Прича о тунелу 29

Јоахим Рудолф је 1961. године побегао из једне од најсуровијих диктатура на свету. Неколико месеци касније, почео је да копа тунел којим би се вратио. Зашто?


Тунел

Све је почело када је чуо куцање на вратима. Јоахим, 22-годишњи студент машинства, учио је у соби дома при Универзитету у Западном Берлину. Студирао је већ неколико месеци, а у слободно време снимао је фотографије и посећивао џез концерте.

Пред вратима су стајала двојица студената из Италије које је познавао из виђења. Хтели су да изведу пријатеље из Источног Берлина и то тако што ће прокопати тунел.

Био је октобар 1961, и прошло је само два месеца од подизања Берлинског зида. Изградила га је влада Источне Немачке да би зауставила таласе бегунаца из комунистичке диктатуре у потрази за бољим животом на Западу. Но најупечатљивија је била брзина којом је зид изграђен.

 Источнонемачки војници изградили су Берлински зид и затворили приступ Западном Берлину 1961. године

Источнонемачки војници изградили су Берлински зид и затворили приступ Западном Берлину 1961. године

Источнонемачки војници изградили су Берлински зид и затворили приступ Западном Берлину 1961. године

Десетине хиљада источнонемачких војника изашло је на улице Источног Берлина у сред ноћи, развлачећи бодљикаву жицу од бандере до бандере и подижући бетонске барикаде. У цик зоре, ова препрека пресекла је читав град, вијугајући кроз паркове, дечија игралишта, гробља и тргове.

Иако је зид подигнут на брзину, још увек не онолико висок и пажљиво чуван као неколико месеци касније, преко ноћи је преобратио град.

Када су се становници Берлина пробудили тог 13. августа 1961. године, одједном су се нашли у подељеном граду. Супружници су раздвојени, браћа и сестре. Чуле су се и приче о новорођенчади на Западу која су остала одвојена од мајки.

Берлински зид у близини Бранденбуршке капије годину дана по почетку изградње

Берлински зид у близини Бранденбуршке капије годину дана по почетку изградње

Берлински зид у близини Бранденбуршке капије годину дана по почетку изградње

Живот пре подизања зида био је већ довољно тежак – људима су се смучили лоши услови живота, а совјетски тенкови гмизали би улицама сваки пут када би се демонстранти окупили да протестују. Подизањем зида, власти су показале жељу за још јачом контролом.

И тако су, истог дана када је подигнута граница, почела бекства. Неки су просто прескакали преко бодљикаве жице, други су били маштовитији, попут једног пара који је препливао реку Шпреју гурајући пред собом трогодишњу ћерку у кади.

Чак су и источнонемачки војници и граничари били међу онима који су покушавали да побегну.

Деветнаестогодишњи граничар Конрад Шуман прескаче бодљикаву жицу бежећи ка Западном Берлину 1961. године

Деветнаестогодишњи граничар Конрад Шуман прескаче бодљикаву жицу бежећи ка Западном Берлину 1961. године

Деветнаестогодишњи граничар Конрад Шуман прескаче бодљикаву жицу бежећи ка Западном Берлину 1961. године

Било је људи који би се ушуњали у куће близу зида и бацали се са прозора у нади да ће их ватрогасци са друге стране ухватити.

Јоахим је пузао кроз поље у сред ноћи и стигао у Западни Берлин тик пред свитање. „Нисам желео да будем део овог новог света”, прича данас. „Света у коме ниси могао да кажеш или мислиш оно што хоћеш.”

Јоахим

Јоахим

Јоахим

Сада је започео нови живот у Западном Берлину. А онда су се појавила ова двојица студената, молећи га да им се придружи у пробијању тунела ка земљи из које само што је побегао. Могао је да заврши у затвору, па чак и да изгуби живот.

И поред тога, пристао је да им помогне.

Копање почиње

Били су студенти који никада до тада нису копали тунел - одакле почети? Као и за сваку успешну пљачку, мапе су биле први корак.

Позајмили су их од пријатеља повезаних са властима и проводили сате над раширеним мапама, трудећи се да осмисле путању тунела. Требало је пронаћи улицу испод које ће копати а да не наиђу на градске водоводне цеви. Избор је био изузетно смео - улица Бернауер.

У то време, улица је била позната широм света јер је посред ње пролазио Берлински зид. Туристи су долазили да га фотографишу и увек је била гужва. Одлука да се тунел прокопа под улицом Бернауер била је попут избора Тајмс сквера у Њујорку.

Становници Западног Берлина машу ка Источном у улици Бернауер, 1961, година

Становници Западног Берлина машу ка Источном у улици Бернауер, 1961, година

Становници Западног Берлина машу ка Источном у улици Бернауер, 1961, година

Сада је требало одабрати место на коме ће почети са копањем. Једног јутра су наишли на фабрику сламчица, мало по страни од улице. Представили су се власнику као џез музичари којима треба простор за пробе. Он је, међутим, прозрео њихов план. И он је побегао из Источне Немачке и био је више него спреман да им дозволи да користе његов подрум.

Следећи корак: пронаћи подрум на источној страни. Одабрали су стан једног пријатеља, али уместо да га упуте у план, убедили су познаника да му украде кључ и направи копије, да би тако будући бегунци могли да уђу.

А онда су кренули у потрагу за онима који ће им се придружити у акцији „Тунел”.

Задатак није био нимало лак. Западни Берлин врвео је од шпијуна који су радили за злогласну источнонемачку Службу државне безбедности, Штази. Ово министарство било је најмоћније у источнонемачкој влади, окупивши тајну полицију и обавештајне службе на једном месту. Мисија Штазија била је да зна све – шта је неко мислио, са ким је био у браку или делио постељу.

Канцеларија и радне одаје бившег министра државне безбедности (начелника Штазија)

Канцеларија и радне одаје бившег министра државне безбедности (начелника Штазија)

Канцеларија и радне одаје бившег министра државне безбедности (начелника Штазија)

Било је чак и шала на рачун Штазија.

„Зашто су агенти Штазија тако добри таксисти? Кад муштерија уђе у ауто, они већ знају како се зове и где живи.”

Имали су стотине хиљада доушника, а неки од њих су се инфилтрирали у власти, компаније, болнице, школе и универзитете на Западу.

Коначно су тројица студената нашла још тројицу колега којима су, мислили су, могли да верују. Сви су недавно побегли са Истока: Волф Шродер, висок и шармантан, Хасо Хершел, револуционар одушевљен Кастром и Ули Фајфер, растресен откад су агенти Штазија ухватили његову девојку док је покушавала да побегне.

За избор је, ипак, најважније било што су сви студирали машинство и имали бар некакво предзнање како се копа тунел.

И најзад, биле су им потребне алатке. Једне ноћи су прескочили зид гробља и украли колица, чекиће, лопате и грабуље. Све је било спремно. Тик пре поноћи 9. маја 1962, у фабрици је отпочело копање.

„Нисмо имали представу одакле да почнемо”, прича Јоахим. „Никада нисмо видели прави тунел. Али видели смо снимке тунела на телевизији, оних који нису прокопани до краја, и то нам је помогло да схватимо како га треба ископати.”

Поглед на Берлински зид у улици Бернауер

Поглед на Берлински зид у улици Бернауер

Поглед на Берлински зид у улици Бернауер

Током следећих неколико ноћи, копали су право у дубину, тачно 1.3 метра. Онда су тек могли да почну да копају хоризонтално, ка источној страни. У том тренутку су схватили колико ће бити тешко.

„Док сте у тунелу, морате да лежите равно на леђима”, прича Јоахим. „Ноге су усмерене у правцу копања, лопату држите обема рукама, а стопалима је гурате дубоко у глину.”

Били су потребни сати да би ископали скромну хрпу земље. Стављали би је у колица, а онда би користили Јоахимов проналазак, стари телефон из Другог светског рата и позвали људе у подруму да их обавесте да су колица спремна. Неко би онда подигао колица конопцем.

Убрзо су успоставили редован ритам, проводећи сате у фабрици, копајући и износећи колица пуна глине. После неколико недеља су већ били исцрпљени. Руке су им биле прекривене жуљевима, леђа су их болела, а резултат није био за похвалу. Нису ни стигли до границе. Биле су им потребне две ствари – људство и новац.

ТВ продуцент

Хиљадама километара даље, у Њујорку, телевизијски продуцент Рувен Френк је размишљао како да прикаже причу о Берлину. Био је у граду када је зид подигнут и хтео је да покаже шта се заиста дешава.

Френк је био један од најмоћнијих људи америчке телевизијске мреже НБЦ. Једног јутра је помислио: Шта ако би успео да пронађе причу о пребегу који се догађа управо сада?

Могли су да снимају како се све одвија, сваки заокрет и преокрет, не знајући како ће се прича завршити. Била би то права револуција у свету телевизијских вести.

Рувен Френк

Рувен Френк

Рувен Френк

Френк је изложио идеју дописнику НБЦ-ја у Берлину Пирсу Андертону. Новинар је био одушевљен и одмах је почео да се распитује.

Потрага га је убрзо довела до шармантног студента машинства Волфа Шродера који је покушавао да прикупи новац за копаче.

„Довели смо га да види тунел”, каже Шродер. „Био је заиста импресиониран. Рекао нам је да жели да га сними. Онда смо му рекли наше услове - ако НБЦ жели да сними филм о нашем тунелу, мораће да нам плати."

Андертон је поруку пренео Френку који се одмах сложио. НБЦ ће плаћати алатке и материјале, „а заузврат ћемо добити право на снимање“, каже Френк.

И тако је Френк донео једну од најконтроверзнијих одлука у историји телевизијских вести - једна велика америчка информативна мрежа пристала је да финансира групу студената који граде тунел за бег испод Берлинског зида.

Коридор смрти


До краја јуна 1962, студенти су прокопали готово 50 метара – скоро до границе. Копали су 38 дана, осам сати дневно.

Од новца који су добили од НБЦ-ја, купили су нов алат те су могли да ангажују више људи, као и челик како би направили шине за колица за избацивање земље.

Тунел је убрзо изгледао поприлично упечатљиво, а Јоахим је био главни инжењер. Провукао је струјни кабл за светло, на шине прикачио електрични мотор како би се колица пуна земље брже кретала и залепио стотине цеви за димњак једне за другу како би споља улазио свеж ваздух. Два брата из Баварије снимала су цео подухват.

На снимцима НБЦ-ја нема звука јер је тунел био премали за магнетофон. Једном приликом су успели да спусте микрофон. На снимку се чују трамвај, аутобус и кораци. „Било је невероватно”, каже Јоахим. „Све се чуло.”

Али како су копали даље ка истоку, звуци града изнад њих су нестајали. Сада су се налазили тачно испод „коридора смрти“, појаса земље поред зида којим су патролирали наоружани граничари мотрећи и на саме назнаке да се под земљом копају тунели.

Тунел студената није био први који је прокопан испод зида. Било је и других, али већина подухвата је пропала. Само неколико недеља раније, граничари су ухватили двојицу мушкараца док су копали – пуцали су на њих, један је погинуо, а други је тешко повређен.

„Граничари су имали посебан уређај који су прислањали уз тло”, каже Јоахим. „Ако би нешто чули, ископали би рупу и у њу бацили у динамит. Док смо копали, знали смо да у сваком тренутку тло изнад наших глава може да се отвори.”

Понекад су могли да чују разговор стражара. „И знали смо да ако ми њих чујемо, могуће је да и они чују нас. Више нисмо могли да разговарамо у тунелу.”

Вентилатори су морали да буду угашени, па се у предњем делу тунела тешко дисало. Копачи су могли да чују само ветар и звук сопственог дисања.

„Било је и звукова за које нисмо никад били сигурни шта су“, каже Јоахим. „Да ли је то био Штази? Да ли су долазили по нас? "

Оригинални тунел 29 пошто је поплављен водом

Оригинални тунел 29 пошто је поплављен водом

Оригинални тунел 29 пошто је поплављен водом

Док је копао једне вечери, Јоахим је чуо капање. Вода је процурела у тунел. У року од неколико сати, текла је унутра. Схватили су да је пукла цев и знали су да ће остати без тунела ако вода настави да навире.

Смислили су ризично решење – тражиће од водоводне службе Западног Берлина да поправе цев. На њихово изненађење, сложили су се. Цев је поправљена, али тунел је и даље био поплављен. Требало је неколико месеци да се исуши.

Били су тако близу - само 50 метара од подрума на Истоку. Сви до којих су желели да стигну су били су спремни и чекали их - Хасова сестра, Улијева девојка.

Тунел 29

Тунел 29

Тунел 29

Тунел 29

Други тунел

Био је већ јул 1962, скоро годину дана је прошло од подизања зида. У међувремену је ојачан и окидачима, нагазним минама, електричним оградама, шиљцима и рефлекторима. Ако све то не би зауставило оне који су желели да пребегну, ту су били и стражари наоружани пиштољима, аутоматским пушкама, минобацачима, противтенковским бацачима и бацачима пламена.

Ипак, сваког месеца, бегунци су прелазили на другу страну. Неки су се скривали у аутомобилима, други су користили лажне пасоше.

Момци више нису могли да чекају да се тунел полако осуши. Чули за још један пролаз под земљом, незавршен и напуштен.

Студенти који су радили на другом тунелу су питали Јоахима и остале хоће ли да удруже снаге. Могли су да споје спискове оних које желе да извуку и пребаце их на Запад, све у исто време.

„Прилика је била превише добра да бисмо је пропустили“, каже Јоахим. „Били смо група копача без тунела, а овде је био тунел ком су били потребни копачи.“ Добили су само неколико основних информација.

Скица куће и окружења око улаза у први тунел

Скица куће и окружења око улаза у први тунел

Скица куће и окружења око улаза у први тунел

Тунел је требало да води до кућице у Источном Берлину, а око 80 људи се надало да ће се провући кроз њега. Неколико дана касније, отишли су да виде тунел. „Били смо запањени“, каже Јоахим. „Није био ни налик нашем.”

У Јоахимовом тунелу је било светла, телефона, моторизованог система за вучу колица, цеви за ваздух. У овоме није било светла, ваздух није улазио, а плафон је био толико низак да се једва пузало кроз тунел. Сваки пут када би улицом изнад прошап аутомобил, у тунел би се слила глина.

Ипак су одлучили да покушају. Проширили су тунел и ископали последњих неколико метара, све док нису стигли директно испод кућице. Тунел је био спреман. Сада је био потребан гласник који ће бегунцима из Источног Берлина пренети план.

Волфдитер Штернхајмер је такође био студент из Западног Берлина. Чуо је за тунел и пријавио се да помогне. Заузврат је тражио да и његова девојка буде пребачена на Запад. Звала се Ренате, а заљубили су се пошто су размењивали писма о „Битлсима и великим животним питањима“, каже он.

Штернхајмер је, испоставило се, био врло користан. За разлику од свих осталих, рођен је у Западној Немачкој, што је значило да може да иде на Исток кад год пожели.

Улазио је и излазио из Источног Берлина обавештавајући будуће бегунце о плановима за наредне недеље. Договорено је да план спроведу у дело 7. августа.

Састанак организатора сазван је за дан раније. Појавио се и мушкарац за ког Штернхајмер каже да га никада раније није видео. Звао се Зигфрид Усе и радио је као фризер.

Када су организатори тражили добровољца који ће отићи на Исток да пренесе последња упутства, Усе се журно пријавио.

Али уместо да после састанка оде кући, отишао је у стан шифрираног назива Оријент, у којем се нашао са везом из Штазија.

Усе је био доушник, регрутован шест месеци раније. У извештају за тај дан, пише да је надређенима открио да ће до „пребега доћи између четири и седам сати поподне” и да се „очекује сто људи.”

Штази је тако био на трагу Јоахимовог тунела - највеће операције бекства организоване у Западном Берлину до тад.

Замка

Дан бекства је стигао. Са свих страна Источног Берлина, мушкарци, жене - Волфдитерова вереница Ренате - и деца, кренули су према кућици. Пошли су у различита времена. Неки су долазили пешке, други су аутобусом или трамвајем.

Већина је била престрављена. Једва да су спавали претходне ноћи, пакујући и препакујући сатима торбе које су могли да понесу, гурајући у њих пелене, фотографије и одећу. Када се докопају Запада, биће то све што имају да изграде нови живот.

Док су ишли ка кућици, покренута је Штазијева машинерија. Командант граничне бригаде наредио је војницима да се окупе у близини и довезу оклопни
транспортер и водени топ. А онда су Штазијеви агенти у цивилу послати ка кућици. Распоредили су се по улицама и чекали. Замка је постављена.

План првог тунела до ког је дошао Штазијев  шпијун Зигфрид Усе

План првог тунела до ког је дошао Штазијев шпијун Зигфрид Усе

План првог тунела до ког је дошао Штазијев шпијун Зигфрид Усе

За то време су се Јоахим, Хасо и Ули у тунелу припремали да пробију отвор. Били су уплашени. Никада пре нису урадили нешто слично и нису били сигурни ни да ће моћи да прокопају излаз, а камоли шта ће их затећи ако успеју.

Носили су све што им је било потребно - секире, чекиће, бушилице и радио апарате. Успели су да се докопају пиштоља, па чак и старог митраљеза из Другог светског рата.

„Хтели смо да имамо са чиме да се бранимо ако Штази крене на нас“, каже Јоахим.

Полако су у тишини пузећи кренули кроз тунел. Када су стигли до краја, почели су да пробијају под изнад њих.

Било је већ четири поподне и изнад њих су људи почели да пристижу у улицу испред куће. Али када више није било шансе за бег, Штазијеви агенти су кренули на њих, утрпали их у аутомобиле и одвезли.

Доле у тунелу, Јоахим, Хасо и Ули су још увек покушавали да пробију под, несвесни да је операција пропала.

„Онда смо одједном преко радија са Запада чули нешто”, каже Јоахим. „Викали су нам да се вратимо.”

Али они су радили и даље. „Само смо мислили о људима који су долазили и нисмо хтели да их изневеримо”, каже Јоахим.

Ударали су у под све док нису провалили у дневну собу. Уз помоћ малог огледала, погледали су шта се дешава изнад. Сем неколико столица и софе, није било ничега. Било је језиво тихо - превише тихо. Али, стигли су дотле и нису смели да се зауставе. Извукли су се из тунела и Јоахим се пришуњао прозору. Гвирнуо је кроз завесу.

„Видео сам тог човека у цивилу, тик испред куће, како пузи испод прозора. Одмах сам знао да је Штази. "

Архива Штазија

Архива Штазија

Архива Штазија

Били су престрављени. Знали су да је операција откривена, али не и да група војника сада стоји испред врата собе, држећи калашњикове у рукама.

У једном од више од 2.000 докумената чуваних у бившем седишту Штазија које сам прочитала током истраживања ове приче, наишла сам на запањујући детаљ. У извештају пише да су војници били спремни да провале у собу када су изненада чули да један од копача спомиње митраљез. Застали су и одлучили да чекају појачање. Знали су да њихови калашњикови нису дорасли митраљезу.

Студентима је та пауза спасила животе. Скочили су натраг кроз рупу и почели да пузе ка Западу најбрже што су могли док су их торбе са алатом и оружјем ударале по ногама.

Знали су да војници сваког тренутка могу да провале врата и крену да пуцају за њима. Само неколико минута касније, војници су упали у собу и ушли у тунел, који је већ био празан.

Штазијеви агенти су закаснили. Нису ухватили копаче, али су се докопали нечег другог - десетина затвореника које ће саслушавати.

The site of the main political prison of the former East German Communist Ministry of State Security, the Stasi.
A cell at the main political prison of the former East German Communist Ministry of State Security, the Stasi.

Саслушање

У том тренутку, само једна особа још није схватила да је операција пропала - Волфдитер. Обавио је задатак на Истоку и враћао се ка граници, узбуђен што ће видети Ренате. Када је стигао на контролни прелаз, чекала су га два мушкарца. Знао је да је ухваћен.

Прво га је испитивала полиција. Затим је предат Штазију. Одвели су у Хохеншенхаузен, стари совјетски затвор који је сада користио Штази. „Усред ноћи су ме скинули, претресли и дали ми затворску одећу. А онда је почело испитивање", сећа се Волфдитер.

Ћелије у затвору Хохеншенхаузену

Ћелије у затвору Хохеншенхаузену, централном затвору Комунистичког министарства државне безбедности Источне Немачке, Штазија

Ћелије у затвору Хохеншенхаузену, централном затвору Комунистичког министарства државне безбедности Источне Немачке, Штазија

Педесетих година прошлог века, агенти Штазија били су озлоглашени због физичког злостављања затвореника. Десет година касније, агенти су се више ослањали на технике психолошког мучења.

Штази је објавио приручнике са упутствима како да се на овај начин извуку информације, а старији официри су подучавали испитивачким техникама регруте на специјалним универзитетима.

Психолошки притисак почињао је довођењем у затвор осмишљен да полако убија дух затвореника. Није им било дозвољено да разговарају. Нема ћаскања, нема солидарности.

У ћелијама затвореници нису имали никакву контролу - прекидач за светло је био са спољашње стране, као и дугме за повлачење воде у ВЦ шољи. Онда би, у одређеном тренутку, затворенике одводили у собу за испитивање.

Соба за испитивање у бившем Штазијевом затвору, Меморијални центар Хохеншенхаузен, БерлинHohenschönhausen Memorial, Berlin.

Соба за испитивање у бившем Штазијевом затвору, Меморијални центар Хохеншенхаузен, Берлин

Соба за испитивање у бившем Штазијевом затвору, Меморијални центар Хохеншенхаузен, Берлин

„Прво саслушање је трајало 12 сати”, сећа се Волфдитер. „Не морају да те туку. Уморни сте, нема воде, нема хране. Ничега.”

Транскрипт Волфдитеровог саслушања дуг је 50 страница. Агент му поставља низ питања, а затим свако поново, изнова и изнова. Неколико сати касније, почиње ново саслушање – опет и опет иста питања. Мало по мало, уморан, гладан и жедан, он им говори све.

Волфдитер је осуђен на седам година присилног рада. И није био једини. Многи од ухапшених на путу ка тунелу су били у затвору, чак и мајке, одвојене од деце.

Други покушај

Пошто је операција пропала, поред толико ухапшених и затворених, помислили бисте да ће студенти одустати. Али нису. Агенти Штазија нису знали да постоји и њихов први тунел, па су одлучили да покушају поново.

Овог пута, чуваће тајну боље, а група копача биће мања. Био је то септембар 1962. године и тунел се довољно осушио да рад може да се настави. Али убрзо се поново појавила вода.

Овог пута, зашли су превише дубоко у Источну Немачку да би комуналне службе са Запада могла да поправе квар. Ако не желе да одустану од тунела, мораће да пробију излаз у насумично изабраном подруму.

Мапе су показивале да се налазе испод улице Шонхолцер у Источном Берлину - толико близу зида да је изнад њих патролирала гранична полиција.

Копање у близини било би изузетно ризично – било би бучно, и још важније – сви који желе да пребегну, морали би да прођу поред граничара да би ушли у подрум.

Било је тешко замислити да ће пребег успети, али су ови момци већ доказали храброст и били су решени да још једном покушају.

Тунел 29, након исушивања.

Тунел 29, након исушивања.

Тунел 29, након исушивања.

Одређен је нови датум - 14. септембар. Неколико студената добровољаца је прешло на Исток да би бегунцима саопштили нови план. Али, као и прошлог пута, био им је потребан гласник који ће прећи границу на сам дан акције и дати сигнал Источним Берлинцима да дођу до тунела.

Никог није изненадило што није било добровољаца после свега што се десило Волфдитеру. Али онда се један од копача, Мимо, сетио решења - шта мисле о његовој 21-годишњој девојци Елен Шау? Као и Волфдитер, имала је западнонемачки пасош и могла је да уђе и изађе из Источног Берлина, а можда ће побудити и мање сумње јер је жена? Елен је пристала.

Бегунцима на Запад је речено да оду у три различита кафеа и чекају. Када копачи провале у подрум, Елен ће обићи сва три и дати им тајни сигнал.

Елен је снимљена како се укрцава у воз за Исток. У хаљини, са марамом и наочарима за сунце, изгледа као филмска звезда шездесетих. Видите је како гледа на ручни сат. Подне је. Окреће се према станици и трчи уз степенице.

Блокада пута на граници ка Источном Берлину, Фридрихштрасе, Зимерштрасе

Блокада пута на граници ка Источном Берлину, Фридрихштрасе, Зимерштрасе

Блокада пута на граници ка Источном Берлину, Фридрихштрасе, Зимерштрасе

У међувремену, Јоахим и Хасо су почели да пробијају излаз у подруму куће у улици Шонхолцер. Јоахим се коначно попео у подрум и откључао врата стана користећи комплет универзалних кључева.

Морао је да сазна број стана. Изашао је у ходник. Нема броја. Схвата да је једини начин да сазна где се налази излазак на улицу којом пролазе патроле.

Отворио је улазна врата зграде и угледао групу стражара како седе. Били су заузети, па је изашао на улицу. „Тик изнад врата налазио се велики број седам”, каже он.

Поузданим телефоном из Другог светског рата су послали поруку остатку тима у стану у Западном Берлину који гледа на зид. Кроз прозор је раширен бели чаршав – сигнал за Елен да је све спремно за бекство. Чекајући на Истоку, Елен је видала платно и кренула ка првом кафеу.

„Било је заиста гласно”, сећа се Елен. „Кад сам ушла, сви мушкарци су се окренули и загледали се у мене. Сигнал је био да купим кутију шибица. Кренула сам ка шанку и приметила те људе како зуре у мене."

За столом је седела породица. Мајка је носила хаљину и високе потпетице, а дете је држала у крилу. Елен је купила шибице и изашла. У следећем кафеу је наручила мало воде - то је био други сигнал.

Када је стигла у последњи кафе, није све текло по плану. Сигнал је требало да буде наручивање кафе, али јој је конобар рекао да је нестало. „Био је то ужасан тренутак", каже она. „Како да дам сигнал ако нема кафе?"

Почела је гласно да се жали на несташицу кафу и затражила коњак. Попила је пиће, окренула се, видела две породице које чекају и надала се да ће разумети сигнал. Изашла је из кафеа. Обавила је задатак.

Док се враћала ка Западном Берлину, групице људи кренуле су ка улици Шонхолцер. Трудили су се да не штрче, било их је свега неколико у групи.

Јоахим и Хасо су чекали у подруму, држећи пушке у рукама. Нешто иза шест поподне чули су кораке. „Стајали смо тамо једва дишући и чврсто стезали пушке”, каже Јоахим.

Врата су се отворила. Мајка из првог кафеа, Евелин Шмит, стајала је са супругом и двогодишњом ћерком. Помогли су им да уђу у тунелу. „Било је мрачно”, каже Евелин. „Само је једна лампица светлела поред улаза. Један од момака је узео бебу и почела сам да пузим. ”

Евелин Рудолф са ћерком Анет чије је ципеле Јоахим пронашао у тунелу.

Евелин Рудолф са ћерком Анет чије је ципеле Јоахим пронашао у тунелу.

Евелин Рудолф са ћерком Анет чије је ципеле Јоахим пронашао у тунелу.

На другом крају, на Западу, двојица чланова ТВ екипе НБЦ-ја стајала су поред изласка из тунела. На снимку се у овом тренутку већ дуго ништа није дешавало, а онда се одједном појављује бела ташна. Затим, ту је рука, а онда коначно - Евелин.

Прекривена је блатом, чарапе су јој поцепане, а стопала боса. Изгубила је ципеле негде у тунелу. Требало јој је 12 минута да прође пузећи кроз тунел. Погледа према камери, трепће због светлости. А онда почиње да се пење уз мердевине, горе ка подруму. Стиже до врха и пада у несвест.

Један од сниматеља НБЦ-ја је хвата и помаже да дође до клупе. Она седи, тресе се, а онда један од копача доноси њену бебу. Склупча је у наручје, прибијајући је уз врат.

У наредних сат времена, стиже још људи - Хасова сестра Анита и остали, осмогодишњаци, осамнаестогодишњаци, осамдесетогодишњаци. До једанаест увече, скоро сви који су били на листи, успели су да се провуку.

Тунел се пунио водом, али је један копач још чекао. Звао се Клаус и надао се да ће доћи његова супруга Инге.

Инге је послата у комунистички затворски логор, пошто је ухваћена у покушају да са њим пребегне на Запад. У то време је била трудна и од тад је није видео.

На снимцима НБЦ-ја, камера је окренута ка тунелу. Одједном, појављује се жена. Клаус је повлачи ка себи, али она наставља да се пење – у мраку не препознаје мужа. Он подиже поглед ка њој, а затим из тунела чује шум.

То је беба, обучена у бело, носи је један од копача. Мала је – има само пет месеци. Клаус се савија и нежно је узима, извлачећи је из тунела. То је дечак, његов син, рођен у комунистичком затвору.

На другом крају тунела, на Истоку, Јоахим је још увек у подруму. Прошло је 29 људи. Вода му је стигла до колена и знао је да је време да пође. „Много ми је тога пролазило кроз главу“, каже он.

„Све што смо прошли копајући га. Цурење, електрични удари, све то блато, толико блата, пликови на рукама. Гледајући све те бегунце како пролазе, осетио сам неописиву срећу."

Волфдитер и Ренате

Волфдитер и Ренате на дан венчања 1966. године

Wolfdieter and Renate on their wedding day in 1966

Неколико месеци касније, филм је приказан на НБЦ-ју упркос покушају администрације председника Џона Кенедија да спречи емитовање због страха од дипломатског инцидента са Совјетским Савезом.

Описан је као програм без преседана у историји телевизије. Копачи су чули да га је и сам председник Кенеди гледао и да је био дирнут до суза.

Слика „Догодило се у новембру” Канија Алавија у галерији Источна страна у Берлину, у Немачкој

Слика „Догодило се у новембру” Канија Алавија у галерији Источна страна у Берлину, у Немачкој

Слика „Догодило се у новембру” Канија Алавија у галерији Источна страна у Берлину, у Немачкој

А шта је било са копачима? Волфдитер, гласник ког су ухватили агенти Штазија, пуштен је из затвора након две године. Зигфриду Усеу је додељена једна од најзначајнијих Штази медаља јер је успео да се инфилтрира у групу. Волф Шродер и Хасо Хершел радили су и на другим тунелима, а Мимова девојка Елен, храбра гласница, написала је књигу.

И, на крају, шта се десило са Јоахимом? Постоји још једна, последња прича коју треба открити. Неколико година после бекства, Јоахим се заљубио у Евелин, прву жену која се провукла кроз тунел. Њен брак се распао и десет година пошто ју је Јоахим спасио, њих двоје су се венчали.

Јоахим и Евелин Рудолф стоје испред куће број седам у улици Шонхолцер испод које је пролазио тунел

Јоахим и Евелин Рудолф стоје испред куће број седам у улици Шонхолцер испод које је пролазио тунел

Јоахим и Евелин Рудолф стоје испред куће број седам у улици Шонхолцер испод које је пролазио тунел

Данас на зиду њиховог стана виси пар ципела које је Јоахим пронашао у тунелу, неколико дана после бекства. Када је нашао изгубљене ципелице, није ни слутио да припадају Анет, Евелиној ћерки. Тако је тунел који је Јоахим саградио и који је довео са Истока 29 избеглица пуних наде, њему донео породицу.

А шта је било са зидом?

Најмање 140 људи је убијено на зиду пре него што је срушен у новембру 1989. Широм света данас ничу нови зидови, делећи градове и државе, а Јоахим каже да сви имају нешто заједничко.

„Где год да постоји зид, постоје и људи који ће покушати да пређу преко њега.” Или, можда би требало рећи - испод.


Хелена Мериман у подкасту ББЦ Радија 4 открива невероватну истиниту причу о човеку који је прокопао тунел под чизама чувара Берлинског зида у покушају да помогне пријатељима, породици и потпуним странцима да пребегну.

АУТОРИ

Aутор: Хелена Мериман

Фотографија: Ема Линч/BBC, Getty images, BSTU, Јоахим Рудолф, Ренате и Волфдитер Штернхајмер

Графике: Суми Сентинејтан

Продукција: Ема Линч

Уредник: Кетрин Вескот