћу се окрећу вери, чак и ако пре тога нису били религиозни.

„И они мање верујући, кад су закуцали на врата модерне медицине и технологије и нису добили одговор, окрену се понекад вери. Мисија цркве је да покуша да им пружи некакав одговор", закључује он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи