Колико кошта умрети и ко од тога зарађује

  • Петра Живић
  • Новинарка ББЦ
Потпис испод видеа,

Радник Горице говори за ББЦ о „нехуманом сахрањивању"

Док у Београду траје рат приватних и јавних погребника, неколико месеци након оптужби да су социјално угрожене Нишлије сахрањиване у ручно склепаним ковчезима, још увек не знамо да ли је ово тачно и да ли се и даље дешава.

П.М. живи у предграђу Ниша. Када му је почетком фебруара умрла мајка, желео је да је сахрани у породичној гробници на Новом гробљу у Нишу.

Иако је дотад штрајк гробара ЈКП „Горица" која води рачуна о овом гробљу био завршен, на сахрану је чекао две недеље.

Кашњење укопа није ништа ново у Нишу. Још од штрајка радника који су пре две године спавали на Новом гробљу, захтевајући неисплаћене плате, на сахране се и даље чека.

Поменути Нишлија није желео да коментарише своје искуство. О смрти се нерадо говори и то оставља простор за сиву зону у којој се дешава свашта.

Ко зарађује од сахрана

Потпис испод фотографије,

У Нишу постоји неколико гробаља о којима нико не брине, осим самих грађана

Последњи штрајк радници нишке „Горице" завршили су у јануару. Обуставу рада која је трајала 40 дана прекинули су када су добили обећање да ће им део зарада бити исплаћен и да ће се преиспитати шта је управа овог предузећа радила у протеклих неколико година.

Шта је управа радила, Зоран Јовановић каже, најбоље зна.

Некада члан службе за јавне и централне набавке, а сада отпушени радник „Горице", Јовановић је био на челу Радне групе коју је формирала Буџетска инспекција града Ниша.

Више од годину дана Радна група састављала је узвештај о пословању.

„Све је почело 2014. године. Тада сам први пут видео како се праве штетни уговори од по неколико десетина милиона динара и обавестио сам послодавца", каже Јовановић.

Три године касније јавности је представљен извештај Радне групе.

„Средства су се годинама одливала са рачуна предузећа, о чему су сви ћутали. Ја сам неколико пута јавно говорио о томе на телевизији", каже Јовановић.

Јовановић верује да су га та гостовања и инсистирање на томе да за стање у фирми одговарају надлежни, коштала посла.

„Службена документација приложена у извештају показала је примере где од 20 гробних места, „Горица" није наплатила 18", каже Јовановић.

Грађани су плаћали пуну цену сахране, али, новац се није задржавао на рачуну ЈКП „Горица".

Куда новац иде не зна се, али Јовановић тврди да је потребно испитати партнерство са приватницима којима је поверено, на пример, бетонирање гробних места.

„Приватници изводе радове без икаквих јавних тендера", каже Јовановић.

То грађане кошта и до 25 процената више, тврди.

Тиме се може објаснити и ширење нелегалних гробаља на ободима Ниша.

Некада села, а сада делови града, већ годинама чекају да неко од јавних комуналних предузећа преузме бригу о локалним гробљима.

Док се то не деси, импровизане депоније на овим гробљима се гомилају, а грађани гробна места купују од власника њива непосредно поред некадашњег сеоског гробља.

Сахрањивања багерима, покварене хладњаче и нестали ковчези

Потпис испод фотографије,

Раде Рашковић, отпуштени синдикалиста "Горице" који је први јавно говорио о сахрањивању социјално угрожених

Поред доказа о нелегалним одливима са рачуна, повећањима плата управника, у извештају се нашао и податак да су социјално угрожени грађани сахрањивани у ћебадима и ручно прављеним ковчезима од дасака.

Раде Рашовић, отпуштени радник „Горице", крајем јануара је јавно изнео детаље извештаја.

Иако је град издвајао по 24 хиљаде динара за сахрањивање социјално угрожених, у извештају се, каже, наводи да су радници приморавани да ручно саставе сандуке од дасака.

Док је руководство „Горице" све ово демантовало, локални медији пренели су изјаве нишких социјалиста који кажу да је „ексхумација једино решење".

„Ми немамо ништа против ексхумације. Стојима иза свега што смо рекли", објашњава Рашовић.

Поред сведочанстава радника „Горице" који су радили на сахрањивању социјално угрожених, медији су почетком године пренели и сведочење радника који је испричао да су тела покојника „остављана у ходницима" капеле нишког Клиничког центра, јер, једна од хладњача није радила.

Због свега овога, директор „Горице" Игор Новаковић поднео је кривичну пријаву против Рашовића, због ширења лажних вести и изазивања панике и нереда.

Тужилаштво, ексхумација и изгубљени извештаји

Потпис испод фотографије,

Чекајући ексхумацију

Док поједини локални политичари предлажу ексхумацију, јавни тужилац нишког Основног јавног тужилаштва Саша Ђокић до почетка марта ове године није видео никакав извештај који има везе са сахрањивањем социјално угрожених.

„Заменик јавног тужиоца издао је захтев полицији за прикупљање података о случају сахрањивања социјално угрожених, на основу пријаве полицијског инспектора", рекао је Ђокић за ББЦ.

То се десило почетком марта.

Јовановић каже да је извештај надлежнима предао још прошлог септембра.

Осам месеци касније, још увек нема напретка.

„У току су саслушања, још нисмо донели јавно-тужилачку одлуку", каже Ђокић.

За све то време, Јовановић и Рашовић живе без примања. Али не намеравају да одустану од истеривања истине на видело.

„Ја чекам дете, знам да ће бити тешко. Али идемо до краја, после свега нема стајања", каже Рашовић.

За то време у Београду

Приватни погребници провели су неколико дана на улицама Београда крајем прошле године протестујући притив монопола ЈКП „Београд".

Поред протеста због монополских, виших цена сахрањивања, оптужили су градско комунално предузеће да „сарађује" са службама мртвозорника којима грађани пријављују смртне случајеве.

Удружење приватних погребника Србије прикупило је сведочеља грађана који кажу да су одмах након пријављивања смртних случајева Служби судске медицине добијали позиве ЈКП „Београд" који су им нудили услуге и погребну опрему.

Док у ЈКП „Београд" ово демантују, искуства грађана из капела широм града су различита.

Од појединих болница у чијим се капелама грађанима нуде искључиво услуге ЈКП „Београд", до оних у којима им радници капела деле визит карте приватних погребника.

„Када ми је преминула бака, радник болничке капеле, претпостављам доктор, дао ми је визит карту приватног предузетника" каже Гаврило Петровић.

Када су сахране у питању, грађанимогу само да нагађају, јер је до тачних информација тешко дођи.

На снази је и даље Закон о гробљима и сахрањивању из 1977. године који не познаје категерорију тржишта и утакмице.

Ту је и Закон о комуналним делатностима донет 40 година касније, 2017, који је раздвојио погребну делатност од управљања гробљима и сахрањивања.

По њему, управљање гробљима брига је локалне саомоуправе која сама одлучуј да ли ће тај посао поверити јавном или приватном предузећу.

Преузимањем, чувањем покојника и продајом погребне опреме могу да се баве сви који испуне одређене услове.

Али, како нема акта који то дефинише, још увек не постоји попис приватних предузећа која испуњавају услове да се овим баве.

Исти закон каже да они који управљају гробљем могу да се баве и погребним услугама, тако да цела идеја тржишне утакмице пада у воду.

Док се закон стар 40 година не замени новим, немогуће је израчунати реалну цену просечне сахране.

"Србија има законе, али их не поштује", каже Јовановић из Ниша.

Заједно са Рашовићем, наставља борбу са некадашљим послодавцем, на два фронта. Један је тужба због отказа, а други инсистирање на извештају Радне групе чији је био председник.