Други светски рат, антифашизам и ревизионизам: „Сутјеска је данас вишеструко издана"

  • Јована Георгиевски
  • ББЦ новинарка
Споменик Битка на Сутјесци на Тјентишту

Аутор фотографије, Кабинет председника Републике Хрватске

Потпис испод фотографије,

Споменик „Битка на Сутјесци" на Тјентишту

„Отац ми је више пута рекао да је то била најтежа ноћ у његовом животу", каже за ББЦ на српском београдски новинар Бошко Јакшић о ноћи 8. јуна 1943, када се захуктала Пета офанзива, познатија као битка на Сутјесци.

Његов отац, Павле Јакшић, био је командат Седме банијске ударне дивизије Народноослободилачке војске Југославије на челу са Јосипом Брозом Титом.

Битка на Сутјесци, која је трајала од средине маја до средине јуна 1943. године, уз Неретву, важи за једну од највећих борби које су партизани водили током Другог светског рата.

„Пробој партизанских снага са Сутјеске одговара чуду", истиче одговорни уредник недељника „Време" Филип Шварм за ББЦ на српском.

Историја и сећања

Историјски извори не слажу се око тачног броја учесника битке, али нема дилеме да је војска Сила осовине била вишеструко надмоћнија.

Између 17.000 и 22.000 партизана без моторизоване опреме, међу којима је било много рањеника и тифусара који нису могли да се боре се, уз велике губитке, извукло из обруча од око 127.000-150.000 добро опремљених нацистичких војника, њихових тенкова и авијације.

Са 7.000-7.500 погинулих бораца, ово је уједно и највеће масовно страдање партизана током Другог светског рата.

Јакшић, према причању оца, наводи да би Немци предвече обуставили ратна дејства и ишли на спавање, а ујутро рано би наставили.

Павле Јакшић је искористио затишје да пошаље извидницу.

„Схватили су да су скоро потпуно опкољени и да ће, имајући у виду предност у људству коју су Немци имали, остати затворени у обручу", наводи Бошко Јакшић.

Међутим, Павле Јакшић је сазнао да постоји још један мали потез кроз који су се партизани још могли извући.

„Мој отац је проценио да ће битка бити изгубљена ако буду чекали до јутра и, противно команди Врховног штаба, наредио својој дивизији покрет преко ноћи".

Другим командантима, Кочи Поповићу и Сави Ковачевићу „послао је курире да јаве како је кренуо".

„Коча Поповић, командант Прве дивизије, кренуо је за њим", додаје Јакшић. Дивизија под његовом командом прва је пробила обруч на Сутјесци.

Остало је историја, у којој није било места за Павла Јакшића, који је преминуо 2005. године.

Потпис испод фотографије,

Југословенски партизани 1944. године

Споменик на Тјентишту

„Ево Јоже [Јосипа Броза Тита], ево мене, а ово су макете", говори за ББЦ на српском 92-годишњи скулптор Миодраг Живковић, аутор споменика на Тјентишту, док у студију у Београду показује фотографије са представљања макете на простору где је данас споменик.

Живковићева „Битка на Сутјесци" постављена је 1971. године.

Макета споменика, коју је начинио у студију у којем и данас живи и ради, пропутовала је бројне земље и музеје.

Данас стоји на издвојеном месту у вајарској радионици, где Живковић и даље ствара.

Аутор фотографије, ББЦ

Потпис испод фотографије,

Оригинална макета Сутјеске данас чува се у атељеу Миодрага Живковића, где је и осмишљена

Изградњу и отварање споменика највише памти по великој слободи коју је имао.

„Имао сам неограничена права да радим шта год хоћу", сећа се Живковић.

То се односило и на потпуно слободу у облачењу, чак и у најзваничнијим приликама.

„Једини смо Тито и ја били чудно обучени [на отварању споменика]", каже.

„Он је носио неку чудну униформу, а ја нисам сако имао, него сам носио џемпер и нисам носио машну него ешарпу. И љубичасте панталоне. И то сам све смео јер сам ја уметник", смеје се Живковић.

А зашто оригинална макета није у музеју?

„Много ми је драга и могу да је позајмим за приказивања, али не могу да је дам.

„А кад ја умрем нека носе".

Потпис испод фотографије,

На вратима атељеа Миодрага Живковића стоји постер са једне од изложби његовог најпознатијег дела

'Цунами који је претио да потопи' партизане

Филип Шварм и Милован Писарри се слажу да је, без обзира на тежину борбе, велике губитке и чињеницу да су многи рањеници морали бити остављени, Сутјеска представља најважнији успех партизана у Другом светском рату.

„Чињеница је да Врховни штаб није на време схватио опасност опкољавања", каже Шварм.

„Али, чињеница је и да су се суочили са много надмоћнијим непријатељем, који је располагао и људством, тешком артиљеријом и моторним превозом, о чему партизани нису моигли ни да сањају".

Он оцењује да су команданти, уз отежану комуникацију, пред „цунамијем који је претио да их потопи", успели да остану јединствени, да изађу из обруча и победе, а да се ниједна партизанска јединица није предала.

„Цена слободе је увек скупа и плаћа се у ономе што је највредније, а то су људски животи", закључује Шварм.

Писарри додаје да је победа на Сутјесци уто значајнија што је међународно профилисала партизане као војну силу, па Савезници „oд тог тренутка подржавају само Тита и партизане и више се не двоуме око четника".

Како се земље у региону сећају Сутјеске?

Битка на Сутјесци је у годинама после Другог светског рата била један од носећих стубова југословенства.

Главни разлог за то, објашњава за ББЦ на српском београдски историчар Милован Писарри, јесте чињеница да су се на Сутјесци против Немаца заједнички изборили сви народи бивше Југославије.

„Основни став данашње политике у земљама бивше Југославије је антикомунизам и антијугословенство, а Сутјеска представља апсолутну супротност и једном и другом", каже Писарри.

Потпис испод видеа,

Четири деценије од Титове смрти: Титов покушај да споји Исток и Запад

Након распада Југославије, државе у региону заузеле су свака свој однос према сећању на Сутјеску и њеном обележавању.

Писарри подсећа да са Сутјеском, али и са комунистичким наслеђем генерално, „постоји тенденција да се оно потискује, а када се не потискује, онда се обавезно национализује".

Док су неформалне струје попут антифашистичких савеза и после рата наставиле да сарађују и заједнички обележавају 16. јун као годишњицу победе, регионални политичари не срећу се на Тјентишту.

Делегације из земаља региона смењују се и полажу венце током прве половине јуна.

Политички представници Србије и Републике Српске већ неколико година уназад то чине заједнички, уз учешће Амбасаде Русије. Ове године су то учиниле 13. јуна.

„У Србији ћете често чути ко је то српска победа, да је погинуло највише Срба и слично. Исто тако у другим земљама региона", наводи Писарри.

Потпис испод видеа,

Плави воз је кренуо у нови живот. Завирите у Титово омиљено превозно средство.

Међутим, загребачки историчар Твртко Јаковина сматра да главни разлог за национализовање битке у Хрватској не лежи у броју погинулих Хрвата.

„У Хрватској је нагласак на томе да је реч о „хрватској бици" само зато што је то једини начин на који се та битка може уопће акцептирати као нешто што би, ето, ипак било немогуће потпуно одбацити. То је једини разлог", каже Јаковина за ББЦ на српском.

Јаковина подсећа да је владајућу Хрватску демократску заједницу (ХДЗ) основао низ високих партизанских официра и југословенских политичара.

„Тај дио ХДЗ-у не паше и од тог насљеђа се настоји одмакнути", додаје Јаковина.

Историчари у региону слажу се да списак имена погинулих недвосмислено потврђује да је највише погинулих бораца било из Далмације - између 3.000 и 3.500 од више од 7.000 погинулих.

Пре две године, пред 75. годишњицу Сутјеске, потпредседник Социјалдемократске партије Хрватске Ранко Остојић изнео је предлог да Сабор буде покровитељ обележавања на Тјентишту.

Председништво Сабора одбило је да стави предлог на разматрање.

„Приједлог је одбијен без ваљаних аргумената", каже Остојић за ББЦ на српском.

„Њихово образложење је да Сабор не може бити покровитељ у другој држави. Када се ради о Блајбургу, то очито није проблем".

Јаковина подсећа да је председник Владе и ХДЗ-а Андреј Пленковић прошле године послао венац на Сутјеску, што је Савез антифашиста Хрватске „оцијенио као микроскопски помак који оне које доbро слушају и пажљиво гледају".

„Ја се бојим да немам тако истанчано ухо и око", закључује Јаковина.

Ове године, цвеће на Сутјеску је по први пут је положио изасланик председника Хрватске Зорана Милановића, и то 9. јуна, заједно са делегацијом САБНОР БиХ.

Аутор фотографије, Кабинет председника Хрватске

Потпис испод фотографије,

Изласланик председника Хрватске ове године је био на Сутјесци по први пут од распада Југославије

Да се годишњице и догађаји из Другог светског рата у Црној Гори нису у првом плану примећује и подгорички историчар Раденко Шћекић.

Он каже да „Други светски рат није у фокусу ни медија, ни литературе".

„Од 2006. године, Црна Гора се усмерава на евроатланстке интеграције, тако да се дешавања из Другог светског рата додатно потискују; или се стављају у центар пажње на неколико дана, уколико су корисне одређеној политичкој опцији", закључује Шћекић.

Како је из Савеза удружења бораца и антифашиста Црне Горе речено за ББЦ на српском, изасланици председника Црне Горе ће на Сутјеску изаћи 20. јуна, заједно са члановима савеза антифашиста из Хрватске, Словеније, Северне Македоније и БиХ.

Због епидемије корона вируса, број присутних се ограничава, па масовног окупљања неће бити.

Зашто је историја потиснула Павла Јакшића?

Бошко Јакшић каже да је став његовог оца према Сутјесци „значајно помогао да као генерал-пуковник буде пензионисан са 48 година, што није било уобичајено".

Он наводи да се Павле Јакшић бавио се проучавањем ратовања и дошао до закључка да су Сутјеска и Неретва била два највећа промашаја партизана током Другог светског рата.

„Партизански начин ратовања подразумева мале одреде и велику мобилност, док се овде велика концентрација снага нашла на једном месту, што их је довело у опасност.

„Отац је истицао да су партизани претрпели највеће жртве на Неретви и Сутјесци, које су проглашене за епопеје ратовања.

„Написао је да рат јесте добијен и да треба славити победу, али да то не значи да није било грешака, те да су Сутјеска и Неретва биле највеће грешке".

До превременог пензионисања Павла Јакшића није довео само његов став о Сутјесци, наводи његов син.

Такође је допринела књига Савремени рат, коју је 1961. штампала издавачка кућа Вук Караџић.

Јакшић се, како каже његов син, у књизи успротивио увођењу општенародне одбране и цивилном наоружавању, истичући да би оно у републикама створеним по етничким линијама било увертира у грађански рат.

„То се претворило у директан сукоб са Јосипом Брозом", објашњава Јакшић.

У години када ће отићи у пензију, 1962, Павле Јакшић је учествовао у оснивању Института за физику и предавао на Електротехничком факултету у Београду.

А онда су уследиле године „потпуне изолације".

„Ви сте кужни", присећа се Бошко Јакшић. „Телефон не звони месецима, нико не долази, сви зазиру".

Додаје да је Коча Поповић био један од ретких који се „није плашио да ће му неко замерити што долази код мог оца".

Бошко Јакшић каже да је имао 13 година када су у ложионици породичне куће пронашли „велику скаламерију за прислушкивање за коју су оцу јавили пријатељи".

„Позвали смо полицију и они су то однели".

Павле Јакшић сахрањен је под звездом 2005. године, али не у Алеји заслужних грађана где му је припадало, као народном хероју Југославије.

„Није хтео. Сам је купио парцелу на Новом гробљу и ту смо га сахранили", додаје Јакшић.

Спорни рукопис о Сутјесци дуго није могао у штампу. На крају је изашао 1990. године, у склопу Мемоара које је штампала издавачка кућа „Рад".

Међутим, народи у региону већ су били заузети новим ратовима.

Потпис испод фотографије,

Јосип Броз Тито

„Сутјеска је данас вишеструко издана"

Данас, тридесет година од почетка распада Југославије, „свједоци смо перманентних ревизионистичких атака којима се партизанска борба настоји свести на мононационалну перспективу и етнички ексклузивитет", сматра новинар сарајевског листа „Ослобођење" Ђорђе Крајишник.

Осим тога, додаје, „декларативан однос према догађајима као што је Битка на Сутјесци, који баштињење антифашизма види једино као зашећерену југоносталгију и махање Титовим сликама, сада такођер постаје велики проблем, који гуши еманципацију наше антифашистичке идеје данас".

„Мислим да је Сутјеска, као у осталом и многа друга мјеста која су симболи антифашистичке борбе југословенских народа, данас вишеструко издана", каже Крајишник.

Он сматра да „о антифашизму можемо говорити једино као о југословенском,

„Његово насилно раздвајање на наводне етничке посебности и ексклузивитете довело нас је до тачке у којој се и у уџбеницима, и у јавном простору одомаћила криптотеза о два антифашистичка покрета, чиме се отворио простор за рехабилитацију квислиншких покрета и њихових вођа".

Историчар Писарри слаже се да национализација покрета отпора доводи до забуна.

„Ревизионисти ће рећи, Сутјеска је пример да како су четници били антифашисти, јер су Немци на почетку битке разоружали неколико хиљада чланова четничког покрета у Црној Гори", каже он и додаје да је то „типично ревизионистички приступ".

Писарри објашљава да су Немци разоружали четнике јер су мислили да би ови могли да се придруже Савезницима и истиче да нису стрељани већ послати у радне логоре, те да су неки чланови четничког покрета након логора од нациста добили одликовања, попут Павла Ђуришића.

„Ми немамо ништа од антифашизма као једном годишње изговорене пароле", истиче Крајишник.

„Сутјеска и њен командант Коча Поповић нас имају много тога научити о борби за слободу, али ми морамо на тим темељима градити антифашизам примјерен изазовима нашег времена".

„Она треба бити мјесто гдје ћемо градити нове покрете и откривати нове идеје, које ће почети изнова уносити лучу у наш постјугословенски мрак и тјерат повампирени наци-фашизам", закључује Крајишник.

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

У партизанима (илустрација)

'Поток суза'

Из Савеза антифашиста Црне Горе и истоимене организације у Хрватској у разговору за ББЦ поручују да „све чланице бивше Југославије имају право на своју будућност, али да не смемо да заборавимо прошлост".

За Немању и Милену, недавно свршене студенте из Београда, Сутјеска је више као нешто „из прошлог века".

„Не значи ми ништа посебно, чак нисам сасвим сигурна зашто је та битка тако важна", наводи Милена.

„Највише сам о томе чуо због филма и Бате Живојиновића", признаје Немања.

Учесник битке, историчар и академик Владимир Дедијер, записао је у ратном Дневнику" (Југословенска књига, 1950) да је тог 16. јуна 1943, била среда.

„Изгледа да смо се коначно откачили од непријатеља. Ни авијација више не дејствује. [...] Спуштамо се у [село] Мркодол. Ту затичемо Врховни штаб. Другови 48 сати ништа нису јели, јер се комора била загубила".

Четири дана касније, Дедијер је на Сутјесци сахранио супругу Олгу, лекарку, која је преминула од последица рањавања.

„Стезао сам у руци њен сат који сам понео за Милицу [њихова ћерка]. И потекоше ми сузе, једна, две - читав поток".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог тема за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk