Ко су волонтери из Велике Британије који брину о животињама у Србији

Пас Бен у азилу и на каучу након што је удомљен Image copyright Serbia's fotgotten paws
Натпис на слици Ова организација спасила је више од 700 паса из Србије и пронашла им нови дом

Бен је само један од више од 700 паса који су из прихватилишта за псе у Србији прешли далек пут и пронашли нови дом у Великој Британији.

Пут није био лак.

Након месеци чекања и испуњавања услова потребних уколико сте пас и напуштате једну да бисте се запутили у другу државу, Бен је из Србије, преко Румуније и Мађарске, затим Аустрије, Немачке, Белгије и Француске, напокон прешао Ламанш.

Долазак у Енглеску након два дана пута није означио крај битке са строгим прописима које морају да поштују кућни љубимци и њихови власници - Бен је морао да проведе и пар дана у карантину, у боксу, док су надлежни проверавали да ли је са њим све у реду.

Тек након тога, дом је пронашао у јужном Лондону.

„Бен је пре неколико месеци дошао из прихватилишта у Чачку. Имао је проблема са задњим ногама и власник га је предао шинтерима", објашњава Јована Иваштанин, Бенова власница.

Заборављене шапе

Image copyright Serbia's Forgotten Paws
Натпис на слици Ово су само неки од љубимаца који траже дом

Бен није први пас кога је Јована удомила - она је оснивачица хуманитарног удружења Заборављене шапе Србије ( Serbia's forgotten paws ) које помаже животињамa.

Њена прича почела је у београдком зоолошком врту.

„Још чувам фотографије на којима мама упозорава да не гурам руке у чељусти, а ја је не слушам".

Годинама касније, опет је у београдском Зоо врту у коме је волонтирала као тинејџерка.

Овога пута, ту је као гост који је мајмунима донео играчке.

Мајмуни и пси нису једини којима волонтери Јованиног удружења помажу.

Натпис на слици „Још чувам фотографије на којима мама упозорава да не гурам руке у чељусти, а ја је не слушам"

Двадесетак волонтера из велике Британије и Србије спасава и удомљава повређене псе, помаже у лечењу мачака, плаћању стерилизације, али и откупљује коње који власници у Србији продају кланицама.

„Живот је кренуо озбиљнијим током у Великој Бритнији. Имала сам менаџерски посао и шетача за своја два пса", прича Јована.

Фарма магараца: Тамо где магарци уживају и исцељују

Прасићи из Ниша - Инстаграм звезде

Хуманитарну организацију је основала након незгоде која се једном од њених паса догодила у шетњи.

„Десило се да је мој пас побегао током шетње, а шетач ми није јавио. Кад сам се вратила кући, пас ме чекао на вратима - прешао је преко аутопута да би се вратио кући. То је било то. Дала сам отказ и сама почела да шетам своје псе".

Егзотичност балканских мешанаца

Image copyright Serbia's forgotten p[aws

Азиле за псе у Нишу и Обреновцу, Јована је обишла небројнао пута - „Заборављене шапе Србије" са њима директно сарађују, али помажу и другима.

„Наши волонтери одлазе до шинтераја широм земље и налазе псе који су болесни. У Србији често на овим местима немају средстава за ветеринарску негу осим вакцинације и стерилизације - ако пас дође са поломљеном ногом, они немају опрему да помогну".

Џесика Роџерс из Лондона одлучила је да удоми пса из Ниша када је на Фејсбуку видела његову фотографију.

Сада и сама помаже животињама у Србији.

„Јована ми је показала фотографије паса луталица из Ниша и ситуације у прихватилишту", сећа се сусрета још 2013. године.

Тада су заједно на Фејсбуку почеле да објављују фотографије напуштених животиња.

„Прикупиле смо мало ствари, направиле смо Фејсбук групу и ускоро су људи пожелели да те псе доведу у Велику Бритнанију".

Image copyright Elspeth Van Der Hole
Натпис на слици Новацем прикупљен продајом календара плаћа се стерилизација у азилима у Србији

Фејсбук и Инстаграм су им важни савезници - лајкови и дељење фотографија помажу да прикупе средства, али и да се пронађу људе који ће постати нова породица псима који допутују из Србије.

„У новим условима забораве на живот на улици и брзо се навикну на живот на каучу, као што би сваки пас требало да живи", каже Џесика.

Тренутно се у Србији у пансионима за псе налази 54 паса који чекају издавање пасоша, вакцинацију и сва потребна документа за пут.

„Енглески азили претежно чувају псе који имају проблеме које су створили људи, а имају и расе које људи не желе да удоме - немачке овчаре, хртове и тркачке псе који су завршили каријеру", каже Јована.

Лабрадор „усвојио" пачиће и не намерава да их се одрекне

Пластика одговорна за смрт великог броја птица

Пси из азила у Србији привлаче пажњу тиме што, често, нису расни пси.

„Мешанци су ретки у Енглеској, када постоје, то су углавном мешанци страфорда и немачког овчара. Има и модерних мешанаца - пудле и остало, али то кошта и њих нема у азилу".

Сваке године, удомљени пси се окупљају за својеврсну акцију - фотографисање за годишњи календар. Скуп се обично заказује за Ноћ вештица, када је и сниљена ова фотографија.

Новац од продаје календара шаље се азилима у Србији како би се покрили трошкове стерилизације животиња. Многи од паса са ове фотографије и сами су били становници истих тих азила.

Законски прописи

„Компликовано је", објашњава Јована процедуру која претходи сваком удомљавању.

Како у Великој Британији годинама нема беснила, прописи су веома строги за псе који долазе из иностранства.

  • Пси морају да буду здрави, чиповани и вакцинисани против бесниила и заразних болести.
  • После чиповања и вакцинисанања, вади се крв и шаље у лабараторију одобрену од Европске уније - Пастеров завод у Новом Саду.
  • Тај тест покаже да ли је пас у реду што се тиче беснила.
  • Ако је све у реду, пас може да путује након три месеца.

Спас за југословенског шампиона, десетине коња и две магарице

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionDom za neželjene konje

Глисер је пре скоро двадесет година освојио победу на галопској трци Југославије.

Данас, са још десет коња спасених од кланице и израбљивања, живи на сунчаној страни Старог брда, надомак Лапова.

„Нисам ни знала каква је ситуација са коњима у Србији, нити да постоји проблем", каже Јована.

Онда је случајно упознала две магарице.

„Возили смо се у Нишу и видели везану магарицу, стали смо да је помазимо. Видели смо да има уједе паса и да су јој копита крива. Сазнали смо чија је и следећег дана отишли да причамо са тим људима", каже.

Копита као опанци - тако Јована описује ход ових животиња.

„Магарац је пустињска животиња, не мора да пије воду сваки дан. Попиле су три кофе воде које смо им донели - то значи да воду није видела данима".

Као и две магарице које су и данас најтврдоглавије становнице азила за коње у Лапову, већину коња који овде живе организације је морала да откупи од претходних власника.

„У Србији скоро деведесет одсто коња заврши у кланици када више не служе сврси коју су имали", каже оснивач азила Жељко Иличић.

Азил који је основао једини је те врсте у земљи - финансира се донацијама, а у њему раде волонтери. Део од око 60 коња који су спасени и рехабилитовани у центру, нашло је нови дом у Србији.

„Глисер је освојио Југословенски дерби . У нормалном свету би вредео милионе. Оплођивао је, али како ниједан потомак није ништа освојио, власници су одлучили да га продају кланици, за кобасице", каже Јована.

Ветар у леђа да настави са радом, упркос сталној борби за прикупљање донација, Жељку дају посетиоци азила - Старо брдо је често домаћин деци која о коњима желе да науче што више.

„Људи често мисле - зашто бих плаћао ињекцију за успављивање, кад ће сам да цркне", објашњава Јована.

Ипак, до успављивања и смрти има још зелене траве за појести.

„Коњ је жива косилица траве. Свако ко жели да удоми коња треба да зна да њима није потребно много - штала да се склоне од природних непогода и ветеринарска нега", објашњава Жељко.

Док Глисер халапљиво завршава и трећу шаргарепу за редом, Жељко и Јована поносно причају да су најдражи посетиоци азила школска деца.

„Долазе да науче да те животиње имају различите особине, понашају се различито, осећају бол. Треба кренути од малена, да би људи схватили шта је насиље, а не да га прихватају као нешто што се просто дешава", каже Јована.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk