Скуп у Блајбургу: Људи у црном и „врх хрватског леденог брега"

Image copyright Getty Images
Натпис на слици На скупу у Блајбургу 2018. године било је око 10.000 људи

Две плавокосе девојчице, старе не више од пет година, гледају директно у камеру.

Обучене су скроз у црно - црне капе, црне кошуље, црне панталоне.

Лево и десно од њих су два дечака, који су нашли неку занимацију па гледају ван кадра, ко зна где. И они су скроз у црном.

Одмах иза је двоје одраслих - плавокоса жена пријатног изгледа и мушкарац којег је фотоапарат замрзнуо баш у тренутку док гледа у децу.

Свима се на реверима и капама јасно види велико латинично „U", препознатљив симбол усташког покрета у Другом светском рату.

Фотографија те породице, са неког од претходних скупова у Блајбургу, често се може наћи у текстовима о аустријском градићу на граници са Словенијом.

Град у којем живи тек нешто више од 4.000 људи познат је широм Европе по томе што се сваког маја врати у 1945. годину, када на површину испливају све поделе хрватског друштва.

Све је почело неколико дана по завршетку Другог светског рата, када су усташки војници и они који су сарађивали са Независном Државом Хрватском покушали да побегну у Аустрију. Но, враћени су у Југославију, и убијено је неколико десетина хиљада људи.

Обележавање тог догађаја у Блајбургу једни називају „усташким дернеком", а други „комеморацијом којом се обележава ратни злочин и злочин против човечности".

Анте Павелић Image copyright Getty Images
Натпис на слици На челу Независне Државе Хрватске било је Анте Павелић, са титулом поглавника

Свађа и релативизација

„У Блајбургу се окупљају они који тврде да учествују у верској комеморацији за погинуле хрватске војнике", каже за ББЦ на српском Гордан Духачек, новинар загребачког портала Индекс.

„Међутим, прави карактер је клерофашистичко окупљање, када се плаче над убијеним усташама, партизани се приказују као злочинци, а убијене усташе као невине жртве", додаје он.

Како каже, тај догађај нема никакве везе са „пристојном верском комеморацијом која би обележила историјски догађај и која не би служила покушајима рехабилитације усташа".

Скуп у Блајбургу већ годинама изазива велику пажњу читаве Европе.

Усташке униформе, шаховнице са првим белим пољем - као у време НДХ - као и покличи „За дом спремни" само су део колорита који сваког пролећа задеси мирни аустријски градић.

Често се појаве и вести да је аустријска полиција ухапсила неколико особа због кршења закона о величању нацизма.

Све то утиче на атмосферу у Хрватској, па се сваког маја Хрвати „крвнички свађају, нападају или бране скуп", истиче Духачек.

Историчар Хрвоје Класић, са Филозофског факултета у Загребу, наводи да је Блајбург део покушаја релативизације злочина из Другог светског рата.

„Када то нису успели, десничари су преузели другу тактику и рекли себи 'ок, ако морамо да критикујемо тај период, онда ћемо то радити и према периоду после рата, па ће се изгубити однос ко је позитивац, ко негативац, ко је поражен, а ко победник'", каже Класић за ББЦ на српском.

„Тога у Хрватској имате и данас, па председници неких странака често постављају реторичко питање да ли је Загреб ослобођен 8.5.1945, када су у њега ушли партизани, или је тада пао".

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionИсторија људске патње - како је настао термин геноцид

Освета

Тог 30. априла 1945. Адолф Хитлер је извршио самоубиство. Месец и кусур дана касније Немачка је у Берлину потписала безусловну капитулацију.

Партизани су градове некадашње Југославије редом ослобађали од немачке окупације.

Усташки војници и сви који су имали икакве везе са Независном Државом Хрватском, савезницом Немачке и Италије формираном током рата, морали су да беже.

Средином маја су код Блајбурга прешли границу Словеније и Аустрије, намеравајући да се предају британској војсци. Међутим, Британци их одбијају и говоре им да се врате и предају југословенској војсци.

На самом Блајбуршком пољу није било смакнућа, али је оно узето као симбол свега што се након тога дешавало широм Словеније - а било је масовних ликвидација.

„Блајбург је освета", каже Класић.

„Колико је тачно људи убијено не знамо тачно, али је данима након тога сигурно страдало између 70.000 и 90.000 људи".

Како наводи, током СФРЈ се о томе „с разлогом није причало, јер је то највећа срамота за партизански антифашистички покрет".

„Четири године су се храбро борили и гинули за иделе који су потпуно супротни са свиме што се догодило након тог 15. маја.

„Из жеље за осветом, али и из страха да би усташе могле да се приклоне Британцима у рату против комуниста, све се претворило у стравичан злочин", наводи Класић, истичући да је обрачуна са колаборационистима било широм Европе, али не толико и на тај начин.

Прво окупљање у Блајбургу одржано је 1953. године и било је маргинално, са свега неколико десетина људи, да би све оживело почетком деведесетих, почетком успона Хрватске демократске заједнице.

„Тада је све добило нови наратив - да се тамо догодила велика трагедија хрватског народа и да је извршен геноцид над Хрватима, као да их у партизанима уопште није било", истиче Духачек.

Јасеновац Image copyright Getty Images
Натпис на слици У логору Јасеновац страдало је више стотина хиљада људи - Срба, Рома, Јевреја и свих који су се противили режиму НДХ

Политика

Велику улогу у тензијама око Блајбурга имали су и водећи људи Хрватске.

Духачек каже да су хрватски политичари и Блајбург имали „занимљиву и кривудаву историју односа", док је Класић раније истицао да они „у Блајбург желе да иду, а у Јасеновац морају".

„Фрањо Туђман никада није био у Блајбургу, нити му је то икада пало на памет", наводи Духачек.

„Зато је један од његових наследника, премијер Ивица Рачан, био у полуприватној посети - одао је почаст убијенима, али у исто време осудио НДХ и хрватски режим".

Негде у то време покренута је прича да Сабор - хрватски парламент - буде покровитељ службеног скупа у Блајбургу, што се и догодило.

Та ситуација је трајала све до 2011. и доласка на власт Социјалдемократске партије и Зорана Милановића, када је покровитељство укинуто, али је обновљено четири године касније, након повратка ХДЗ-а. У међувремену је Блајбург постао контроверзна тема широм света, а европски медији га називају „највећим неонацистичким окупљањем у Европи".

У Блајбург је одлазила и хрватска председница Колинда Грабар Китаровић.

„Она је увела ту бизарну праксу да не учествује ни на каквим званичним комеморацијама, већ сама оде мало у Јасеновац, па мало у Блајбург, фотографише се и мисли да је то довољно, што је пресмешно", истиче новинар Индекса.

„Ове године је зглајзнула више него иначе - у Блајбург је отишла 8. маја, на Дан ослобођења Загреба. Е, сад, ако није знала шта тај датум значи - то је катастрофа, а ако је знала - онда је њена порука још гора".

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionОбележено сто година од оснивања Социјалистичке радничке партије Југославије.

Дијаспора и антифашизам

Класић истиче да је Блајбург само „врх леденог брега" свега што се последњих деценија дешава у Хрватској.

„Он је део приче о ревизионизму која је почела током деведесетих, када је на службеном нивоу све деловало супер и када је антифашизам био део Устава.

„Међутим, ревизионизам је у међувремену постао све јачи, партизани су губили улице, а добијали их министри НДХ, антифашистички споменици су рушени, а у јавности се све чешће могао чути усташки поздрав 'За дом спремни'".

Као један од важних фактора Класић види велики број људи из хрватске дијаспоре који су постали битни у политичком, војном и дипломатском животу земље.

„Ти људи су неретко имали неке усташке корене у породици, што наравно не значи да су и они били усташе, али је однос према том периоду био исти као међу хрватском емиграцијом после 1945. године.

„Тада се од целог Другог светског рата гледало само на 10.4.1941, када је основана НДХ и 15.5.1945, када је дошло до Блајбурга. Све између - Јасеновац, Јадовно, масовно злочини - све је то пало у други план", наводи Класић.

Како каже, била је битна идеја стварања хрватске државе и жртве пале за тај циљ, а тај сценарио „поновљен је и током деведесетих".

„Као и 1941. створен је тај наратив да се Хрвати за независну државу боре против Југославије и комунизма, а да претњу опет представљају Срби".

Ипак, он истиче да су екстремни националисти у Хрватској увек мањина, али су „гласни и агресивни, па остављају утисак да их је више него што јесте".

„Блајбург је таквима најбољи аргумент за став да је антифашистички покрет био и злочиначки.

„То је муниција свима који кажу 'приговарате нам за Јасеновац и Јадовно', али ми смо створили хрватску државу, а ви сте чинили злочине и ушли у Југославију...

„То је борба која приказује поделу која је и дан данас присутна", закључује Класић.

Блајбург Image copyright Getty Images
Натпис на слици Аустријска полиција води рачуна на понашање учесника скупа у Блајбургу

Позитивци и негативци

Ситуација у хрватском друштву данас није нимало једноставна, а на снази је одавно нека врста пат позиције.

Где би могло да буде решење?

„Идеално би било да хрватско друштво већински схвати да су партизани били позитивци, а усташе негативци и да се око тога створи друштвени консензус", каже Духачек.

„У таквој атмосфери би онда могло бити могуће организовати некакву службену комеморацију за људе који су убијени у партизанској одмазди, а која не би функционисала као проусташки скуп", додаје он.

Међутим, како каже, тренутно се то не дешава, већ су често усташе good guys, а партизани bad guys.

„Није ствар у томе да се ово аутоматски превазиђе, него да се на демократски начин води континуирана расправа, али не тако да цело друштво буде једноставно блокирано.

„Ми овде цео мај проведемо расправљајући о партизанима и усташама, навијамо за своју страну и уживамо у овом или оном поразу или бламажи друге стране...

„То, једноставно, није здраво".

Grey line

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи