Преклињала сам социјалну службу да ми одведе децу

Илустрација

Сем је била зависница више од 20 година, све време се трудећи да се скине са наркотика и остане трезна. Али није желела да узима метадон који јој је упорно исписивала локална служба за одвикавање - желела је да апстинира. Испричала је новинарки Мили Чаулс како је за собом оставила циклус траума и злостављачких веза да би сама успела да победи зависност.

Муж ми није рекао да је то хероин кад ми је дао да пушим дрогу. Рекао ми је да то смола канабиса. А онда сам после недељу дана почела да се осећам страшно лоше.

На телевизији је приказивана емисија о зависнику који је пролазио кроз апстинентску кризу, а ја сам се препознала у његовом искуству. Пробудила сам мужа усред ноћи и била апсолутно ван себе од беса.

Већ тада сам имала двоје деце. Сећам се да сам му рекла: „Не желим више ово да радим, не желим да идем даље с овим" и преклињала га да више не купује дрогу. Али он ме није слушао.

Сећам се да сам само седела у дневној соби и гледала га како пуши, осећајући се поражено.

Крек је у игру ушао отприлике недељу дана касније. Сећам се да сам га гледала како пуши, а он ми је говорио: „Пробај само једном, пробај само једном." Ја сам му говорила: „Не, не, никад то нећу пушити", а тада сам и веровала у то.

Али на крају сам поклекла и нисам се зауставила највећим делом наредне две деценије.

Дрога има изванредну снагу. Обузме вас целу.

Почела сам да крадем по продавницама и правим ситније прекршаје. Врло брзо сам била ухапшена и завршила у затвору.

Моја прва пресуда била је само осам месеци, од којих сам одслужила четири. Док сам била иза решетака, деца су једно време била на старању. Успела сам да их повратим кад сам изашла, али су ме два месеца касније затворили у менталну установу.

И тако сам позвала социјалну службу са психијатријског одељења и рекла: „Морате да одете мојој кући и одведете моју децу." Била су остављена са мојим мужем који је узимао дрогу - знала сам да нису безбедна. И они су дошли, одвели их и била су усвојена у року од годину дана. Никад ми више нису враћена на старање.

Документација о усвајању била је потписана док сам боравила у затвору. Вратила сам се из психијатријске болнице на улицу, па опет у затвор. И тако сам провела наредних 15 година - улазећи у психијатријске болнице и излазећи из њих, улазећи у затвор и излазећи из њега.

Сећам се последњег сусрета са децом, моја опсесија дрогом била је толика да чак и док сам их водила из стана до кола куцала сам поруку дилеру.

Људи кажу: „Ох, наћи ћеш начин да то прихватиш." Прихватам да сам била болесна. И са сигурношћу могу да кажем да се то не би десило да у себи нисам имала наркотике. Али још увек себи због тога нисам опростила. Не знам да ли ћу икада моћи.

Преузимам потпуну одговорност за то што сам се дрогирала и не кривим за то мужа. Ја сам болесна.

Али зависност се своди на везе и повређивање, изнова и изнова, и губљење поверења. Увек сам била у вези и свака веза била је дисфункционална. Све до једне.

Најтужније је што сам тада стварно мислила да ме ти мушкарци воле. Кад сам почела да се бавим сексуалним радом, стрпљиво би седели и чекали да се вратим кући, а онда би ишли да купе дрогу новцем који сам управо зарадила. Кад се осврнем данас, пребацујем себи што сам дозвољавала да се то дешава - што сам излазила и дозвољавала да ми се те ствари дешавају,а потом предавала новац и делила оно што сам зарадила с неким ко ме нимало није ценио.

Како су могли да гледају како излазим сваке вечери, неко кога је требало да воле и до кога је требало да им је стало? Не знам како су могли да ме пипну након што сам излазила и радила те ствари.

Једне ноћи сам доживела стравично искуство. Муштерија ме је силовала у колима. Само сам изашла из тих кола. Нисам отишла кући, нисам испричала мужу. Поново сам изашла на улицу и нашла нову муштерију. Не сећам се највећег дела вечери, али се добро сећам те двојице муштерија.

Изашла сам поново право на улицу због опседнутости дрогом. Требао ми је новац. Толико је то јако. Толика је била контрола дроге нада мном.

На крају сам упознала неког другог док ми је муж био у затвору, где је служио дугу казну. Прешла сам из везе заједничке зависности у веома насилну злостављачку везу. Прогресија у мојим везама била је таква да је свака следећа била све гора. И опет бих остајала у њима.

Једном ме је ударио главом, толико јако да сам се онесвестила. Кад сам дошла себи, прво што сам рекла било је: "Ох, молим те, загрли ме." Ја сам била та која се извињавала за нешто што нисам урадила. Потпуна лудост.

Остала сам у тој вези око осам година.

На крају ме на колена нису оборили ни хероин ни крек, већ алкохол.

Двоје деце из моје друге везе отишло је да живи са хранитељском породицом. Остала сам изолована у стану својом вољом, и мој живот се 18 месеци сводио на то да устанем и у себе наспем што више „тененет супера". Неких дана сам се сувише плашила да изађем напоље и одем по рецепт за метадон - радије бих само седела у стану и кризирала док год имам „тененетс".

На крају нисам више имала снаге ни да разгрнем завесе. Нисам могла да поднесем сунчеву светлост на лицу. Нисам желела да се вратим ни у какву верзију реалности.

Презирала сам се, апсолутно сам се презирала.

Моја пријатељица Пет умрла је шест дана пре него што је требало да пођем на рехабилитацију. Сећам се да сам само демолирала стан. Мора да сам вриштала толико гласно да су комшије позвале полицију и полиција је провалила унутра.

Лежала сам на поду дневне собе и вриштала да не желим да умрем. Никад ме пре ниједан полицајац није загрлио, али овај јесте. Сигурно сам била у потпуном расулу.

Мислим да сам тог тренутка схватила да ми је доста, стварно ми је свега било доста.

Дуго сам се мучила да одем на рехабилитацију. Успут сам била у три различита центра за лечење и прошла бројне покушајте детоксикације. Али у мају 2014. године отишла сам у центар за лечење у Вестон Супер Меру. Била сам толико бесна кад сам стигла да су ме готово сместа ставили на бихевиоралну терапију. Рекли су ми ако јој се не будем повиновала и престала да се свађам са свима, отпустиће ме. Једне ноћи сам проучила детаље терапије и помислила: „Ја ово нећу моћи." И знала сам да ћу се, ако ме отпусте, вратити дроги. И тако сам одлучила да преузмем контролу и решила да одем одатле сама.

И даље сам примала метадонску и валијумску терапију, још нисам завршила детоксикацију од алкохола. И рекла сам им да идем. А они су ми рекли: „Где то идеш?" Рекла сам им да идем на састанак Анонимних наркомана у Лондону. А они су ме само погледали као да сам потпуно луда. Вероватно сам и била, помало.

Био је то велики корак у непознато. Била сам бескућница јер нисам могла да се вратим у свој стан због правила условне слободе. Отишла сам на састанак у лондонском Соху. Остала сам током трајања читавог састанка, затражила од њих помоћ и то сам и добила.

Троје људи са тог састанка више нису са нама, мртви су. Заиста сам свесна колико сам имала среће.

После скоро 20 година зависности и времена проведеног по службама за одвикавање од дрога и алкохола, службе ми нису помогле да се скинем. Штавише, имам утисак да сам зависник остала дуже због метадонске терапије. Ниједном нису поменули групе узајамне помоћи. Њихов одговор сваки пут је био још лекова, никад апстиненција.

Престала сам да узимам терапију и очистила се на састанцима. И поносна сам на то.

Потпис испод видеа,

Живот после живота

Овог месеца бићу трезна три и по године. Није било лако. Поново сам постала бескућница пре шест месеци, што је било страшно, заиста страшно. Било је то исељење на лицу места, замолили су ме да сместа напустим стан. Нисам знала куда да идем. Нисам знала шта да радим. Али сам успела то да прегрмим и останем чиста.

Имам сложени ПТСП, за који кривим сексуални рад током зависности. То утиче на сваку област мог живота зато што све око мене може да послужи као окидач. Али сам чврсто решила да се излечим од њега. Нисам пошла на рехабилитацију да би ми било овако. Али је подношљиво. Успевам то да поднесем, да преживим.

Обнављам однос са двоје моје најстарије деце, а прошлог Божића ми је ћерка била први пут у посети од 2012. године.

Данас водим групе за опоравак жена у дому за збрињавање и добро ми иде на колеџу - напустила сам школу са 13 година.

Не, немам свој стан. Не, нисам стално запослена. Живим у хостелу, што је понекад тешко, веома тешко. Али сваки пут кад погледам кроз прозор и напољу пада киша, осетим захвалност што не морам да изађем на кишу и чекам муштерију да дође по мене.

У овом тренутку није савршено, није сјајно. Али... добро је. Живот је добар.

Илустрације: Ема Расел