Ћосић, Кустурица, Момо Капор: Сме ли уметник са Балкана да се бави политиком

Књиге Моме Капора
Натпис на слици Дела Моме Капора

„У мојој првој библиотеци било је охо-хо књига Моме Капора, и све су биле бар по једаред прочитане, позајмљиване около, исподвлачене.

„Моја прва библиотека и ја разишли смо се негде у јесен 1991. Од тада се родила и расте моја друга, надам се и последња лична библиотека. У њој тих књига нема."

Овако је о Момо Капору писао у Времену новинар Теофил Панчић 2010. године, када је писац преминуо.

У тексту под називом „Ех, тај твој Момо", Панчић „уместо некролога" пише како је одрастао на Капоровим романима. Али зашто га је због политике годинама касније напустио.

„У питању је био In memoriam за Мому Капора, па сам био сентименталан и попустљив тада", коментарише данас за ББЦ на српском Теофил Панчић тај микс Капора као књижевника и политичара.

Капор је чак био на списку одбране Слободана Милошевића у Хагу, али и члан Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу.

„Пре тога написао сам много критичких текстова о његовом политичком иступању."

Вест да је писац Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност изазвала је буру у књижевном, али много више у политичком свету Балкана. Међу наградама, Хандке је већ добио и ону која управо носи име - Момо Капор.

„Ако погледамо писце из Србије, али и целе бивше Југославије у контексту ратова - ту је било биографија које су упрљане. Али питање је да ли оне прљају и библиографије писаца?", каже новинар Времена.

Панчић, али и други писци и критичари уметности слажу се да - дефинитивног одговора на ово питање нема.

Али, да су нијансе и црвене линије итекако битне.

Може ли се раздвојити (политички) лик од дела

Да ли је могуће да читамо књигу, а не размишљамо ко ју је писао или да гледамо филм, а да не мислимо на његовог аутора?

„То питање је старо колико и књижевност", каже Панчић.

Он тврди да јасан одговор никада нећемо ни добити.

„Зависи од угла гледања оног ко суди о писцу, али зависи и од самог читаоца."

Колумниста Времена даје пример норвешког писца Кнута Хамсуна, који је такође добио Нобелову награду за књижевност, а био је велики поштовалац нацизма и лика Адолфа Хитлера.

„Зар би то значило да не треба да читамо Хамсунову Глад или Тана? Мада се зна да су у то време његови сународници масовно враћали његове књиге и одбијали да их издају. Али, Кнут Хамсун није нестао. Било би орвеловски ретуширати прошлост писца."

Једино што можемо, сматра Панчић, јесте да „на крају покушавамо да сагледамо човека са свих страна".

„Капор и његове књиге из ратног и послератног периода су за мене крајње спорне уметничке вредности и делују као светонадзор. Али, да ли то поништава шта је раније писао - не."

За њега је пример спајања уметности и политике и дело редитеља Емира Кустурице, али каже да због тога никада не би замрзео и престао да гледа Сећаш ли се Доли Бел или Оца на службеном путу.

Image copyright Medija centar
Натпис на слици Емир Кустурица

Мухарем Баздуљ, српски и босанскохерцеговачки књижевник, преводилац и новинар за ББЦ на српском каже да „писац има право да буде политички активан, колико и сваки други грађанин било које професије".

Он на тему мешања политике и уметности даје пример из хрватске књижевности - Слободана Новака.

„Он је политички жестоки десничар, међутим, то се не одражава на квалитет његове прозе, док би супротан пример био Иван Аралица. Пример писца - политичара код кога је политика негативно утицала на писање је за мене касни Добрица Ћосић, а супротан пример - Борислав Пекић", објашњава Баздуљ.

Баздуљ мисли да је „опасно кад писац одређена политичка стајалишта памфлетски уграђује у текстове који имају амбицију да буду уметнички".

„Ту бих раздвојио писца који је евентуално функционер неке партије, а то се не одражава на књижевност, од писца код кога његова политичка оријентација чини да почне да пише лошије и једнодимензионалне књиге", додаје он.

Да су уметици „као и сви други људи" мисли и Дејан Илић, уредник у издавачкој кући Фабрика књига. Ова кућа се бави друштвено ангажованим издаваштвом.

„Писци имају право да буду политични и да се баве политиком. Питање је само колико њихово писање има везе са политиком", каже Илић.

Он наводи пример Драгослава Михајловића, аутора романа Кад су цветале тикве, који је био на Голом отоку.

„Изванредан писац, али се са његовим политичким ставовима ни мало не слажем.

„Проблем настаје када се ауторитет из поља уметности пребацује на политику па се неки писац, редитељ или музичар најављује тако, а заправо се појављује у јавности због политичких ставова.

„То је типична манипулација у јавном простору", додаје уредник Фабрике књига.

Натпис на слици Дела Добрице Ћосића су део лектире у школама, као што је његов план за Косово део српске политичке историје

„Дуг писцу или себи самом"

„Да, све је ту, и даље. Можда мало искрзано и прецветало, с аромом једне већ поодавне епохе, али ипак", писао је Теофил Панчић покушавајући да објасни шта је у Капоровим делима волео.

Додао је да је „ту све оно због чега је Капора седамдесетих и осамдесетих волео онај бољи део једне нестале, убијене и стрвинарски развучене земље".

Текст који је написао „уместо некролога" ипак је завршио:

„Али ја ћу ипак настојати да мало-помало у моју Другу библиотеку населим Фолиранте, Уну, Аду, Ану, Од седам до три и остале давне становнике мог света, и то искључиво у њиховим изворним издањима.

„Не знам је ли то сентимент, или дуг, или шта је? И ако је дуг, онда према коме - писцу или себи самом?"


Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи