Интервју петком - Марина Абрамовић: О 47 година паузе од Београда, политици, болу у перформансу и младима на Балкану

Перформанс „Уметник је присутан" који је трајао три месеца у музеју МоМА у Њујорку Image copyright Marco Anelli
Натпис на слици Перформанс „Уметник је присутан" је трајао три месеца у музеју МоМА у Њујорку

Чистила је крваве кравље кости реагујући на ужас рата на Балкану, допуштала је да је публика љуби, али и да је бичује и сече јој тело, скакала је у запаљену партизанску звезду и седела непрестано три месеца гледајући у очи 1.500 људи.

Већину ових перформанса Марина Абрамовић урадила је - ван Београда.

„Нико ме пре није позвао да дођем. Ово одсуство није било намерно с моје стране. Разлог за овако дуго одсуство је врло једноставан, уз то је Музеј савремене уметности био затворен због реновирања читаву деценију ", објашњава она за ББЦ на српском зашто је направила толику паузу од Београда.

Након готово пола века, Марина Абрамовић са „Чистачем" стиже 21. септембра у Музеј савремене уметности.

За ББЦ на српском говори о животу на Балкану, овом региону у њеним радовима, али и томе зашто је бол важан у њеним перформансима и како гледа на политику у Србији.

„Балкански барок", Венецијалнско бијенале, 1997. године Image copyright Privatna arhiva Marine Abramović
Натпис на слици „Балкански барок", Венецијанско бијенале, 1997. године

О Балканском бароку и данашњој политици

Када се Марина на Венецијанском бијеналу појавила 1997. године са крвавим крављим костима, симболима рата у бившој Југославији, јавност у Србији је била шокирана.

Док је челичном четком скидала остатке крви и меса са костију, у позадини су приказивани видео-снимци њених родитеља и ње како игра уз фолклорну музику са Балкана. По просторији су биле распоређене посуде са водом које су позивале на симболично духовно прочишћење, попут великих пехара на улазу у цркве.

Марина је четири дана - колико је трајао перформанс - по шест сати чистила кости којих је било више од стотину.

„Балкански барок, с једне стране, представља одговор на ужасе рата на Балкану, а с друге стране је метафора за било који рат у било ком времену и простору.

„И даље сматрам да нико не може да опере крв са својих руку. Шта је урађено - урађено је.

„У исто време, верујем да је једини начин да не будемо заробљени осећањем кривице и кајањем и да не понављамо прошлост - да гледамо испред себе", каже Марина Абрамовић.

Ово се, каже, „не односи на начин на који једна земља треба да буде вођена, већ на то како свако од нас гледа на живот."

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionЧувена уметница објашњава мотиве за перформансе који интригирају публику.

Одрасла је у комунистичкој породици, а каже да је „политика никад није занимала".

Ипак, објашњава како гледа на политику у Србији.

„Чини ми се да од комунизма није било неких суштински нових идеологија за које бих помислила да су добре, али даље од тога моје интересовање за ту тему не допире."

Балкански барок Image copyright Privatna arhiva Marine Abramović
Натпис на слици Балкански барок - четири дана чистила је по шест сати кости

О младима: „Било је врло мало оних који су ме подржавали када сам почињала у Југославији"

Изложбу која стиже у Београд, Марина Абрамовић посветила је младима. Зашто?

„Млади људи у Београду су они са свежим идејама, мисле на нови свет и представљају нашу наду у будућност.

„Било је јако мало оних који су мене и мој рад подржавали кад сам тек почињала да радим у Југославији. И то није био случај само са мном већ са многим младим уметницима тада, па смо због тога једни другима били подршка."

Имати ментора и неког ко је прошао кроз слична искуства „био је луксуз који нисмо имали у то време", додаје уметница.

„Уметност којом смо се бавили и наше идеје су биле толико различите од оног што се сматрало прихваћеним и етаблираним да нас је систем много чешће одбацивао него подржавао."

Марина Амбрамовић 1977. године Image copyright Privatna arhiva Marine Abramović
Натпис на слици Марина Амбрамовић 1977. године
Grey line

ББЦ на српском: Које су три главне поруке младима у овом делу света?

Марина Абрамовић: Научите да праштате, не страхујте ни од кога и ни од чега и следите своје срце.

Ово је савет који дајем свим младим људима без обзира на то где се налазе. Али, у овом делу света осећам да цинизам заиста мора да се превазиђе и да свако ко жели да успе у било чему мора ове три ставке да схвати што озбиљније.

Grey line

Зато Абрамовић каже да повратак у Београд после 50 година каријере види „као прилику да са младим уметницима подели све што сам научила и да им пренесе поруку да је заиста све могуће".

Иако дуго није излагала самостално у Београду, додаје да је имала „повремено понеки рад на уметничким фестивалима који су најчешће били организовани за, и од стране, младих у Србији (као Миксер фестивал) и то је још један разлог због кога је ова ретроспектива посвећена младима".

„Постоји неколико важних српских уметника, као што је Владимир Величковић чије сам радове чешће виђала у Паризу него у његовом родном граду. То ме увек збуњивало.

„Надам се да ће сада, након његове смрти, коначно бити направљена ретроспектива у његову част у музеју у Београду. "

О болу у перформансима и непрестаном седењу три месеца

Бол или страх од бола - ово осећање прожима готово сваки Маринин рад.

Од када је скочила у запаљену звезду, преко перформанса током ког је дозволила да јој публика ради шта год жели, те су је исекли и обнажили, па до дванаестодневног седења током којег је све телесне радње обављала пред присутнима.

„Бол је за мене трансформативни елемент који вас води до другачијег стања свести.

„Парадоксално је да пролазећи кроз стање бола достижете стање које је потпуно ослобођено од бола."

Управо „бол", али не само физички, каже да је видела у очима 1.500 људи који су успели да седну наспрам ње током тромесечног перформанса „Уметник је присутан" који је 2010. године одржан у Музеју МоМА у Њујорку. Ово је и њен најпознати перформанс - саму изложбу видело је 750.000 посетилаца.

„Седети три месеца је деловало као читава вечност. Видела сам толико бола и усамљености.

„Заиста сам покушала да пружим безусловну љубав сваком пару очију који се нашао наспрам мене. Заиста сам осетила сву тежину постојања гледајући у толико очију.

„Постоји потреба да се празнина испуни. И може се испунити само искреном људском везом и преносом енергије."

„Уметник је присутан", 2010. у музеју МоМА у Њујорку Image copyright Marco Anelli
Натпис на слици „Уметник је присутан", 2010. у музеју МоМА у Њујорку
Grey line

ББЦ на српском: Која су Ваша три омиљена светска уметника?

Марина Абрамовић: Џејмс Ли Бајарс, Ив Клајн, Винсент Ван Гог.

ББЦ на српском: Три најбоља домаћа уметника?

Марина Абрамовић: Олга Јеврић, Раша Тодосијевић и Ана Првачки.

Grey line

Бол је осетила и у контакту са природом када је изложбом Dozing Consciousness седела нага испод леденица на ветрометини.

„Људи и природа допуњавају једно друго.

„Рад са природом вас испуњава енергијом, а рад са људима вас исцрпљује али и награђује у исто време. Ако комбинујете ова два осећате се комплетно."

Перформанс Томасове усне 1975. године завршава се урезивањем петокраке на стомак Image copyright Privatna arhiva Marine Abramović
Натпис на слици Перформанс Томасове усне 1975. године завршава се урезивањем петокраке на стомак
Grey line

Ко је Марина Абрамовић

  • Рођена је 1946. године у партизанској породици у Београду. Родитељи су јој били активни учесници НОБ-а. Одрастање је описала у књизи „Пролазим кроз зидове": „Живели смо у самом центру Београда, у раскошном трособном стану и имали слушкињу. Одувек сам знала да је наш дом најраскошнији у граду, а тек касније сам схватила да живимо у јеврејском стану који су запленили нацисти, па касније партизани"
  • Студирала је шездесетих на Академији ликовних уметности у Београду и Загребу
  • Од почетка ради са болом. Један од првих перформанса био је ускакање у запаљену (партизанску) звезду
  • Један од најизазовнијих наступа био је Ритам 0 - пред публику је ставила 72 предмета међу којима су били и ружа и перо, али и маказе, метак и пиштољ. Дала је моћ публици да са њом ради шта год жели
  • У Амстердам се сели 1975. године
  • Годинама је предавала на универзитетима у Паризу, Берлину и Хамбургу
  • Нова прекретница је наступ на Венецијанском бијеналу 1997. године. За Балкански барок добила је Златног лава
  • Од 2005. живи у Њујорку. Њен најпознатији перформанс Уметник је присутан извела је у њујоршком музеју МоМА - током три месеца седења за столом у једном од изложбених простора дошло је да је гледа 750.000 људи
  • Постала је део светског мејнстрима. Њен перформанс Кућа са погледом на океантоком ког је 12 дана живела на монтираним платформама, пила само филтрирану воду и вршила нужду пред публиком, појавио се у једној епизоди серије Секс и град. Лејди Гага је изјавила да јој је уметница „узор"
  • У Београд се враћа изложбом Чистач која ће бити отворена 21. септембра у Музеју савремене уметности. На истом месту је била постављена и претходна, пре готово пола века
Ритам 0 Image copyright Arhiva Marine Abramović
Натпис на слици Ритам 0
Grey line

Марина Абрамовић каже да је „сањање веома битан део живота".

„Ако нема снова, нема живота. Људи морају да сањају и треба да сањају велике снове. Оне који нас подстичу да изађемо из комфорне зоне да бисмо их остварили."

За Марину постоје две врсте снова: они који су повезани са нашим жељама и надама за будућност и они које имамо када спавамо. Обе врсте су јој јако битне.

„Обе врсте снова су уско повезане са тим шта нам је негде дубоко у подсвести.

„Увек сам се сећала снова и много година сам их записивала непосредно након буђења покушавајући да их не заборавим. Често сам после схватала да кроз снове откривам чему заиста тежим.

„Снови су ми се много пута испоставили као веза са стварношћу која ми указује на то којим путем треба да кренем."

Марина Абрамовић и Франк Уве Лејсипен - Улај 1980. године у Даблину Image copyright Arhiva Marine Abramović
Натпис на слици Марина Абрамовић и Франк Уве Лејсипен - Улај 1980. године у Даблину - стрела уперена у срце четири минута
AAA-AAA, 1978. година Image copyright Privatna arhiva Marine Abramović
Натпис на слици AAA-AAA, 1978. година
Grey line

ББЦ на српском: Омиљена места у Београду?

Марина Абрамовић: Често сам долазила док су ми родитељи били живи. Након њихове смрти долазила сам све ређе. Сада када дођем, волим да одседам у Сквер 9 хотелу који је елегантно и модерно дизајниран и налази се у срцу града. Српска Кафана ми је било једно од омиљених места, али чула сам да се скоро затворила. Наравно ту је и Атеље 212, моје омиљено позориште. Три Шешира се такође налази на списку места које волим да посећујем кад сам у граду јер је весело, има добру домаћу храну и налази се у једној од историјских делова града - Скадарлији.

Како сам протекле године имала прилике да проведем више времена у родном граду радећи на изложби, схватила сам да волим да га поново откривам. Наравно, волим да посетим сва омиљена места, али ми се допада и да откривам нова као што су клуб Драгстор у који планирам да одем на концерт ускоро и Јарам који је дивно место на води са увек веселом хипи атмосфером.

„Чистач" долази у Београд Image copyright Marco Anelli
Натпис на слици „Чистач" долази у Београд
Grey line

О женама

Фотографија жене у Црној Гори која носи тешке торбе док испред ње корача мушкарац без пртљага - овако је Абрамовић описала у једној фотографији однос жена и мушкараца на Балкану.

Како је и сама пореклом из Црне Горе, питала сам је - ко данас носи ове торбе.

„У Црној Гори је ситуација вероватно иста.

„Јако волим вицеве на рачун Црногораца у којима се шале на рачун тога да мушкарци не раде ништа, док жене све раде. Али заиста све зависи од тога где се налазите и шта посматрате. Чак и на местима где мушкарци носе све торбе можда жене раде нешто много важније али о томе нема ко да посведочи."

Како је пореклом из партизанске породице, уметница ипак каже да су жене и мушкарци сматрани једнаким.

„Не само да се осећам једнако, већ осећам да жене имају више снаге него мушкарци.

„Само то да могу у свом телу да створе нови живот је изузетно значајно. Никада се нисам осећала на било који начин угрожена зато што сам жена. Нити сам некада имала искуства са таквим предрасудама."

„Кућа са погледом на океан", Њујорк 2002. године - перформанс који се појавио и у популарној серији Секс и град Image copyright Attilio Maranzano/privatna arhiva Mari
Натпис на слици „Кућа са погледом на океан", Њујорк 2002. године - перформанс који се појавио и у популарној серији Секс и град

Стални циклус страхова и омиљени перформанс

Перформансе изводи од 70-их година прошлог века.

Каже да се у овом тренутку радује опери коју режира - Седам Смрти Марије Калас. Премијера ће бити одржана у Минхену следеће године, а представа ће затим бити приказана у седам опера широм света.

Ипак, већина њених радова нема везе са радошћу - најчешће говоре о највећим страховима уметнице. Њена филозофија је: „Ако се плашиш - суочи се, ако имаш проблем - реши га одмах".

Перформанс који је показао њен највећи страх је „Уметник је присутан", каже.

„Био је изузетно захтеван рад и психички и физички. Сваки дан се чинио као да може бити последњи.

„Мој највећи страх био је да нећу успети да га завршим. Било ми је јако тешко."

Чим га је завршила, Марина каже да је „успела да превазиђе тај страх и отвори потпуно нове могућности". Ипак, ово није крај.

„И са њима (сам отворила) и потпуно нове страхове којих нисам била свесна пре. Тако да мој посао, као и посао било ког другог људског бића, никада није готов. Увек ће постојати нешто ново да се превазиђе."

Маринин омиљени рад?

„Мој омиљени перформанс је увек онај рад који још нисам остварила."

Све фотографије су заштићење ауторским правима.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи