Беса: Како је изгледао први југословенски пут око света једрилицом

Посада Брода у Алжиру Image copyright Privatna arhiva
Натпис на слици Посаду „Бесе" чинили су Јожа Хорват (доле десно), његова супруга Рената, син Марко, инжењер Живота Жика Павловић и тада осамнаестогодишњи Владо Хрлић (доле лево). На овој слици су са гостима у једној алжирској луци

Шта је авантура?

Кренути на пут око света, једрилицом, без пребијене паре.

Управо то је пре 54 године године урадило петоро Југословена предвођених капетаном Јожом Хорватом.

У Котору су 31. августа 1965. подигли једра и кренули ка пучини. Први.

На броду Беса били су Јожина супруга Рената, син Марко, инжењер Живота Жика Павловић и тада осамнаестогодишњи Владо Хрлић.

О њиховим авантурама, које су трајале оне две године, читала је цела Југославија у загребачком Вјеснику.

„Најбољи опис Бесе и тог пута око света је изазов.

„Изазов да се направи нешто што у то време у Југославији нико пре није урадио", каже за ББЦ на српском Владо Хрлић.

Он је у подухвату учествовао од самог почетка - од склапања брода.

„Изазови су некад сасвим довољни да се упустите у нешто - због изазова се људи пењу на Монт Еверест, иду на 50 метара дубине, роне испод леда јер не знају шта ће наћи", додаје.

Image copyright Privatna arhiva

„Владо озбиљан кандидат, не пије, не пуши"

После колумни у новинама, барба Хорват објавио је и књигу Беса - бродски дневник.

У њој је описано како је Владо уоште доспео у ову одабрану екипу - преко конкурса и с мало среће.

„Жика ми јавља да у бродоградилишту Уљаник ради неки младић, именом Владимир Хрлић, који слободно време проводи радећи на Беси.

„Помаже у свему што стигне, а имаде много смисла и за механику и бродоградњу. Први је дојам да би био озбиљан кандидат. Висок и снажан, не пуши, а и не пије, симпатичан.

„Јединац је, родитељи му живе овде, у Пули. Међу понудама (...) за петог члана посаде налази се и његова... Потражио сам ту понуду", писао је Хорват.

Натпис на слици Овако Владо данас изгледа

Кућа на мору - без навигације

Педесетпетогодишњи Хорват је решио да се пресели на брод када су њега и породицу избацили из куће коју су изнајмљивали у Малом Лошињу.

Ту вест је примио у Паризу током посете Наутичком сајму.

Решио је да им „направи кућу на мору из које нико више неће моћи да их избаци".

Касније је пожелео да њом оплови свет.

Међутим, Беса није имала адекватну опрему за такав подухват.

„Кренули смо тотално неприпремљени. Навигација није функционисала, карте су биле ужасно лоше.

„Кад би сретали бродове, стално смо се гребали за карте, да нам дају бар генералне, јер смо имали само карте Медитерана и Јадрана", препричава Хрлић.

Брод је кренуо из Пуле, али формално се рачуна полазак из Боке Которске.

Одатле су обишли Бриндизи, на „штикли" италијанске чизме, па Палермо на Сицилији.

Image copyright Privatna arhiva
Натпис на слици Хорват, Хрлић и „отац брода" Павловић

Бубашвабе и инсекти

Иако нису планирали, због лошег времена нашли су се у Шпанији и тамо су добили нове чланове посаде.

„Било је јако невреме на северу Африке, ветрови су тако снажно дували да нико није могао пловити.

„Одједном су се појавили облаци, али не са кишом, већ облаци бубашваба и инсеката, који су у јатима летели", прича Хрлић.

У тренутку најезде били су везани у рибарском месту Ла Гарућа у Андалузији, на обали Средоземног мора.

„Кад су ти инсекти слетели, био сам ван брода и гледао сам. Та слика се не да описати.

„Дословно сви бродови су били црвени, цигле боје од њих."

Људи су их, каже, лопатама чистили са бродова и бацали у море, али их то није спречавало да брзо врате.

„Укрцали смо их тада и две године су били с нама на путу око света, на крају смо их искрцали у Југу."

Ништа се од њих није дало на броду сакрити, пре свега храна.

„Нападали су кромпир, хлеб, пиринач, свуда су `мали жути` улазили.

„На крају смо на њих огуглали, па нам није сметало ако је који упао у чорбицу, поједете га, то буде слаткасто, хрскаво и то је то, сви срећни", сећа се Хрлић.

Девет тона хране и 2.500 литара воде

Хранили су се углавном из конзерви - 80 одсто, а мање намирницама које успут набаве или рибом коју улове.

У Сплиту су укрцали девет тона конзервиране хране - говедине, пилетине и готових јела, а у лукама су набављали воће или поврће.

То су држали у дну брода које је испод површине мора.

„Имали смо резервоар воде и ручну пумпу код умиваоника. Све време смо штедели воду."

У бетонским резервоарима понели су 2.500 литара воде.

Image copyright Privatna arhiva
Натпис на слици Брод је добио има по албанској беси - која представља дату реч или заклетву

О Беси

Грађена је у пулском бродоградилишту од хромираног челичног лима за подморнице који су Немци оставили након краја Другог светског рата.

Нацрт брода израдио је београдски инжењер Живота Павловић.

Беса је дугачка 15 метара, тешка 25 тона, а може да прими 2.500 литара горива и 1.000 литара воде.

„Претешка канта коју је немогуће потопити", данас је описује Влада.

Име је добила по албанској беси - која представља дату реч или заклетву.

Јожа је тражио нешто да буде кратко, памтљиво и да странци могу да читају, дакле да на латиници буде без квачица - беса је одговарала по свим критеријумима.

„Брод је добио име у пуном значењу бесе, заведена у службеним бродским књигама.

„Носила је поруку - ти си на Беси и имаш бесу да ћеш обићи свет. На свим језицима се она увек исто одговара", објашњава Хрлић.

Беса је 2015. године, како је писао хрватски Вечерњи лист, била на везу у сплитској лучици Шпинут, лепо одржавана и у добром стању.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionKako putovati sa malo para

Пара нимало

Свраћали су и у неке велике луке попут Александрије и Туниса, али су настојали да користе мала пристаништа у којима могу да подмире потребе, а да не плате превише лучке таксе, вез и остало.

„То нам је било важно, јер смо пара понели николико, па ни толико. Нико од нас никакве новце није имао.

„Јожа је добијао 2.000 долара од Вјесника за колумну месечно, али у просеку 1.800 долара је ишло на трошкове воде, горива и пристана, ако нема ванредних издатака", препричава Хрлић.

Канарска острва Влади су се посебно урезала у сећање.

„То је место окупљања лудака који намеравају опловити куглу. Ту је припрема за прелазак Атлантика."

Прекоокеанска пловидба која их чека трајаће двадесетак дана.

„Једриличари користе пасате и морске струје јер је то као да се сте ушли у реку. Кад уђете не можете више скренути, ни да вам се брод поквари."

Пасати су ветрови који, како кажу, дувају пола године у једну, а пола у другу страну.

Image copyright Privatna arhiva
Натпис на слици Беса у Панамском каналу и пролазници који им машу

Они су их однели до Панаме у Средњој Америци.

Тамо их је напустио Жика Павловић, за кога Хрлић каже да је био отац брода - он га је нацртао и направио.

Одлучио је да се ту настани.

Никада га више није видео. Чуо је да је уз канал купио хектаре мочваре коју је исушивао и садио кукуруз - понекад висок и преко четири метра.

За разлику од Атлантика, Пацифик их је дочекао уз невоље.

Компас који не ради

Због проблема са компасом, одступили су од правца кретања - са курса су скренули 2.500 миља.

„И небо је стало, затворило се. Ништа се није догађало. Нисмо могли снимити позицију брода - 23 дана нисмо знали где смо. Све то време смо дословно стајали.

„Док смо се вратили на курс то путовање је трајало 52 дана", каже Хрлић.

Отишли су ка афричком Рту добре наде, а требало је да буду у Полинезији - делу Океаније.

„Најгоре што на мору може да вам се догоди није никакво невреме или смак света, таласи, ветар. Најгоре је кад те ухвати бонаца.

„Сударе се циклони и антициклон и настане вакуум, нема ничега. Кад превлада један или други почињу ветрови."

Спасило их је што су били „јако опрезни с водом" током целог пута, па су ту на сред Пацифика имали довољно залиха.

„Кад воде има, свега има."

Image copyright Privatna arhiva
Натпис на слици Владо и мајмунче

Осим инсеката који су били „инвентар" на броду су им правили друштво и „мало мајмунско чудовиште" и птица из Индонезије.

„Птица се на индонежанском звала Ђоко, то је птица типа кос. Кажу да та врста има највећи фонд речи", каже Хрлић.

Ђоко је оправдао ту репутацију.

„Не знам шта није знала да каже, од псовки, до тражења ручка, до довикивања људима `ћути`."

Прошли су Полинезију, Индонезију, Цејлон, Жуто море, Индију су „само додирнули", а затим кренули назад кроз Арапско и Црвено море до обала Грчке.

Уместо да Југославији приђу уз албанску обалу, због политичке ситуације саветовали су их да после Отрантских врата дођу до Барија и туда се врате кући.

Бурна 1968. и на копну

О авантурама Јоже Хорвата и екипе, из прве руке, својевремено је у Политици писао режисер Горан Марковић.

Он је о њима слушао у летњим вечерима после Филмског фестивала у Пули.

„Оно што никако нису могли предвидети, а што се током њихове oдисеје испоставило, јесте да је 1968. била нетипично узбудљива година.(...)

„Свет, који је дотад изгледао сасвим непроменљив, пуцао је по свим шавовима. Била је то, што се каже, јако `турбулентна` година.

„Хорват и његови су Атлантик прешли без већих проблема, али када су стигли у Доминиканску републику сачекао их је хаос грађанског рата.

„Некако су наставили даље ка југу, али, као по правилу, где год би стигли наилазили су на револуције, војне преврате, ратове.

„Средња и Јужна Америка су пламтeле.Некако су се докопали Пацифика и крајем децембра стигли у Индонезију."

Image copyright Privatna arhiva
Натпис на слици Јожа Хорват и Владо Хрлић спремни да зароне

Гастроном и поморац

Влада је рођени Загрепчанин, а вуче корене из Аранђеловца. Ипак, много година провео је у Истри.

Као школовани поморац и после Бесе је наставио да се дружи с морем. Прилика за новом пустоловином пружила му се пре него што је очекивао.

Један Италијан му је већ 1971. понудио да њих двојица оплове свет, али га је због болести већ код Сицилије напустио.

Владо је задатак ипак обавио до краја, али га то овог пута није много радовало. Очекивао је нешто ново, а добио велико разочарање.

„Сретао сам ствари које сам недавно виђао.

„Тамо сам сретао престрашне ствари и међу људима. Већ тад виделе су се последице климатских промена, посебно у Полинезији и на Ускршњим острвима."

У Београд је дошао да одржи предавања на позив удружења Компот центар за деликатесна истраживања, јер је као гастроном у више наврата држао ресторане по Хрватској.

Image copyright Privatna arhiva
Натпис на слици Пустоловина их је упознала са разним културама света

Где год завртиш глобус - има наших људи

Како год окренеш куглу земаљску, где год завртиш - има Југословена, тврди Хрлић.

„Не постоји место где нема наших људи."

Сматра да миграције и људи који путују по пола године да нађу спас од неких страхота, постоје откад је „света и века".

„На сред Тахитија, на самом вулкану који је угашен, чим се прође гротло постоји улаз који чува човек са старим кремењачама. Има шест таквих пушака и шест жена - Црногорац.

„На врху вулкана бави се пољопривредом човек, има магарце, жене му помажу", каже Хрлић.

И то, наводи, постоји готово на сваком острвцету.

„Увек се нађе неки пастор или неко ко глуми тамо неке просветитеље и учитеље. Свуда можеш наћи југића - човека с којим се можеш разумети, а које је националности тамо није важно."

После пола века Влада је и даље поносан што је био део екипе на Беси.

Да ли би неког посаветовао да сад крене на пут око света?

„Увек, али треба ићи неоптерећен. Не смете имати неку бабарогу иза леђа."

Човеку који га је годинама гњавио „ајмо на пут око света" рекао је „можемо, сад овог часа, али под једним условом - без пребијене паре у џепу".

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionДијана Коцић је ово лето провела у Танзанији, радећи у једној школи.

„Трајаће мало дуже, али ћемо успут зарадити. Стаћемо у луку, ако треба носити џакове зарадити паре, накрцати гориво и ићи даље.

„Једино тако је то авантура и једино тако има смисла", закључује Хрлић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи