Родитељи гејмера: како игрице могу да помогну вашој деци

Два играча игрица с џојстицима

Од када постоје игрице представљају баук за родитеље. Многи сматрају да деца превише времена проводе уз компјутер, да игрице могу да оштете вид, утичу на успех у школи или друштвени живот детета.

Пошто је одрасла играјући игрице, а данас учествује у њиховом стварању, Новосађанка Милица Црквењаков пожелела је да допринесе отклањању стереотипа о гејмингу и помогне родитељима да боље разумеју омиљени хоби своје деце.

Осмислила је пројекат „Родитељи гејмера" у оквиру кога држи радионице по школама и саветује родитеље преко сајта и Фејсбука. Овај пројекат је покренут у оквиру програма Креативно менторство.

Сматра да већина родитеља не схвата игре довољно озбиљно. „Родитељи гејмера не разумеју зашто је то њиховој деци важно. Или мисле да су то играчке за децу или да је то опасно - квари вид, доприноси агресији и асоцијалном понашању. Ретки су родитељи који су између та два екстрема."

Инстаграм друштвена мрежа број један међу децом

Како деца виде себе, друге и друштво у коме живе

Програмери најтраженија струка у Србији

„Игрице су поквариле дете"

Александра је мама два дечака од десет и седам година. Они су почели да играју игрице око четвртог рођендана, али од када иду у школу време проведено на компјутеру је ограничено.

Радним данима током школске године игрице готово нису ни дозвољене.

За себе каже да је донекле информисана о игрицама које воле њена деца, али би радо прочитала нешто више о томе.

Родитељи који долазе на радионице које држи Милица Црквењаков могу се поделити у две различите групе.

Они који се јављају преко ФБ странице схватају колико је гејминг важан њиховој деци и желе да сазнају начине на које могу да учествују у томе.

С друге стране, родитељи који долазе на радионице у школама имају неутралан или негативан став. „Пре него што могу да причам шта они могу да ураде, морам да разбијем тај зид, да уздрмам стереотипе о агресији, повлачењу у себе, кварењу вида" каже Милица.

Натпис на слици Милица Црквењаков

Најчешће добија поруке попут „Мој син би требало да упише факултет, а игра игрице по цео дан", а сматра да је то проблем о коме су родитељи требали да размишљају пре десет година. Зато је њен пројекат упућен ка родитељима деце нижих разреда.

Светска здравствена организација је ове године сврстала компулсивно играње игрица у категорију болести зависности. За потребе пројекта, Милица је разговарала са психолозима и психотерапеутима и саставила текст који треба да помогне родитељима да утврде да ли константан гејминг пролазна фаза или стање зависности.

Разговори са стручњацима су јој само потврдили мишљење да када дете игра игрице, избегава обавезе и контакт с другим људима да је гејминг само симптом неког озбиљнијег проблема, а не његов узрок.

Комуникација је кључ

Милица је одрасла у породици у којој игрице нису биле табу. Од малих ногу игра игрице с двојицом браће. Родитељи им нису то забрањивали, већ их је интересовало како њихова деца проводе време.

Отац је понекад играо с њима, а маму је само интересовало шта је тема игрице и са ким игра.

„Браћа и ја смо имали различита интересовања, сви смо били добри ђаци, бавили смо се спортом", каже он.

Међутим, свесна је да већина њених другара није наишла на разумевање родитеља за свој хоби, што ју је мотивисало да покрене „Родитеље гејмера".

Image copyright Roditelji gejmera
Натпис на слици Родитељи гејмера

Она сматра да родитељи не морају да сами играју игрице, али морају са децом да причају о томе, да знају са ким деца играју, да ли су нешто ново сазнали играјући.

„Може дете да одигра игру и да ништа не научи, а може да је одигра и да преиспита своје ставове и научи много ствари, зато родитељи морају да причају с децом, поготову ако игрице имају контроверзне теме."

С друге стране потпуно је разумљиво да родитељи ограниче време које деца проводе уз игрице или да им забране да играју игрице за које сматрају да нису одговарајуће за њихов узраст.

„Постоје опасне игре", тврди Милица и спомиње пуцачку игру у чијем стварању је учествовала америчка војска с намером да регрутује будуће војнике. Сличне игре су коришћене за врбовање исламиских терориста.

За разлику филмова и књига, које конзумента стављају пасиван положај, игрице су јединствене, јер „играч је у позицији да доноси одлуке сам, оне имају велику моћ".

Да ли забране функционишу?

Кроз рад са родитељима Милица је утврдила да многи од њих мисле да су игрице бесплатне и доступне свима.

Постоји доста игрица које су бесплатне, али оне најпопуларније попут Assasin's Creed и Call of Duty коштају у просеку 60-70 евра. Деца најчешће скидају пиратизоване верзије или се окрећу разним бесплатним игрицама које се играју онлајн.

Пошто купује игрице за своје синове, Александра сматра да на тај начин контролише шта они играју. Сам садржај надгледа отац, пошто и он воли да игра с њима. „Доста је либералан, али претпостављам да не играју нешто насилно", каже она.

Деца често проводе оних пар сати које имају слободно, играјући игрице, а родитељи би желели да они раде нешто друго. А најчешће та деца извршавају све своје обавезе, баве се спортом, друже се са другом децом. Има родитеља који ту толико против игара да мисле да је свако време проведено испред компјутера штетно.

Роберт је лекар из Новог Сада, има двоје одрасле деце и кћерку тинејџерку, коју више од игрица занима гледање клипова на Јутјубу. Деци није забрањивао да играју игрице, али сматра да је то губитак времена.

„Време је јако драгоцена ствар и веома ми је важно да деца раде ствари које им неће појести време", каже он.

У једном тренутку је и сам играо игрице с колегама и како је било насиља у њима, схватио је да та врста забаве и код ненасилних људи пробуди инстинкт, кога нису свесни да поседују.

Милица Црквењаков сматра да забране не функционишу. „Родитељ који забрани гејминг код куће није спречио дете да игра игрице. Чим скупи новац, дете ће отићи у играоницу и провешће четири сата у задимљеном подруму", каже она и додаје да тиме родитељ губи контролу над тим шта дете ради и погоршаће однос с њим.

Родитељи који гледају пуно телевизију или користе апликације на телефону не могу ефикасно да спроведу забрану гејминга, сматра она.

Такође додаје да је важно да родитељи не користе игрице уместо бејбиситера, тако што оставе дете два сата с телефоном или испред компјутера како би оно било мирно.

Гејм дизајн

Са само 21 годину, Милица има неколико година радног искуства иза себе - у једној новосадској фирми радила је као гејм дизајнерка. Ово ново занимање представља писање сценарија за игрице и осмишљавање механика које се у игрици користе.

За њу је то представљало идеалан посао, јер комбинује креативно писање и рад с људима.

Родитељи нису правили проблем што је одустала од студирања и одмах после средње школе почела да ради. „Подржавали су ме, али су рекли да ће ми диплома ипак некада бити потребна", каже Милица са осмехом.

Кад се отворио одсек за гејм дизајн на Академији уметности у Новом Саду, Милица је уписала факултет.

Када не студира, држи радионице или игра игрице, Милица волонтира у градској библиотеци на дечијем одељењу.

„Волим да читам дечије књиге - у њима је све. Оне истражују сваку тему на врло једноставан начин", каже она.

Гејмификација

Поред корисних савета, едукативних игара и разговора са стручњацима, Милица на свом сајту нуди родитељима идеје како да принципе гејминга укључе у свакодневни живот и решавају проблеме с децом.

Како игре награђују играче, она предлаже родитељима да дечије обавезе третирају као изазове које они треба да пређу, па за чишћење собе или неку другу обавезу добија се одређени број поена. На сваких 100 поена треба да уследи награда - идеш у биоскоп, бираш шта ћете да једете за ручак...

Убеђена је да за десет година њен пројекат неће бити потребан, јер ће родитељи бити људи који су одрасли уз игрице.

То је случај Милене, маме деветогодишњег дечака, љубитељке гејминга. Њен син је почео да игра као врло мали, седећи у њеном крилу. Данас му не ограничава време које проводи уз игрице, једино јој је важно да је урадио домаћи и да иде на тренинг пливања.

Она истиче позитвне стране гејминга, пошто је њен син је кроз игрице „научио енглески боље него што би кроз осам разреда основне школе"

Игрице могу децу, као и родитеље да заинтересују за програмирање. Александра је прошле године своје синове послала на радионицу програмирања за децу.

Натпис на слици У бака може да постане гејмерка

Милица истиче да су игре одличне у томе да науче играча да ако проба неко решење и не успе, мора да проба поново. Она с пријатељима игра популарну League of Legends, уз коју је развила вештине рада у тиму, научила да боље комуницира и преузме улогу лидера.

Иако уз студије и овај пројекат нема времена да се посвети игрицама, сматра да никада неће престати да их игра.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи