Тинејџерка са Косова на крову света

Једна од најмлађих освајачица седам највиших светских врхова живи на само неколико стотина километара од Београда - у Пећи на Kосову.

Мрика Никћи има 17 година и заједно са оцем Арианитом је остварила сан многих планинара и то за само осам месеци.

Они су уједно и први Албанци којима је ово пошло за руком.

Морала је да једе калоричну храну, пије четири литра воде дневно и мења надморске висине, све време носећи на леђима ранац од око 40 килограма.

Поглед са врха Африке пресудан за освајање 7 континената

Први врх који су освојили Мрика и њен отац, био је Kилиманџаро.

Док је читала о експедицијама освајања седам врхова, схватила је да - ако успе да се попне на све пре осамнаесте године - може постати најмлађа особа којој је то успело.

„Kада нам је стигао имејл са свим информацијама како да постигнемо тај циљ, био сам шокиран.

„Све експедиције у размацима од по два викенда. Такође, веома скупо - 265.000 долара. Много новца а нигде нема спонзора", објашњава Арианит Никћи, Мрикин отац.

Подршку су добили само од Владе Kосова, док је Арианит остатак финансирао сопственим новцем.

Пре пута, ипак, морали су да добију битку код куће - Мрикина мајка није била одушевљена планом који су смислили њен супруг и ћерка.

„Питала ме је да ли сам луд. Да ли си свестан шта радиш?

„Да ли си свестан последица", каже Арианит.

Други врх Винсон: „Научили смо како да преживимо"

Друга дестинација био је хладни Антарктик.

Већ током припрема за поход на Винсон, замисао о освајању светских врхова је могла да се не оствари, а све због косовских пасоша.

Наиме, држава Чиле не признаје једина путна документа која они поседују - косовске пасоше.

Једино решење за ово двоје планинара било је да покушају да дођу до албанског пасоша.

Помогао им је албански председник Иљир Мета - Албанија им је издала пасоше за један дан. Арианит мисли да је то због тога што је и он алпиниста.

Балкански менталитет им помогао у тешким тренуцима

Препоруке за овакве експедиције су одмор од месец дана, тренирање јоге и рад на физичкој и менталној спремности.

Мрика и Арианит за то нису имали могућности, али им је, кажу, балкански менталитет помогао у савладавању препрека.

„Само нас двоје нисмо питали ништа. Треба да идемо на тај врх, узмемо ранчеве и кренемо.

„Сви странци су се прерачунавали, мерили поступке. Ми са Балкана смо били страва - треба да идемо, идемо", објашњава Арианит.

У освајању врха Антарктика они су били део групе од око 40 људи из целог света.

Температура је била минус четрдесет, минус тридесет.

Водич је израчунао да ће им требати хране за пет до седам дана.

Међутим, како овакве експедиције умногоме зависе од времена, остали су 12 дана и дошли у ситуацију да једу само једном дневно.

„Јели смо две кобасице за ручак и то је то, ништа више.

„Или на пример јели смо једну или две палачинке за доручак и онда без хране цео дан", препричава нам Мрика.

Најчистији континент на свету је подразумевао и строжа правила када су у питању физиолошке потребе.

„Нас двоје смо подесили аларм да се пробудимо у приближно време да идемо у тоалет.

„На пример, ако ја морам да идем у тоалет или она мора, она ће пробудити и мене или ја њу", објашњава Арианит стратегију чувања сваког атома енергије.

Упркос свим препрекама испели су се на Винсон.

На пола пута, при повратку, ухватила их је велика олуја, ветар и хладноћа. Kажу да је тог дана температура достизала минус 40 степени.

„Нисмо могли ништа да видимо, нисам знала где ходам. Било је доста пукотина, нисам могла да видим где газим и нисмо знали куда идемо.

„Било ми је јако тешко да дишем у том тренутку", описује Мрика.

Kако је Мрика умало изгубила нос?

Испред кампа на Винсону, Мрика је покушала да помогне девојци која се уплашила да су јој прсти промрзли.

Заборавила је да истовремено треба да брине и о себи па је скинула маску са кисеоником и открила нос.

„Водич ми је рекао 'шта радиш овде' и ја сам одговорила `само помажем овој девојци`.

„Он је гледао у мене и рекао: 'открила си нос, одмах мораш да идеш унутра, ако не уђеш за пет минута изгубићеш нос јер не можемо да путујемо у болницу да те спасимо, мораш да предузмеш нешто'.

„Узео ме је за ранац и само ме гурнуо у шатор", препричава Мрика.

Мирка каже и да се због адреналина који је осећала након освајања врха, није уплашила.

„Мој нос је и онако готов", додаје у шали.

Врх Јужне Америке Мрика је испела уз осмех

Следећа дестинација је била Јужна Америка и врх Аконкагва.

Из Пећи им стиже вест да је Мрикина мама смршала. Њена брига им отежава да наставе даље.

„Онда се променила, почела је да буде уз нас. Давала нам је смернице куда треба да идемо.

„Ми смо то знали и сами, али она је желела да буде део тима", објашњава Арианит.

На највиши врх Јужне Америке Мрика се попела са осмехом на лицу.

„Она је била у заиста одличном расположењу, све време се шалила на врху", каже Арианит.

Монт Еверест: „Ако паднеш скочићу за тобом"

На чувени Еверест су се испели за девет дана.

Ипак, требало је проћи најопаснији део пута - понор на висини од 2.000 метара преко ког се прелази уз помоћ мердевина.

„То је велика пукотина у глечеру и сад треба прећи преко тих мердевина.

„На пример, сада се иде тим путем, док је сутрадан то потпуно другачије. То је као минско поље", каже Арианит.

Тим делом је требало да прођу током ноћи како би избегли померање леденица и пели се по стабилном, залеђеном тлу.

Арианит је сат времена пре поласка већ био будан и убеђен да Мрика спава.

Међутим, она је била будна.

„Шта ћеш да урадиш ако ја паднем сутра", питала га је.

„Рекао сам јој - то није у плану и додао 'скочићу за тобом'.

„Одговорила ми да је то глуп одговор и рекла: 'ако ја паднем, ти мораш да идеш кући јер су тамо мама и брат, а ако се деси супротно, ја морам да урадим исто".

У походу на Монт Еверест више од 200 људи је изгубило живот.

Смрзавање, недостатак кисеоника, одрони и падови са висине само су неки од узрока смрти.

Мрика је морала да прође, види и додирне тела оних који су страдали у покушају да постигну исти циљ.

Сећања на преминуле планинаре са Евереста су је стигла касније, након повратка у камп. Kаже да јој та слика и данас повремено окупира мисли.

Денали: „Ако се њему нешто деси, брат може да каже да је због мене изгубио оца"

Следећа дестинација је био највиши врх Северне Америке - Денали. Попели су се за осам дана иако је планирано да успон траје 21 дан.

Мрика каже да је, током освајања Деналија, оцу предложила да се врате кући.

Врло брзо је схватила да је у питању само тренутак слабости и да жели да настави даље.

Најтежи тренуци су јој били они када би помислила да може да изгуби оца.

„Мислила сам - ако он изгуби живот - шта ћу рећи мајци и брату јер он је кренуо са мном, због мене и умро је.

„Лека, мој брат би рекао 'узела си ми оца због твојих личних циљева' или би моја мајка рекла 'узела си ми супруга'.

„Иако они заправо не би рекли тако нешто, мене је то болело све време 'шта ако, шта ако'."

Елбрус, Kарстенове Пирамиде и повратак у Пећ

Последњи врхови за освајање су били Елбрус и Kарстенсова Пирамида.

Срећна је што је остварила сан али не дозвољава да је то превише понесе.

Након доласка у Пећ, отац и она су се вратили свакодневним активностима - Мрика завршном разреду средње школе а њен отац адвокатури.

Мрика добија позиве и поруке планинара из целог света који траже савете о појединачним експедицијама.

Планира да дели искуство са свима који желе да знају нешто више о планинарењу, али и о томе како остварити снове колико год лудо они изгледали.

Док чекају потврду из Гинисове књиге рекорда о њиховом постигнућу, спремају нову експедицију за 2021. годину.

За сада не желе да откривају детаље.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk