Како је Београд постао тркачки град

Организатори београдског маратона кажу да сваке године оборе рекорд по броју учесника. Није потребно бројање да се закључи да је у Београду све више трка и тркача. Како је све почело?

„Када сам почео да трчим, било је непријатно носити хеланке за трчање по граду. Данас је најнорманије после тренинга у хеланкама отићи на ручак", каже Марко Томић.

Марко је почео да трчи пре неколико година. Сада је један од капитена једног од највећих тркачких клубова у граду. „Адидас ранерс Београд" сада окупља око три стотине чланове. Када су почели било их је свега четворица.

„Скупили смо се као мало дрштво и свако је имао неки свој разлог што трчи. Мој мотив је био да пробам да натерам себе да истрчим један маратон. Мислио сам да је то немогуће урадити сам", каже.

Тркачки клубови

Марко је део тркачке комуне која окупља људе од 25 до 35 година, а која је део глобалне заједнице са тимовима у свим већим градовима света.

„Сви ти тркачки тимови се међусобно посећују на тркама. Ми смо били у Берлину и у Атини, а сада нама долазе страни тимови у госте", каже.

Пре пет година, момке у хеланкама није било лако срести у граду. Ретки тркачи које сте могли да сретнете били су мушкарци у дресовима из осамдесетих година прошлог века.

„На улицама су тада трчали само некадашњи атлетичари", каже Верољуб Змијанац.

Верољуб је оснивач рекреативног тркачког клуба БРЦ у коме је, од почетака 2009. године до данас, трчало више од две хиљаде људи. Кроз школу трчања коју организују прошло је још више рекреативних тркача.

Почети са рекреативним трчањем у групи никад није било лакше - школа трчања и тркачких група је све више и више.

„Људи нас често виде као неке професионалце који већ дуго трче и мисле да не могу да нас испрате. Ми се трудимо да покажемо да трчање уствари није страшно", каже Марко Томић.

Клуб у коме трчи организује тренинг који се зове „Спора среда" на који могу да дођу сви и пробају да претрче првих неколико километара.

„То су тренинзи за почетнике које свако може да истрчи. На тај начин покушавамо да их укључимо у главну група која је мало озбиљнија", каже.

Најсрећнија корњача на свету

Добити стартни број на маратонима попут берлинског и њујоркшког равно је добијању на лотоу. То није био случај када је Катарина Субашић почела да трчи.

„Никоме није јасно како сам добила Берлин и Њујорк из цуга", каже.

Катаринин циљ је био да пре педестог рођендана истрчи маратон. Почела је да трчи, каже, касно, са 46 година. Тада је у граду била реткост срести људе који трче.

„Отишла сам у Кошутњак јер сам мислила да се само тамо трчи. Када сам претрчала прва три километра, имала сам осећај као да сам изашла из просторије пуне дуванског дима".

Првих пет километара је истрчала скупљајући средства за клинику за палијативну негу „Белхоспис". Од тада је учествовала на 13 полумаратона и три маратона.

„Ја сам као тркач корњача. Ужасно сам спора, али мени то није толико важно. Сигурно се једно 90 одсто тркача ложи на време, али мени време није важно".

Колико је тешко непушачким локалима да опстану

Венгер напушта Арсенал на крају сезоне

Први полумаратон изгледао је, каже, као пут на Месец. Када је то прошло, добила је број на берлинском маратону.

„Маратон није дупли полумаратон, потребна је озбиљна припрема. Берлин је био прави тест воље. Имала сам велику трему", каже.

Берлински маратон је, наравно, успешно завршила.

Катарина никада није трчала у групи. То објашњава тиме што јој мотивација никад није недостајала.

„Мени не треба мотивација, ја имам и вишак, могла бих да делим".

Зато планира да једног дана направи тркачку групу за старије од 40 година. До тада, нада се да ће је срећа која ју је пратила када се пријављивала за Берлин и Њујорк, пратити и у Чикагу, Токију и Лондону.

Марко је најпоноснији на трку од Београда до Загреба. Са братским клубом из Хрватске, трчао је штафету од Бранковог моста у Београду до центра Загреба.

„Трчали смо у паровима, осам парова, свако по 15 километара, па одмор. Трка је трајала око 45 сати", каже.

Трку су назвали „Штафета 442", не зато што је растојање од Београда до Загреба 442 километра, већ зато што им је „добро звучало".

„Пошто нисмо могли аутопутем, трчали смо споредним путевима. Од Београда преко Батајнице, Руме, Сремске Митровице, Вуковара, па редом до Загреба. Сасвим случајно, тим путем, истрчали смо тачно 442 километра".

Поред трке у доњем вешу, која се већ две године одржава на Ади Циганлији, БРЦ је недавно организовао и прву тркачко-еколошку акцију. Око двадесетак људи спојило је трчање и скупњање ђубрета.

Тридесетак тркача очистило је тркачку стазу од Бранковог моста до Газеле.

„Плогинг је спој џогинга и чишћења који је настао у Шведској, а сада је све популарнији широм света", каже у клубу БРЦ.

Разних трка нема само у Београду, већ у целој Србији.

„Сваког викенда имамо неког ко иде на трку ван Београда, у Сомбор, Апатин, Крушевац", каже Марко.

Никада није било лакше наћи друштво за трчање.

„Неко ко би сад кренуо да трчи има много више прилике да нађе друштво за трчање и неког ко би могао да му помогне да се спреми".