Фудбал, Сарајево и Жељезничар: Зашто је сарајевски дерби међу највећим на свету и какве везе ћевапи имају с тим

  • Слободан Маричић
  • ББЦ новинар
123

„Дођи вамо… Дођи, дођи… Где си ти досад!?", каже прекорно мушкарац у бордо дресу са бројем девет на леђима.

„Играо лопте", одговара младић по имену Сејо, али отисак кармина на левом образу одмах га је одао где је заправо био - са Сеадом.

И његовом оцу са то нимало не свиђа.

„Је л' ти знаш да смо ми из фине, културне куће? Што то радиш, што с њом?", преклиње га отац.

„Па шта, ја је волим", одговара Сејо.

„Па је л' ти знаш, болан, да њени за Жељу навијају! За Жељу!", виче отац са неверицом.

Две улице даље Сеада наилази на сличан дочек.

„Знаш ти Фарида, ко деца сте се играли у песку - ено га, одрастао у финог младића, згодног, интелигентног, сад ће у први тим (Жеље) отићи", нуди јој отац друге опције.

Она неће, хоће само Сеју - и ето свађе.

„Да бог да никада не ушли у Куп Уефа и Меша (Мехмед Баждаревић, дугогодишњи капитен Жељезничара) да бог да сломио ногу", виче она.

„А Сарајево ће као ући", одговара јој отац.

Овако су чувени сарајевски надреалисти описали однос навијача Жељезничара и Сарајева, чија утакмица већ деценијама представља нешто више од фудбала.

Једноставно, дерби је дерби.

„Узмите дерби, не мора ништа више. Остало биће како буде", каже Недим, велики навијач Жељезничара који, како каже, од кад „зна за себе, зна и за Жељу".

Зијад Швракић, некадашњи фудбалер Сарајева, каже да је било лепо играти против Звезде, Партизана, Хајдука и других, али да је меч против Жеље „нешто посебно".

„Ко победи има шест месеци мира", каже кратко.

„Дерби против Сарајева се увек 'играо' десетак дана пре и десетак дана после утакмица", додаје Владо Чапљић, бивши фудбалер Жељезничара.

Нова утакмица између момака у бордо и плавим дресовима биће одигран у среду увече од 20:30 часова, што значи само једно - Сарајево је одавно на ногама.

Потпис испод фотографије,

Тренинг фудбалера Жељезничара

Дерби и ћевапи

„Мени једну десетку", каже седи мушкарац.

„Лук? Кајмак?", пита конобарица у белој кецељи на којој је велика плаво-бела фудбалска лопта и натпис - Жељо.

Сви столови у малој башти испред локала су пуни и ћевапи стижу као на траци.

Неколико улица даље слична гужва је и у Петици код Ферхатовића, само што уместо плаве инвентаром доминира бордо боја.

Те две ћевабџинице су међу најпопуларнијим у Сарајеву.

Налазе се на Башчаршији, популарној туристичкој зони у центру града, на неколико десетина метара једна од друге, а познате су као наклоњене градским ривалима.

Потпис испод фотографије,

Ћевабчиница Жељо и један од Ферхатовић локала у позадини - још једна борба плаве и бордо боје

Жељу су 1968. године основала браћа Шаин и Хасан Мемети, велики навијачи тима са Грбавице.

Шаин је преминуо 2020. године, али његов Жељо наставља да ради пуном паром.

Постоје три опције - пет, десет и 15 ћевапа - добију се уз лепињу, а мештани саветују да се увек једу прстима.

Тако је слађе, кажу.

Да све прође како треба брине се Недим, такође велики навијач Жељезничара.

„Велики сам манијак за Жељом, тако је од кад знам за себе", каже уз осмех.

„То се преносило са генерације на генерацију - бабо (отац) ми је ишао са Жељом свуда по Југославији, после сам и ја кренуо на утакмице, тренинге, чак и млађе категорије.

„Никада нико из моје породице није био близак Сарајеву, нити ће - нећемо дозволити".

Жељезничар је последњу титулу првака освојио 2013. године, тако да Недим није баш задовољан ситуацијом у клубу, али каже да „није ни лоше".

„Извлачи се максимум из ове екипе, заиста", наводи.

„Надам се да ћемо се вратити старој слави, није то тако јака лига да Жеља толико дуго не узме титулу", додаје.

Разговор код касе у локалу прекида младић који је дошао да плати порцију.

„Десетка с кајмаком?", пита га Недим.

Младић клима главом и пружа новац.

У позадини двојица мајстора пеку ћевапе, а читава просторија пуна је фотографија Жељиних фудбалера.

На једној је шампионска генерација из 2002, на другој она из 2010. године, а ту је и слика чувеног Ивице Осима, највеће легенде клуба, у посети локалу.

Потпис испод фотографије,

И Ивица Осим је јео ћевапе у Жељи

„Није ово толико велики град, претежно се сви знамо између себе, па је зезнуто када се изгуби дерби", враћа се Недим разговору.

„Тешко је доћи, радити, изаћи у чаршију", додаје.

Како каже, Сарајево „има ту рају, ту душу и увек је било познато по шали и зезанцији".

„Зезамо мало ми њих, мало они нас, то даје драж и набој", каже.

Жељезничар је тренутно шести на табели, а Сарајево четврто.

Међутим, то ништа не значи.

„Никад се не зна у дербију. Сваки пут кад смо очекивали да нас Сарајево понизи ми смо њих разбили - и обратно, кад помислимо да ће бити лако, буде…".

Заћутао је.

Потпис испод фотографије,

Сарајевски дерби се понекад игра и ћевапима

Неколико улица даље, у Ферхатовићу, локалу познатом и као Петица, ћевапе пече Сеида Мирсановић.

„Имам три сина - ватрени навијачи Сарајева", каже уз осмех.

„А и ја сам од малих ногу, браћа су ми такође навијала за Сарајево", додаје.

Зашто баш Сарајево, а не Жеља?

„Не Жеља, никако! То је вечни ривалитет, преноси се са колена на колено", истиче.

У позадини се чују судари виљушака и металних тањира, док се са радија чује како пева Здравко Чолић.

„Бордо капа, бордо кецеља. Шта да вам причам", показује Сеидина колегиница на њену одећу.

У том тренутку за шанк стаје плавокоса конобарица.

„'Ајде петица једна - мани се Жеље и Сарајева", каже кратко.

Потпис испод фотографије,

„Навијање за Сарајево је ствар географије, а са Жељу ствар филозофије", истичу стално навијачи Жељезничара

Историја

Петицу је отворио Нијаз Ферхатовић, презиме које свако у Сарајеву зна.

Његов амиџа - стриц - био је чувени Асим Ферхатовић Хасе, највећа легенда ФК Сарајево, по којем стадион Кошево данас носи име.

Причу о Недељи када је отишао Хасе, када „ником није смет'о ветар што је дуно, те мајске недеље дошао је Осијек, ал' опет је Кошево било пуно", опевао је сарајевски бенд Забрањено пушење у чувеној песми.

Ферхатовић је за момке у бордо опреми играо од 1951. до 1967. - уз кратки излет у турски Фенербахче - постигавши 198 голова на нешто више од 400 утакмица.

У сезони 1963/64. био је најбољи стрелац Југославије, али је љубав навијача Сарајева стекао пре свега због тога што је, како наводе, фудбал играо из љубави.

Из Турске се брзо вратио зато што, прича каже, није могао „без раје".

До сада су одигране 143 утакмице између Сарајева и Жељезничара, а Ферхатовић је само један од великог броја легенди које су обележиле историју дербија.

Потпис испод фотографије,

Тунел кроз који излазе играчи на Кошеву

Потпис испод фотографије,

Споменик посвећен Асиму Ферхатовићу испред стадиона Кошево, који данас носи његово име

За Сарајево су, између осталог, играли Сафет Сушић и Фарук Хаџибегић, а за Жељу Ивица Осим, Мехмед Баждаревић и Рефик Шабанаџовић.

Жељезничар у дербијима има 45 победа, Сарајево 43, уз 55 нерешених сусрета.

Први званични меч одигран је 1954. године, када је Сарајево победило 6:1, што је и даље највећа победа у дербију.

А ко има више трофеја?

Сарајево има две титуле у СФРЈ, Жељезничар једну, али је због полуфинала Купа Уефа 1985. године бољи у европским такмичењима.

Када је реч о титулама у Босни и Херцеговини, ту је Жељо бољи - 6:5, а ако се гледају и купови онда води укупно 15:13.

Међутим, Сарајево је титуле освајало 2020, 2019 и 2015, а Жељезничар последњу тек 2013. године.

Владо Чапљић, фудбалер Жељезничара са почетка осамдесетих, наводи да је због сарајевског дербија увек постојао „велики набој на малом простору", али да су се играчи и навијачи увек понашали „изузетно коректно".

„Има Сарајево одређену харизму, са много шале и опуштености", наводи.

Како каже, град је увек „више ценио квалитет човека него успех".

„Прво си морао да будеш 'раја', обичан и доступан, па се остало ако буде - супер", наводи.

Управо је тако Хасе постао легенда, стекавши наклоност чак и плаве стране града.

„Он ти је био сиротињска мајка, такорећи - помагао је свима, давао и гладнима и жеднима. А био је, брате, играчина врхунски", кажу Сарајлије, пише Ал Џазира.

Потпис испод фотографије,

Грбавица је дом фудбалера Жељезничара

Зијад Швракић, бивши фудбалер Сарајева из осамдесетих, каже да је дерби некада увек пролазио у „лепој и правој фудбалској атмосфери".

„Некада су и један и други клуб имали велики број играча који су из града", присећа се.

„Нисам, наравно, против људи који долазе са стране, али је онда свака утакмица доводиле колоне наших пријатеља на стадион.

„И таква је атмосфера била - долази раја да гледа своје", наводи.

То је, каже, била посебна драж.

„Када победиш и добро одиграш, ти си после у својој улици народни херој, а ако буде лоше - прођи, сакриј се, али нико ти неће приговорити", каже уз осмех.

Како каже, посебно памти деби, као и један меч када су победили 2:1, а он дао гол.

„Мада сам сваки дерби играо добро", наводи Швракић.

„Знам да је Баждаревић једном дао интервју и рекао 'нисмо се на дербијима толико плашили Сафета Сушића, колико Зије - он је увек добро играо против нас'".

Играчи два клуба су чак ишли заједно у кафану после меча.

„Па, наравно", каже Швракић.

„Како да не одем кад сам са некима ишао у школу заједно", додаје.

Швракић се ту присетио како је са Слободаном Јањушем, рекордером по броју наступа на дербијима (16 за Жељу, пет за Сарајево), седео у кафани.

„Дао сам гол, победили смо за један и ја га тешим: 'Ма пусти утакмицу, нема везе'".

„А он ми каже: 'Реци ми макар нешто, биће ми лакше' - увек смо имали то да се зезамо и дружимо на крају, али без увреда и сличних ствари", наводи уз осмех.

Потпис испод фотографије,

Стадион Кошево, дом фудбалера Сарајева

Сарајевски дерби данас

„Сад су нека друга времена", каже Швракић кратко.

„Овај део града навија за Жељу, а овај за Сарајево, па људи другачијим улицама иду на утакмицу - мени је то непојмљиво, не могу то да сварим", додаје.

Квалитет фудбала у бившој Југославији одавно је опао и ниједан од некада великих клубова није као што је некад био.

Међутим, оно по чему је овај регион добро познат у фудбалском свету су веома ватрени навијачи.

„Ови навијачи и овај квалитет фудбала ми никако не иду једно уз друго", каже Швракић.

„Организоване групе, певање, кореографије, а на терену све пресиромашно у односу на тај фанатизам", додаје.

За Жељезничар навијају Манијаци (познати и као Кошпицари), а за Сарајево Хорде зла (звани и Питари), које су име иначе узели инспирисани стрип јунаком Загором.

Сарајевски дерби због атмосфере спада међу најбурније на свету, а о њему је снимљено и неколико документараца.

Сукоба навијача је, на пример, било и током прославе 100 година Жељезничара. и то у Башчаршији, самом центру града.

Таксиста Адмир Хоџић за себе каже да је велики навијач Жељезничара, али у последње време не стиже тако често да оде на стадион.

„Лепо је волети, али треба имати границу - једно је љубав, а друго екстремизам, не ваља ни у чему бити екстреман", каже.

„Нису људски животи вредни ничега, а камоли фудбалске лопте.

„Одем са другом на исток - сокић, кошпице, мало цигара, изгуштам се и то је то".

Једно је ипак сигурно, сматра Хоџић - Сарајево навија за Жељу.

„Знаш ко овде навија за Сарајево? Само раја са стране. Жељо је градски клуб.

„Шалим се мало, али тако је - има раје која навија за Сарајево, али Жељо је Жељо", додаје.

Неколико сати касније, током вожње ка Кошеву, његов колега Фазил Имшировић, који у срцу нема локомотиву (симбол градског ривала), већ бордо боју, на то само одмахује главом.

„Није баш тако", каже уз осмех.

„Овако, стари део града и центар су претежно Сарајлије, општина Ново Сарајево је готово комплет Жељина, а Илиџа и Нови град су пола-пола.

„Можда има мало више Жељиних тамо", наводи.

Имшировић је умерен навијач.

Воли Сарајево, истиче да му је син играо тамо, али и да му „ни Жељо није стран".

„Шта је са Радничким из Ниша? А Војводином, има ли ње где", распитује се о старим ривалима из доба Југославије.

„Млад си ти, у бившој Југи два клуб која су најбоље сарађивала су ти Звезда и Сарајево", додаје.

Хусреф Мусемић, чувени нападач Сарајева, средином и крајем осамдесетих наступао је и за црвено-беле.

„Да, Мусемић, а и ако им је требало увек су могли да се договоре нешто, баш су били пријатељски", каже Имшировић.

„Рецимо, загребачки Динамо овде никада није имао подршку, док је пола града навијало за Звезду", истиче.

За тренутну ситуацију у БиХ фудбалу каже да је „танка".

„Борац се враћа после дуго, дуговремена, Челик је скроз пропао, као и Слобода из Тузле, Вележ је сад нешто живнуо, али све је то кратког даха…

„Дигне се неко на годину, две и онда га опет нема десет година.

„Тако сви осим Жеље и Сарајева, који су ту негде", каже.

Сарајево је чак пре неколико година приватизовано, купио га је малезијски милијардер, иако за то не постоји законска основа у Босни и Херцеговини, а сада се помиње да ће га продати.

„А сад мало хоћеш да обиђеш Кошево?", пита Фазил док аутомобил прилази чувеном стадиону.

„Ово са леве стране ти је олимпијска хала Зетра, а ево и њега - Олимпијски стадион Кошево, сада стадион Асим Ферхатовић.

„Тамо је бакља горела за Олимпијске игре 1984. године", каже са поносом у гласу.

Потпис испод фотографије,

У Сарајеву су 1984. године одржане Зимске олимпијске игре

Потпис испод фотографије,

Графит посвећен Желимиру Видовићу Келију, фудбалеру Сарајева који је погинуо током ратова деведесетих

Име

„Волим је, стари, више него икога. Мислим, женићу се", каже Сеад.

„Шта мислиш?", одговара му отац са неверицом у гласу.

„Женићу се".

„Бежи ми, болан, из куће! Бежи, изроде један", виче отац.

И он, шта ће, одлази.

Који трен касније Сејов отац окреће се ка урамљеној фотографији Сафета Сушића.

„Си видео, Папе драги, шта ми направи син рођени? А сликао се с тобом кад је мали био", кука стари навијач Сарајева.

Забрањена љубав је на крају победила, Сејо и Сеада су се венчали и још чекају дете.

Али како ће се дете звати?

Ето нових проблема.

„Чекајте, чекајте! Људи смо, нисмо фудбалске судије, договорићемо се", каже помирљивим тоном мушкарац у оделу.

Лево од њега, у плавом, седи Сејов отац и предлаже - Сафет.

На то, са супротне стране, у бордо боји, Сеадин отац одговара - биће Меша.

„Меша ће се звати унук и крај", каже.

„Сафет је за репрезентацију дао три гола Румунима, еј… Па како да се не зове Сафет", стиже одговор са друге стране.

Решење стиже од медијатора.

„Уколико на дербију победи Жељо нека се зове Меша, а уколико победи Сарајево, нек се зове Сафет", каже.

И породице су сагласне.

Ух, велики је улог пред вечерашњи дерби.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk