Опсада Сарајева: Живот под гранатама 1423 дана

Opsada Sarajeva

Хиљаде људи у Сарајеву је три и по године живело под сталном претњом експлозија граната или хица снајпера.

Снаге босанских Срба пуцале су на град са околних брда са позиција на којима су биле од априла 1992. до повлачења после потписивања мировног споразума у Дејтону крајем 1995. године.

У најдужој таквој опсади једне престонице од Другог светског рата, живот је изгубило више од 10 хиљада жртава. Убијено је 1601 дете.

ББЦ на српском разговарао је са четворо сведока тог времена - како је изгледао живот у опкољеном граду и како о томе размишљају данас.

Ово су њихове приче.

Слобода Лиздек

„Када је рат почео, живот је био преда мном", почиње своју причу Слобода Лиздек.

Она и њени пријатељи завршавали су факултете у то време. Ништа их није припремило на оно што ће живети скоро четири године у свом граду.

„Уместо да почнемо да живимо прави, истински живот и да се остваримо као индивидуе, ми смо били присиљени да гледамо да ли ћемо сутра бити живи", каже она.

У почетку је владала конфузија и неверица, додаје, али је убрзо увидела да је „враг однео шалу".

Почела је да ради као преводитељица и сарадница многих телевизијских екипа које су извештавале из опкољеног Сарајева.

Док седимо у пространом предворју хотела „Холидеј ин", Лиздек се присећа како је то место изгледало током рата.

„То је била 'кућа отпора' када су медији у питању. То је био њихов дом и одавде су се свакодневно слале информације о томе шта се дешава у Сарајеву", каже она.

Овај хотел један је од ретких који се налазио у центру града, а уједно је био и на првој ратној линији.

„Да није било медија у хотелу, мислим да данас овде не бисмо седели", додаје Лиздек.

Трагичне вести о погибијама и страдањима блиских људи постали су свакодневница. Слободи је један тренутак посебно тешко пао.

„Рањавање мог тадашњег момка. Када, заправо, ни због чега постанеш мета. То је у потпуности променило и његов живот - он више није међу живима - и мој живот и све те животе људи који су били око нас", каже Лиздек.

Иако се живот одвијао у несташици хране и воде, без струје и грејања, најгори је осећај апсурда и ужаса који су наметнути, истиче она.

„Осећај немоћи је мени лично био најгори и најтежи у исто време. Човек, ипак, у тешким тренуцима добије невероватну снагу и настоји да пронађе решење за сваку ситуацију".

Управо због тога се могу памтити позитивне ствари из тог периода.

„То је људска топлина и солидарност која је заиста карактеризирала нас Сарајлије али и стране новинаре који су долазили у рату овде.

Mислим да је то једна од највећих вредности које данас и не видим да постоје."

Нихад Крешевљаковић, директор позоришног фестивала МЕСС

„Живети у периоду опсаде сигурно је једно вредно искуство без којег би сваки човек могао проживети живот, у смислу да га не искуси", каже Крешевљаковић на почетку разговора.

Нихад је пунолетство проживео у рату. Заробљени град није био препрека за његова интересовања, па је током опсаде развио љубав према уметности - пре свега документаристици и театру.

„Уметност је у Сарајеву у периоду опсаде помагала свима нама који смо се њом бавили одржавајући привид једног нормалног живота", прича Крешевљаковић.

Ипак, живот није био нормалан.

„Научили смо се да тешке вести интензивно примамо и брзо прелазимо преко њих како бисмо успели издржати све те четири године", додаје он.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionОпсада Сарајева: Сећања преживелих

За најважнији тренутак за град током опсаде издваја 2. мај 1992. године.

Каже да је то дан када је „спречен пад Сарајева" и да се свако ко је тада живео у Сарајеву сећа сваког детаља.

„Мој други мај сам провео у склоништу Дома за васпитање деце са специјалним потребама. Ту ноћ смо провели надајући се да ћемо остати живи пошто је зграда погођена са најмање четири, пет граната", присећа се Крешевљаковић.

Тада је, каже, донео важне животне одлуке.

„Све те мисли које су ми пролазиле кроз главу и данас носим са собом као неки дар који сам добио те вечери, а дар је био да сам остао жив заједно са својим комшијама."

Једна видео камера била је довољна за „властити космос" који је са пријатељима створио као одговор на агресију којој су били изложени.

„Имали смо среће да смо имали видео камеру. Основали смо видео-групу, групу људи која се бавила видео уметношћу", прича Крешевљаковић.

Први резултати стигли су већ 1993. године на фестивалу алтернативног филма, организованом током опсаде. Филм "Фактор опасности - чекајући гранату" добио је прво место.

„Били смо јако поносни када смо награђени. Награда је била 1 конвертибилна марка за коју су могли купити једну кафу.

„Поделили смо ту кафу и захваљујући фестивалу имали смо један леп дан у опкољеном Сарајеву", каже Крешевљаковић.

„Босна је загонетна, најлепша и одлучна"

Валтер се враћа у Сарајево - у музеј

Последњих двадесет година бави се управо уметношћу која је настала током опсаде Сарајева.

„Рат и све радикалне ситуације јесу тренуци када немате проблем са чепркањем по самом себи. У тим тражењима уђете и у ту просторију у којој се налази и тај чудесан свет уметности" каже.

Зато присећање на период рата има смисла само ако „вас учи да будете бољи и постанете заговорници против рата".

„Нешто што би свако од нас који смо то преживели требао носити као поруку је да је рат највеће понижење које људско биће може доживети. Било да се ради о жртви или још горе ако сте извршитељ злочина", закључује он.

Јакоб Финци, председник јеврејске заједнице у Босни и Херцеговини

Јакоб Финци је имао 49 година када је рат у Босни почео.

Признаје да га је рат у Југославији изненадио после 50 година слоге и заједничког живота, али рат у Сарајеву није био изненадан.

„Кратак рат у Словенији и опсада Дубровника у Хрватској нас је на неки начин упозорила шта би се могло десити и како да се припремимо за тако нешто", присећа се Финци.

Јеврејска заједница у Дубровнику била је времешна по годинама, каже Финци. Зато је за њих требало набавити лекове и храну за три месеца.

„Истовремено смо упозорили све да продуже важност пасоша јер ако буде требало се евакуисати да могу лакше да путују", објашњава.

Тако је већ 10. априла - четири дана од званичног почетка рата у Сарајеву - евакуисан велики број старих и деце.

„То нам је умногоме помогло да те евакуације понављамо док нису отишли сви који су хтели", каже Финци.

Током опсаде Сарајева, у Јеврејској општини свако је могао да добије помоћ - лек, оброк или да пошаље и прими писмо.

Финци је у рату научио да су два лонца од по 50 литара довољна за 300 тањира хране.

„Никада нисмо питали како се зовеш, већ како можемо да помогнемо", каже Финци.

Натпис на слици Борбе су се често водиле и у главним градским улицама.

Када су инострани новинари после неколико месеци схватили да осим Срба, Бошњака и Хрвата у Сарајеву живи и мала заједница Јевреја били су чести гости, присећа се он.

„Нису могли отићи а да не питају могу ли помоћи - замолили смо их да пошаљу гомилу писама. Тако су нам доносили и односили пошту, коју смо ми касније дистрибуирали по граду", каже Финци.

Синагога није била директна мета током опсаде, осим неколико мањих оштећења од гелера.

Ипак, тренуци који су се тешко подносили били су чести.

„Када је недалеко одавде на сарајевској пијаци пала граната и у једној секунди убила више од 60 људи", каже Финци.

На врата се гледало са зебњом да ли ће се вратити они који су изашли, додаје.

„Исте су вам шансе да будете погођени, стајали у подруму или под кишобраном. Онда је то тај осећај тоталне беспомоћности", каже Финци.

Златка Имамовић, удружење родитеља деце убијене у опкољеном Сарајеву

Крајем марта 1993. године испред породичне куће Имамовић пала је граната.

„Мој петогодишњи син Мирза убијен је 21. марта 1993. године", каже Златка Имамовић.

За децу је у Сарајеву било тешко, додаје.

„Деца су била жељна игре. Али нису могла изаћи напоље, јер се игра завршавала убиствима деце", каже она.

Име Мирзе Имамовића уписано је на једном од седам месинганих ваљака код спомен обележја деци убијеној за време рата у центру града.

Осим страха од удара гранате, додаје Имамовић, деци је претила опасност и од снајперских хитаца.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionЗлатка, Мирзина мајка

„Деца су снајпером циљано убијана. Да се запиташ какав је мозак могао циљано дете да погоди, да га усмрти", каже она.

Са кнедлом у грлу, присећа се да јој је син две недеље пред смрт тражио банану.

„Нисам знала одакле се сетио банане. Видело дете у сликовници банану, па ме питало. Знате, ја дан данас не једем банане", каже Имамовић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи