Споменичка збрка: Од минијатурне Гагаринове главе до невидљивог Ворхола

Бетонски стуб на коме је била постављена глава Јурија Гагарина
Натпис на слици Шта је остало од споменика Јурију Гагарину

Постављање и убрзано уклањање споменика руском астронауту Јурију Гагарину на Новом Београду поново је пробудило бурну расправу о томе ко одлучује који се и какви споменици постављају у јавном простору.

Необичан споменик на коме је глава чувеног астронаута несразмерно мала у односу на постамент требало је да буде откривена 12. априла, на 57. годишњицу његовог лета у сверир. Међутим, и пре званичног откривања, спорна скулптура је уклоњена после жустрих реакција јавности, на друштвеним мрежама, па и у светским медијима.

„Изгледао је као закрпа", прокоментарисала је споменик продавачица у оближњој радњи. „Нисам видела кад су му скинули главу, али су дошли јуче и скинули плочу."

Споменик, донација Карић фондације, биће поново постављен када се испуне све неопходне процедуре, изјавио је градски менаџер Горан Весић.

Злосрећни Гагаринов споменик поново је отворио дебате о начину на који се постављају споменици и личностима у чију част се они граде.

„Споменик мора да претраје време"

Главна функција споменика је да учврсти сећање на неки догађај или особу, тврди Милан Попадић, историчар уметности и професор на Филозофском факултету.

Такође, споменици чувају успомену и на оног ко их је подигао, а мотиви се крећу од племенитих до користољубивих.

Попадић каже да је код недавно постављених споменика та компонента уочљивија, али да она често слаби како време пролази. Споменик остане, а онај ко је одлучио да споменик настане често буде заборављен.

Положај споменика је суштински важан, јер их постављањем уписујемо у јавни простор. Попадић се осврнуо на готово невидљив споменик жртвама ратова деведесетих у Савској улици, који по новом плану уређења овог трга, највероватније ће бити измештен, јер ће централно место бити додељено споменику Стефану Немањи.

С друге стране, споменици који су такође изазвали негативне реакције стручне и лаичке јавности, попут споменика Конфуцију или песнику Жамилу Жабајеву налазе се на местима на којима неће бити изложени великом броју људи.

Натпис на слици Статуа Конфуцију испред будућег Кинеског културног центра

Споменик кинеском филозофу постављен је травњаку испред Кинеског културног центра у изградњи, на месту некадашње кинеске амбасаде на Новом Београду. Биста Жабајева налази се испред зграде компаније Енергопројект, прекопута општине Нови Београд.

Урушавање јавног простора

Попадић примећује да се идеја о јавном простору као заједничком добру се већ деценијама урушава.

„То што сви имају мишљење, па сматрају да су самим тим у праву, банализује инстутуције и онда људи имају оправдање да кажу поставићемо споменик какав хоћемо и где хоћемо", каже он.

Споменици азербејџанском председнику Хејдару Алијеву или казахстанском песнику Жамилу Жабајеву, чије је дело непознато српској публици, последица су ад хоц одлучивања. „Довољно је рећи, неко је то поклонио и ми ћемо то поставити".

Натпис на слици Дело казахстанског песника Жамила Жабајева није познато у Србији

Попадић подсећа да је споменик Стефану Немањи био везан за простор Генералштаба, јер је спомињано да ће ту бити изграђен Музеј Средњег века.

Чињеница да се тако важни пројекти премештају с места на месту у кратком временском периоду говори да не постоји прецизно планирање и да се споменици користе „за свакодневну, готову баналну употребу".

Случајни споменици

Поред споменика који се подижу с намером очувања сећања, постоје споменици који сасвим случајно постану сведочанство о неком времену.

Иако, није званичан споменик „инсталација" испред зграде Народне скупштине, састављена од дрвене одграде и пластичног постера на коме се повремено мењају фотографије погинулих током сукоба на Косову и НАТО бомбардовања, делује ефектније од споменика у Савској улици.

Ипак, оба споменика сведоче „да ми нисмо средили наше успомене на тај период и да немогућност да се изрази одлучан став на ту тему изазива какофонију".

Попадић не разуме потребу да се статуа Гагарина постави у Београду, јер он „већ има велики споменик, а то је улица Јурија Гагарина - јер ти кад посветиш тако прометно место некоме, тиме му одајеш част".

Њему је проблематично што је споменик последница приватне иницијативе и што су све законом прописане инстанце прескочене. А чињеница да је споменик преко ноћи нестао подсећа на представљање јавности споменика Ендију Ворхолу, који затим нигде није постављен.

Натпис на слици Споменици Хејдару Алијеву и Милораду Павићу аутора Натига Алијева

Без обзира на критике којима су изложени новопостављени споменици, Попадић сматра да не треба да изгубимо из вида да такви споменици неким људима ипак значе.

Сећа се како је испред споменика цару Николају, о коме се стручна јавност такође негативно изразила, видео баку која је ставила букет висибаба.

„Могуће да је она потомак Руса који су дошли после револуције у Србији, нисам сазнао ко је. Али њој је тај споменик очгледно важан."