Бомбардовање 1999: Црногорски Мурино, две деценије касније

Мурино, 11. април 2019.
Натпис на слици Нови мост спаја две обале Лима у Мурину

Пре тачно две деценије, Мурино је било уснуло село у црногорској општини Плав са старим каменим мостом као симболом, хотелом у центру места, путем који га преко Чакора спаја са Пећи.

Данас је то још дубље заспало плавско село без старог моста срушеног у НАТО бомбардовању, хотела који је том приликом тешко оштећен па срушен, и са путем који преко Чакора више не води до Пећи јер на њему нема граничног прелаза између Црне Горе и Косова.

„Ми данас, ако не ради продавница, немамо где да купимо сендвич.

А ми смо сви господа", резигнирано прича незванична хроничарка Мурина, библиотекарка Бранка Дабетић.

Савремена историја Мурина рачуна се по разарањима - од НАТО бомбардовања 30. априла 1999. године, па све до земљотреса 4. јануара 2018. године.

Шест жртава, од тога троје деце, страдало је на мосту у центру места погођеног са, према медијским извештајима, од 10 до 17 пројектила НАТО-а.

Земљотрес је оштетио десетине кућа, осам их је расељено, а блокиран је био и главни пут ка Мурину.

Према последњем попису из 2011. године, у Мурину живи 462 становника, али се мештани сами пребројавају у знатно мањим бројевима - деле тиме судбину све више пустог севера Црне Горе.

„Боље желети него жалити"

Највећа грађевина у селу без конкуренције је школа - обновљена зграда сведочи да је пројектована за много више ђака него што их данас долази у клупе.

„Ако је школа имала 1500 ученика, а сада има око сто - хоће ли ико да улаже у такву средину", пита се директор Дома културе Зоран Јокић.

Натпис на слици Панорамом Мурина доминира зграда основне школе

По занимању, он је професор историје - сам каже „онога чега нисам смео да будем".

„Моје дете студира и кад заврши - ја му нисам оставио могућност да се врати јер моја ће кућа да се сруши.

Једини излаз је иностранство и то кажемо својој деци - боље је желети него жалити, усавршавај немачки, енглески и иди!"

Некада се у Мурину откупљивала боровница, али данас је ретко ко и узгаја.

„Ја сам растао на селу - знао сам да орем, копам.

Моје дете је на факултету и не зна тиме да се бави."

Црна Гора и НАТО - година прва

Две деценије од НАТО бомбардовања Југославије

Када буде завршен, аутопут Бар-Бољаре проћи ће надомак Мурина и донети нову шансу за географску одредницу која је у Југославији била позната по честом помињању у извештајима Ауто-мото савеза.

Регионални пут Пећ - Чакор - Мурино зими је често навођен на листи непроходних - због снежних падавина.

Данас је непроходан без обзира на временске услове.

Због компликованих односа званичне Подгорице и Приштине, на овом путу нема граничног прелаза између Црне Горе и Косова, па је пут блокиран.

Натпис на слици Кроз Мурино се не може до Пећи, иако постоји изграђен пут

„Црно без белог"

Сам центар Мурина после 1999. године добио је ново име - „Трг НАТО жртава".

Али када се у овом месту разговара о животу две деценије после бомбардовања, нема много новог - преовлађују нијансе само једне боје.

„Туга - црно без белог.

Свака част свакоме ко је дао нешто за Мурину, али - нико ништа није дао", каже библиотекарка Бранка Дабетић.

Натпис на слици Остаци некадашње текстилне фабрике „Титекс", такође оштећене у НАТО бомбардовању

Док емотивно набраја ко је од државних званичника долазио, а ко није дошао на комеморације страдалима, каже да је и новац који је стизао понајвише из Савезне владе Југославије, одлазио у - погрешне руке.

„Ми да нисмо овај Дом културе на својим рукама изнели, крпили његове рупе - ништа од њега не би било."

Као посебну реликвију, из полице са књигама вади једну посебну - заувек обележену гелером од бомбе.

Натпис на слици Гелер се зауставио међу страницама књиге „Дневник партизана", Хинка Братожа Окија

Песма о мосту

Поред новоизграђеног, на месту старог руског каменог моста из тридесетих година 20. века, данас пасе коњ Радована Кочановића.

„Мост је био симбол - ту су се састајали млади, лепота једна.

Мурино је душу изгубило без њега", каже Кочановић који је 30. априла 1999. године био на сред села.

О мосту је спевао песму коју радо рецитује:

На Мурини, покрај Лима, срели смо се изненада

Прелијепа она беше, име јој је било Рада.

На муринском старом мосту често смо се састајали

Загрљени у заносу рујне зоре дочекали.

Лијепа Рада отишла је, старог моста више нема

У мом срцу остала је бол и туга преголема.

Радо, Радо, моја рано тебе нема већ одавно

Да л се некад сетиш мене, заболе ли те успомене?

Натпис на слици „Самоникли" песник из Мурина Радован Кочановић

Од Мурина до Стразбура

Бомбардовање моста у Мурину однело је највише жртава у Црној Гори - шесторо страдалих чини више од половине од укупно десет жртава на територији тадашње мање федералне јединице Савезне Републике Југославије.

Дарко Мијовић са оцем је пре двадесет година, уочи Првог маја, кренуо из Подгорице пут Мурина.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionДарко Мијовић био је поред моста који су срушиле НАТО бомбе.

Када су прве бомбе пале надомак села Горња Рженица, дошао је у продавницу на самом мосту - да из ње телефонира мајци у Подгорицу и распита се каква је ситуација у граду за који је претпоставио да је такође изложен бомбардовању.

Од детонације и гелетра, сачували су га зидови продавнице из које је успео да изађе, заједно са власником радње.

Мање среће имале су две девојчице које су неколико тренутака пре бомбардовања - изашле из продавнице, право на мост.

Уз шест жртава, извештаји броје и осам повређених.

Дарко Мијовић део је процеса који се води у покушају да породице страдалих и повређени добију накнаду за претрпљени бол и штету.

„Није нас било стотину повређених, а нико из државе нити од страних делегација нас није назвао телефоном да пита како смо, јесмо здрави и треба ли нам нешто."

Каже да су црногорски судови редом одбијали тужбе, те да са својим захтевима стиже до Европског суда за људска права у Стразбуру.

Image copyright SAVO PRELEVIC/AFP/Getty Images
Натпис на слици Жртве из Мурина биле су део парола на протестима против уласка Црне Горе у НАТО

Породици страдалог Манојла Коматине наложено је чак да држави врати 69 хиљада евра првобитно досуђене одштете.

Као главни аргумент жалби наводи се чињеница да црногорске власти нису огласиле опасност од ваздушног напада у Мурину приликом овог НАТО бомбардовања, док су се сирене чуле у суседном месту Плав.

Жртве НАТО бомбардовања Мурина, 30. априла 1999. године

  • Јулија Брудар - 10 година
  • Оли­ве­ра Мак­си­мо­вић - 11 година
  • Ми­ро­слав Кне­же­вић - 14 година
  • Вукић Вулетић - 46 година
  • Милка Кочановић - 69 година
  • Манојло Коматина - 72 године
Натпис на слици Споменик жртвама НАТО бомбардовања Мурина

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи