Снага трансродних људи из бивше Југославије на фотографијама

  • Петра Живић
  • ББЦ новинарка
Портрети
Потпис испод фотографије,

34 портрета за 34 транс људи из земаља региона

Од промене пола деведесетих година прошлог века у ратом разореној Босни, све до данашњих дана, у државама бивше Југославије, фотограф Александар Црногорац портретима транс људи открива причу о борби дугој више од две деценије.

Све је почело у малом клубу у Паризу.

Александар је тада радио као модни фотограф у Француској и нашао се на задатку далеко од модне писте.

„У том клубу су се окупљали трансвестити имигранти из Северне Африке, махом муслимани. То је био мој први додир са транс заједницом", прича Црногорац за ББЦ на српском.

Следећи додир са транс заједницом, овога пута у Србији, уследио је када је на Фејсбуку почео комуникацију са Хеленом Вуковић, првом отвореном трансродном припадницом Војске Србије.

„Једини контакт који сам пре познанства са Хеленом имао са транс заједницом у Београду, било је фотографисање Ликане", прича Црногорац.

Тада није знао да је фотографисао транс жену која се појављује у чувеном филму Дупе од мрамора Желимира Жилника који је 1995. године на фестивалу у Берлину освојио награду.

Црногорац није знао ни то да ће портрет Ликане из 2009. десет година касније постати део изложбе портрета трансродних људи са целог Балкана.

Снага и борба

Потпис испод видеа,

Транс Балкан у Београду

„Оно што највише ценим код трансродних људи је снага. То су људи који су спремни на све како би дошли до своје истине".

Након познанства са мајорком Хеленом, која је 2014. године започела процес транзиције као прва припадница Восксе Србије која је о трансексуалности говорила јавно, Црногорац је пожелео да упозна транс заједницу и ван Београда.

„Био сам апсолутно фасциниран Хеленином снагом и јачином. Она је била и јесте део нашег друштва и било ми је лакшо да препознам и себе и све нас у њој", прича.

Потпис испод фотографије,

„То су људи који су спремни на све како би дошли до своје истине"

Истраживање је започео на друштвеним мрежама - занимало га је како трансродни људи живе у руралним срединама.

„Много трансродних људи има жељу да причају о свом животу. Али, потребно је доћи до њих, нарочито у срединама ван градова".

Иако су друштвене мреже биле почетак истраживања, доћи до неких људи значило је путовати и по неколико дана.

Југославија у малом

Био је крај јесени 2018. када је Црногорац стигао у Бјељину у Босни и Херцеговини.

Тек је у граду сазнао куда треба да крене да би дошао до следеће станице - села у коме живи Бранкица Арсеновић.

„Бранкица има 86 година и оперисала се давне 1995. године", прича Црногорац и присећа се како је, дошавши у Бранкичино село и ишао од врата до врата како би је пронашао.

Позвонио је, али нико није одговорио.

„Имао сам један дан и одлучио сам да проверим да ли је откључано. Срећом, ушао сам у кућу".

Бранкица је неколико дана пре тога пала и сломила кук.

Исто толико дана, њен праг нико није прешао.

„Она је била одушевљена што уопште види било кога", прича.

Бранкичину причу Црногорац је испричао у портрету фотографисаном истог дана, док је лежала у кревету.

Потпис испод фотографије,

Бранкица Арсеновић оперисала се још давне 1995. године

„Било ми је јако важно да фотографишем Бранкицу на достојанствен начин", каже.

Након завршетка рата, Бранкица је скупивши новац од продаје земље, успела да стигне до Београда који је у том тренутку био једино место у региону у коме су се радиле операције промене пола.

Када је операција успешно завршена и када се вратила у родно село, било је потребно неколико година да се ствари врате у нормалну и да је сељани прихвате као нову-стару станарку.

„Нема већег борца од ње. Иако не зна шта је активизам, бавила се њиме целог живота", каже Црногорац.

Разлике у медицинским третманима

Након две године на точковима, Црногорац је упознао људе из свих крајева бивше Југославије.

Искуства транс људи у различитим државама не разликују се много колико се разликују искуства људи из руралних и урбаних средина, објашњава.

„Проток информација је спор у мањим градовима и селима, а околина на Балкану врло тешко прихвата различитост, поготово после свих радова и недаћа".

Дивну је упознао на Косову.

Описује је као ведру особу која је свакодневно изложена физичком насиљу.

Потпис испод фотографије,

Дивна себе описује као једину трансродну особу ромског порекла на Косову

„Седели смо у кафићу када су јој непознати људи пришли и пљунули је, уз речи које нисам разумео. Међутим, разумео сам по њеној реакцији да је то свакодневни феномен и да то није ништа ново".

Од Скопља до Загреба, Црногорац је забележио сличне борбе транс људи.

„Свуда је присутно одбацивање и дискриминација", каже.

Оно што се разликује јесте начин на који различите државе региона медицински брину о транс заједници.

„Иако не кажем да овде транс људи овде живе лако, Србија јесте у предности, јер држава пружа пуну психолошку и медицинску помоћ, што није случај у Загребу, Македонији или Босни и Херцеговини", објашњава.

Хормони и срећа

Потпис испод фотографије,

„Трансродни људи на Балкану су срећни када упознају једни друге"

Стварајући 34 портрета, Црногорац је забележио борбу и снагу, али и неописиву срећу.

„Никада у животу нисам видео већу срећу него када је шездесетогодишња Елена из Сарајева у Београду добила прве хормоне и тиме започела транзицију", прича.

Медицинска нега није једини извор среће.

„Људи дуго нису знали шта им се дешава, нису имали информације о траснродности.

Мени је било невероватно колико су трансродни људи на Балкану срећни када упознају једни друге".

На отварању изложбе почетком фебруару у Београду окупило се десетине фотографисаних људи.