Интервју петком: Предраг Мијатовић - Да смо остали заједно, могли смо да будемо прваци света

Мијатовић на стадиону Сантијаго Бернабеу у Мадриду Image copyright PIERRE-PHILIPPE MARCOU/AFP/Getty Images
Натпис на слици Мијатовић на стадиону Сантијаго Бернабеу у Мадриду

Са краљевским клубом је као играч постао првак Европе, а добио је прилику да га води и као спортски директор.

Током богате каријере, Предраг Мијатовић је претурио свашта преко главе, а поред знања на терену, остао је познат и као човек чије су изјаве и понашање често одскакали од укалупљеног мишљења о фудбалерима.

Мијатовић у разговору са ББЦ на српском каже да је током спортске каријере имао срећу да му се оствари највећи део снова.

„Поштујем све велике клубове у Европи, али сан сваког када почне да се бави фудбалом је да обуче дрес Реала једног дана.

„Ко каже да није тако, вероватно баш и не говори истину. Реал је највећи клуб који носи и огроман притисак, то играчи морају да схвате чим дођу", каже некадашњи репрезентативац Југославије.

Док је играо за Реал, био је сјајан у тандему са Давором Шукером. Пријатељство црногорског и хрватског фудбалера преживело је и ратне године, кад су многи односи „пуцали".

„Није ми било тешко да сачувам односе, јер сам са људима из целе бивше Југославије играо, дружио се и освајао трофеје. Нисмо дозволили да нас те ситуације удаље. Уосталом, нису спортисти ти који су све закували.

„Друго, стварно нисам имао потребу да на тај начин доказујем патриотизам, нити да будем примитивац којем ће политика да намеће начин размишљања", навео је Мијатовић.

„Једноставно, није могао неко трећи са стране да дође и каже сад не треба са њим да се дружиш зато што је Хрват", додао је он.

А 20 година касније, чини се да политика опет налази пут до фудбалских терена. Тако је због утакмице Црна Гора - Косово у Подгорици селектор домаћих Љубиша Тумбаковић, рођени Београђанин, поднео оставку, а двојица играча Црвене звезде одбила су да играју.

Црногорски медији тврде- због притиска из Београда.

„Нисам разговарао са главним актерима те ситуације, али видим да су медији пуни те приче сваки дан. Знам колико и ви, али ускоро ћу разговарати и са Савићевићем и са Тумбаковићем. Волео бих да чујем обе стране пре него што донесем суд", објашњава Мијатовић.

Image copyright Gerd Scheewel/Bongarts/Getty Images
Натпис на слици Мијатовић у мечу финала Лиге шампиона против Јувентуса 1998.

Квалитет фудбала у обе земље свакако није нешто чиме би и Србија и Црна Гора могле да се похвале.

„Знатно је слабији него онда када смо ми играли фудбал пре 20 и кусур година".

Мијатовић каже да прати и шта се дешава у Партизану, клубу у којем се доказао и одакле је отишао у Шпанију.

„Освојили су куп, али примат је преузела Црвена звезда после година Партизанове доминације".

А кад год се помене криза у Партизану, што није редак случај претходних година, једно од имена које навијачи призивају као спасиоца је управо Мијатовић.

„Жао ми је када не иде клубу. Тешка је економска ситуација и није лако радити у тим условима", каже он.

У овом тренутку је могућност да се ангажује у београдском клубу за Мијатовића компликована и неизводљива.

„Спреман сам да помогнем саветима. Председник мора да ради сваког дана, и по 20 сати дневно прве године. Мора да доноси тешке и непопуларне одлуке како би се ствари довеле у ред", истиче он, уз одређену ограду.

„Никад не реци никад".

Image copyright Marcus Brandt/Bongarts/Getty Images
Натпис на слици Мијатовић на утакмици са Холандијом у Тулузу 1998.

Мијатовић је за Реал Мадрид играо од 1996. до 1999. године, а у шпанску престоницу стигао је из Валенсије.

„Не постоји клуб који на бољи начин може да вас лансира у фудбалску орбиту од Реала. Али зато када не иде, онда је права катастрофа".

Тврди да је упознао обе стране славног мадридског клуба и нема дилему која је лепша.

„Као фудбалеру, једина обавеза ти је да размишљаш како да играш што боље. Као директор сам видео и другу страну. И могу да кажем, много је лепше и лакше кад си играч".

А међу истинске легенде Реала сврстао га је гол Јувентусу 1998. којим је краљевском клубу донео титулу првака Европе после 32 године чекања.

„Доживео сам много лепих тренутака у играчкој каријери, али то је највећи. Моменат који је био веома значајан за историју Реала".

Помало иронично, само месец и по дана касније, Мијатовић је доживео и најгори тренутак у каријери.

Звук лопте којом погађа пречку из пенала против Холандије на Светском првенству и даље повремено зуји у ушима.

„Тешко је било сварити га, али, 'ајде, сад је већ прошло више од 20 година... Схватиш да мораш да идеш даље.

„Милијарду пута сам гледао снимак. Сећам се тог првог момента када сам схватио да лопта није ушла... Одвратан осећај".+

Image copyright AFP
Натпис на слици Модрић је водио Хрватску до финала прошлогодишњег Мундијала

У октобру се навршава и 20 година од утакмице са Хрватском на Максимиру, у којој је Југославија одиграла 2:2 и пласирала се на Европско првенство.

То је уједно и последњи континентални шампионат на који су се репрезентација, што Југославије, СЦГ, Србије или Црне Горе пласирале.

Те октобарске вечери 1999. године у Максимирској шуми, Мијатовић је дао први гол за „плаве", а онда је Зоран Мирковић добио црвени картон када је ухватио Роберта Јарнија за међуножје.

„Огромна је била тензија. Прва мисао била ми је - жао ми Мирковића, много нам је значио. Али, и то се дешава. Онда сам рекао - морамо да издржимо до краја. Како је меч одмицао, био сам све сигурнији да ћемо успети".

Упркос тензијама, на терену се велики број играча оба тима међусобно познавао од раније.

Добар део њих био је из генерације „Чилеанаца", које је 1987. у дресу Југославије постала омладински првак света.

Та титула била је једна од најпозитивнијих ствари у историји југословенског фудбала, тврди Мијатовић.

„Имали смо среће да смо били формирани у јакој југословенској лиги, па смо се и после Чилеа још неколико година задржали у земљи", наводи он.

Управо су хрватски играчи те генерације водили репрезентацију самосталне државе до трећег места на Мундијалу 1998.

„Данас клинци прерано одлазе у иностранство и то је велики проблем. Не стигну да се формирају ни као играчи, ни као личности".

Мијатовић додаје и да се ти клинци једноставно „погубе" пред обавезама и оним што их чека у фудбалском свету одраслих.

„Нисам особа која жали за стварима из прошлости, али да смо остали заједно, везали би три, четири велика такмичења и уз велику дозу среће, вероватно би освојили неку титулу".

По индивидуалном квалитету смо били у врху, али на великим такмичењима морају да се поклопе и неке друге ствари, додаје Мијатовић.

„Често је радио наш балкански менталитет и принцип - лако ћемо. Дешавало се да нас скупо кошта та ноншаланција".

Успеси Хрватске

За разлику од осталих фудбалских репрезентација са простора бивше Југославије, Хрватска има континуитет добрих резултата. У чему је тајна?

„Имају играче у највећим светским клубовима. Такви фудбалери знају да одиграју када је густо".

Баш због тога Мијатовић није био превише изненађен када је Хрватска прошле године стигла до финала Мундијала.

„Индивидуални квалитет је ту. Друга је ствар што је мало ко заиста веровао да они могу до финала. Драго ми је због успеха Хрватске. Када је требало направити искорак, успели су".

Иако би стварање регионалне лиге подигло квалитет фудбала, Мијатовић каже да у овом тренутку то није реална опција.

„Фудбал је другачији од осталих спортова, није лако контролисати људе на стадионима као у халама. Треба размишљати у том правцу, али не верујем да ће доћи до тога у блиској будућности".

Image copyright Getty Images

Одлазак из Реала и италијанска епизода

После три године играња у краљевском клубу, Мијатовић је отишао у италијанску Фиорентину.

„У животу некада донесете праву, а некада погрешну одлуку. Имао сам ситуацију са тренером Тошаком после које сам решио да идем. А могао сам без проблема да останем још неколико година", истиче он.

Одлазак у Италију није био погодак.

„Тешко је када дуго играте у Шпанији, па се онда преселите у лигу као што је италијанска. Није то функционисало баш најбоље".

Годину дана смо радили на Роналдовом доласку

Као највећи успех на месту спортског директора Реала, Мијатовић је навео прелазак Кристијана Роналда из Манчестер Јунајтеда.

„Роналдо је представљен 2009. у јуну, али цео посао смо завршили још у децембру 2008. Кад се присетим, скоро годину дана смо радили на том трансферу који је био један од највећих у историји фудбала".

Мијатовић додаје и да је Роналдо у потпуности оправдао цену од 94 милиона евра, што је 2009. био светски рекорд.

„Испунио је очекивања, и то што је он урадио, не верујем да ће неко успети да понови у дресу Реала".

Много речи хвале Мијатовић има и за тренера Реала Зинедина Зидана који је три пута заредом са клупе водио краљевски клуб до трофеја у Лиги шампиона.

„У првој мандату је био сјајан, направио је феноменалан успех. Зна како да мотивише играче. Овај други мандат је много компликованији, јер је дошло до смене генерација".

Ипак, као најбољег тренера данашњице некадашњи репрезентативац Југославије види Жозеа Муриња.

„Не кажем то зато што смо пријатељи. Када седнете да разговарате, видите колико је његово фудбалско знање. Истовремено, и он је живи доказ колико је тешко освојити Лигу шампиона".

Image copyright Getty Images

Имам снаге за пет минута фудбала

Многи бивши фудбалери и по завршетку каријера наставе да играју фудбал рекреативно, али не и Мијатовић.

„Осим када УЕФА пред финале Лиге шампиона организује меч ветерана. А и тада могу да одрадим пет минута. Наиграо сам се фудбала за цео живот".

Каже да оно мало слободног времена покушава да проведе са породицом и пријатељима. Деца су порасла, а родитељски занат испекао је, како каже, одавно па данас лако „прати" три ћерке и сина.

„Прави сам ћалац, постао сам прави стручњак на том пољу, морам да се похвалим. Завршио сам са њима разне школе, факултете, мастере, докторате и све што иде уз то".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи