Пошумљавање: Младић сади нову шуму у селу код Чачка да би „произвела кисеоник за све нас"

Image copyright Приватна Архива / Стефан Дрљача
Натпис на слици Стефанов циљ је да посади шуму на ливади са које је пре много година посечено дрвеће.

Док се у Београду секу стабла због изградње гондоле, а и зелених површина је све мање, 150 километара даље, у селу код Чачка један младић има мисију да сади нову шуму.

„Садимо 150 црвених храстића! Правимо шуму - производимо ваздух за све нас" - написао је Стефан Дрљача на Фејсбуку испод фотографије младе саднице храста када је са братом почео да прави шуму на свом плацу, у марту 2016. године.

Три године касније, на Стефановој ливади у селу Дучаловићи у подножју планина Овчар и Каблар, расте не само будућа храстова шума, већ и саднице борова, брезе, липе и другог дрвећа и биљака.

„Не само што је добробит узгајања шума да стварају кисеоник и буду наша плућа, шуме чувају тло, смањују клизишта, пружају станиште животињама, дају им храну и још много тога", каже Дрљача за ББЦ на српском.

Све је почело сасвим случајно, када је неко у селу огласио да продаје ливаду у наставку његовог породичног плаца. Помислио је да би било добро да је купи и да ће „за нешто већ ваљати", иако није у почетку био сигуран шта ће са њом јер живи у Београду и нема времена да се бави озбиљнијим воћарством.

Јавила се идеја о шуми. Првих 150 храстића дошло је из оближњег расадника јавног предузећа Србијашуме, које са Министарством пољопривреде, шумарства спроводи програме пошумљавања и брине о шумским газдинствима, али и саветује људе око садње.

„Како сам даље читао на интернету о шумама уопште како је битно да постоји биодиверзитет, да има што више врста и зашто је све то добро, почео сам да садим све живо. Да не буде само храст, већ све што ми падне на памет", објашњава даље овај тридесетједногодишњак.

Жир Image copyright Приватна Архива / Стефан Дрљача
Натпис на слици Кад год негде отпутује, Стефан донесе жиреве, кестење или шта год може да нађе како би посадио дрвеће из целог света у својој будућој шуми у селу Дучаловићи.

Интернационална шума у Шумадији

На јесен ће засадити још једну, већу количину, а затим са другарима направити и мини документарни филм како би мотивисао људе да и сами почну да саде шуме.

„Желим да то буде интернационална шума са садницама из целог света, па желим и да позовем људе да шаљу семе или мале саднице да би их све ту засадили", каже.

За сада има саднице из Словеније - где је рођен и живео као мали, као и из земаља широм Балкана и из Норвешке.

„Имао сам саднице из Швајцарске и Русије које нису успеле, али не одустајем", одлучан је Стефан. „Чак сам почео и пријатеље који живе у иностранству да малтретирам да ми шаљу семе", смеје се.

Црвени храст садница шумадија Image copyright Приватна Архива / Стефан Дрљача
Натпис на слици Првих 150 црвених храстића Стефан и његов брат су засадили у марту 2016. године

По његовим речима, док је пре пуно година село било пуно, цели терен је био под шумом, али су људи искрчили ливаде за стоку. На врху падине је регионални пут, са стране су куће и ливаде, све до потока у подножју. Ливада коју је Стефан купио целом једном страном проклизава, али ће раст нове шуме допринети да се тло смири.

Након што је све ово покренуо и ушао у животни преокрет, случајно је наишао на документарац „Со земље" у којем главни лик, фотограф Себастиао Салгадо, долази у свој родни Бразил где је радио на обнављању Атлантске шуме.

„Поклопило се кад сам, као неки занесењак одлучио да посадим шуму, видим у том филму како су неки људи показали да је могуће да се промени комплетан пејзаж за 20-25 година."

Саднице бора Шумадија Image copyright Приватна Архива / Стефан Дрљача
Натпис на слици Поред храстова, ту су и саднице борова које су из дана у дан све веће.

У шумама Србије живи 80% нашег биодиверзитета, али се сечом дрвећа он из дана у дан уништава.

„То што видимо у медијима када се људи побуне јер је негде посечен паркић, то је минијатурно у односу на оно што се дешава доле у том крају", прича Стефан.

У многим руралним крајевима као што је овај код села Дучаловићи има пуно напуштених домаћинстава. По Стефановим речима, дешава се да људи који се традиционално баве сечом шума од наследника купе цело имање са кућом, плацем и шумом, а онда је исеку до пања, продају грађу и оду. Неки чак у старту у рачуницу имају и потенцијалну новчану казну, али им се свеједно исплати да то ураде.

„Зове се Шумадија јер је све под шумом, а након свих ових деценија, ратова, разних пољопривредних и индустријских револуција, сада је баш ћелаво, што се каже", закључује Стефан.

„Сада повећавам шуму, постао сам опседнут. Чим спојим два-три слободна дана на пролеће или зиму када је сезона, одмах трчим тамо, купим у расаднику неколико нових врста и засадим. А борим се и са зечевима", каже Стефан.

Потребно је десетак година да саднице у висини колена или оне мало веће које је куповао добију облик шуме.

„Имао сам циљ да то буде моја заоставштина. Да могу сутра, на пример моји унуци, да ту уживају и кажу, ову шуму је посадио мој прадеда", каже Стефан.

Ако је, како каже кинеска пословица, најбољи тренутак да се посади дрво онај пре 20 година, а наредни најбољи тренутак је сада, Стефан је шуму посадио у најбољем тренутку.

Grey line

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи