Путовање у инвалидским колицима: „Из Хрватске можеш свуда”

Славен у Танзанији Image copyright Славен Шкробот
Натпис на слици Танзанија је једна од првих далеких дестинација на Славеновом списку

Славен Шкробот има 33 године и овог лета је прославио десети рођендан.

Било је лето када се, пре десет година, случајно нашао на острву Крк у Хрватској. Скок са мола у море променио му је живот.

Од тада је у колицима и сваке године обележава и „други рођендан".

Десети је посебан - обележио га је новом објавом на блогу на коме пише о својим путовањима.

Прва је особа у колицима која се попела на врх Петре у Јордану.

То је само једна од Славенових авантура - пропутовао је Мароко, био у Русији на Светском првенству у фудбалу, на сафарију у Танзанији, обишао добар део Европе и неколико земаља региона.

„Када си у колицима, туристичка агенција те никада неће повести на туру са осталим туристима. Сматрају да успораваш групу. Агенције обично путују аутобусима, а ја не могу аутобусом", објашњава Славен како је започео самостална путовања по свету.

„Рекао сам себи - морам све сам. Почео сам сам да истражујем и планирам путовања".

„Мораш поново да упознаш своје тело"

Натпис на слици Код куће је само када је напољу хладно

„Видиш, кад бих сада почео да мрдам прстима на ногама, они би, за нека два, три минута почели да се дрмају. Осећам и задњицу, леђа, ноге, али на другачији начин од осталих - осећам неку благу језу, али не осећам бол", овако Славен објашњава шта значи дијагноза тетрапареза, односно непотпуна тетраплегија.

Кичмену мождину упоређује са каблом којим протиче вода.

„Замисли да кроз тај кабл пролази вода, а ти га мало стиснеш па не пролази вода како би требало. Моја мождина није скроз прекинута, већ нагњечена, што значи да неки сигнали пролазе кроз тело", каже.

Славен може да помера леви зглоб, али не и десни.

„На компјутеру могу све, само ми мало треба више времена. Могу да перем зубе и једем. То јесте нешто у поређењу са тиме када не можеш ништа".

Када је довољно упознао сопствено тело, осмелио се да крене на прво путовање.

Image copyright Славен Шкробот
Натпис на слици „Једно путовање у колицима рачуна се као шест обичних"

Одувек је сањао о одласку у Мароко.

„Хтео сам да се попнем на пешчану дину", прича.

Ипак, прво путовање у колицима било је до Сарајева.

„Нисам знао где ми је гузица, где глава. Нисам знао ништа о себи на путу - шта ако се упишким, шта ако не могу у тоалет. Има много ствари на које људи ни не помишљају, а о којима мораш да размишљаш када си у колицима", каже.

Ипак, путовање до Сарајева је прошло како треба, а Славен је научио шта му је све потребно и направио списак.

Шта је све потребно када се путује у колицима

„Што је више људи са мном док путујем, то је лакше. Имам више могућности за импровизацију. Пет степеника - ма шта нас брига, нас је десет, зачас ће ме изнети", каже.

Када је кренуо за Мароко, у групи која је путовала са њим нашао се и Грега, дугогодишњи пријатељ који га је извукао из воде када се десила несрећа на Крку.

Грега је, као и остали из групе, од Славена добио списак ствари неопходних за безбедно путовање.

„Ја не могу сам у тоалет. Потребан ми је неко да ми стави катетер. Велика нужда се дешава и на путовањима и потребан ми је неко да ми стави чепић. За све то није потребно не знам какво знање, али то су ствари које се људима углавном гаде", објашњава шта је све на списку.

Славена треба из кревета пренети до колица и обрнуто, до и из аутомобила.

„Моја девојка Габи, када путује са мном, она ујутру спрема два доручка, пере зубе два пута, пакује два кофера, облачи се два пута. То није лако".

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionКако путовати у колицима

Габи нема равне, каже Славен.

„Нас двоје смо у Италију ишли сами. Питали смо пролазнике и особље хотела да нам помогну кад нам је требало. За три дана посетили смо пет градова", каже.

Такав темпо дугује адреналину.

„Муче ме ствари које друге људе не муче - мени је ујутру хладно јер немам термо регулацију. Муче ме вртоглавице ако се нисам наспавао. Ипак, имам убитачан темпо кад путујем", смеје се.

Image copyright Славен Шкробот
Натпис на слици Друг који га је спасао из воде на Крку, изнео га је до врха пешачке дине и помогао Славену да оствари један мали сан

Таквим темпом у Мароку је остварио сан.

Грега га је изнео до врха пешчане дине, а и окупао се у Мртвом мору.

„Мртво море има салинитет од тридесет одсто што значи да у њему не могу да се утопим", смеје се.

Путописи без поезије - за сваки корак потребно је планирање

Када се вратио из Марока, написао је Водич за Мароко за путохоличаре. Иако је мислио да путопис „није ништа посебно", текст је привукао велику пажњу.

Уследио је позив на Хрватски фестивал путовања, а затим и за серију предавања под називом „Могу и ја".

Славен је постао звезда на друштвеним мрежама.

„Почео је да ми се јавља велики број људи. Сви су ми рекли да треба да наставим да пишем. Тад сам схватио да ипак та сва јављања нешто значе", каже.

Поруке добија од многих који су и сами у колицима.

„Писао ми је један бивши војник. Питао како да изаће из куће да се дружи са људима", прича.

„Ја нисам психијатар, али напишем им практичне ствари, исто као и када пишем текстове на блогу. Пишем о стварима које могу да помогну у свакодневном животу. Питам људе где живе, шта је доступно, кажем им да крену од тога", каже.

Оно што људе у инвалидским колицима окружује у Хрватској често није довољно да их живот учини лакшим, каже.

„Ја не могу сам да одем десет метара од свог улаза јер ме чека тротоар који ми није прилагођен", каже.

Славен верује да је неприступачност у јавном простору ствар која често демотивише људе у Хрватској.

„Када сам држао презентацију у Самобору, дошла је само једна особа у колицима.

„Мислим да држава не ради довољно да помогне инвалидима, па је наш менталитет такав да ми немамо превише избора него да се затворимо у четири зида", сматра.

Први човек на врху Петре и зашто је важно у свему видети нешто позитивно

Препреке не престају када се изађе из Хрватске, каже.

Поучен негативним искуством након путовања за Танзанију, када је по повратку на загребачки аеродром, из пртљажника авиона добио поломљена колица, Славен је одлазак за Јордан планирао неколико месеци.

Image copyright Славен Шкробот
Натпис на слици „Волео бих да променим начин на који се авио-компаније односе према људима у колицима"

„Колица, као торбе, бацају около. Нама су колица као саставни део тела. Многи људи са инвалидитетом се боје да лете. То треба мењати", каже.

Када је стигао до Јордана, чекао га је најтежи део - требало је наћи бедуине који довољно добро познају литице, путеве и пречице комплекса у Петри и желе да помогну особи у колицима да стигне до врха.

Бедуини са којима је месецима преговарао преко интернета, нису се појавили.

„Ја сам већ био у депресији. Говорио сам себи како нећу ништа видети доживети", сећа се.

Ипак, није одустао.

Image copyright Славен Шкробот
Натпис на слици Петоро пријатеља, два бедуина и један магарац до врха Петре

„То је испао прави подвиг - нас шесторо, два бедуина и један магарац. Трајало је пет сати. Али сам успео. Испоставило се да сам први човек у колицима који се попео до врха".

Бедуинима је касније рекао да ће им довести још двеста људи у колицима, да и њима помогну.

„Ни случајно - рекли су ми", смеје се.

„Колико је било тешко попети се разумеју само људи који су се тамо попели - они знају какав је пут. За људе у колицима, ја сам вероватно само будала", каже.

Image copyright Славен Шкробот
Натпис на слици Први човек у колицима на врху Петре

Прва помисао на врху била му је да провери да ли је са телом све у реду.

Пут у Танзанију га је научио да, без обзира на узбуђење путовања, здравље мора да остане на првом месту.

„На сафарију смо се возили дрндавим путем. Ноге сам везао Габиним хеланкама како се не би тресле, нисам могао да их контролишем", прича.

Због јаког сунца и ограничене термоизолације тела, добио је сунчаницу. Требало је времена да се опорави.

„Рекао сам себи да ћу ићи на сафари једном у животу и више никад, а сада бих волео поново", смеје се.

Колико је земља пропутовао, не броји.

„Знаш, мој успон до Монастерија на врху Петре вреди као шест обичних путовања".

Следећи циљ је хиљадама километара далеко.

„На такмичењу путописаца сам освојио карте за Аустралију. Габи и ја идемо сами", каже.

Планирање је почео пре више од месец дана. Укрцавање у авион једва чека, али и стрепи.

„Четрнаест сати летења када си у колицима изазовније је од истог времена у авиону када можеш да устанеш и одеш до тоалета".

Ипак, верује да ће све бити добро.

„Морамо да испланирамо сваки детаљ јер путујемо сами. Највећи проблем ће бити тоалет - ја носим своју даску, али увек је потребно најмање двоје јаких људи да ми помогну".

Славена су путовања научила да у свему види нешто позитивно.

„Ја свакога дана видим људе на бициклима, видим зими пријатеље како скијају, наравно да бих и ја волео да и даље све то могу".

Зато цени своја путовања.

„У свему постоји нешто лепо, само га треба наћи и прилагодити се. А путовање не значи платити хотел, већ прилагодити се и уживати".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи