Правда за Павла - како су тинејџери изашли на улицу и шта то значи

Протест

„За Павла! За Павла! За Павла", одјекује центром Београда.

Ученици Филолошке гимназије протестују зато што је њихов друг, 18-годишњи Павле Цвејић, ухапшен и осуђен на 30 дана затвора.

Колона пуна подигнутих песница и школских ранчева, стигла је до полицијске станице 29. новембар, где је тинејџере дочекао кордон плавих униформи.

„Учионица, не затвор", „Имате ли децу", „Правда за Павла" и „Зашто нам хапсите другове", неки су од транспарената.

Од тада су прошла три дана.

Павле је сада на слободи, а друштвене мреже пуне су прича о клинцима који су на улице изашли право из клупа које лече лењост и самоћу.

„Протест смо организовали у знак солидарности са Павлом - није му место у Падињаку, већ са нама, у школи", каже за ББЦ на српском један од организатора Андреј Пејановић.

За Павла је шетала и Хелена Марсенић, која се њим иде у одељење IV/5.

„Зато што нам је друг", једноставно одговара на питање због чега су на улицама.

„Али не треба да буде само правда за Павла, већ за све који имају довољно храбрости да кажу шта мисле... То што се њему десило могло је да се деси било коме од нас".

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionКако је изгледао протест „Правда за Павла"

Курта и Мурта

Младе често бије глас да их слабо шта занима и да су аполитични, а исто тврде и бројна испитивања јавног мњења.

На пример, мање од трећине њих редовно гласа, док чак 40 одсто никада није убацило листић у гласачку кутију, показује истраживање Демостата из 2018. године. Притом, не верују никоме, а када су политичарима и институцијама давали оцене - пљуштале су јединице и двојке.

Да ли су млади заиста аполитични?

„Мислим да нису, већ су дистанцирани од владајуће политичке сфере", каже за ББЦ на српском 18-годишњи Матеја Лазаревић, још један организатор протеста.

„Не може се ту говорити о аполитичности, јер је и отпор према доминантном политичком дискурсу политичка ствар", додаје он.

Младима је једноставно „дојадила прича о изборима".

Пејановић каже да „није тајна да доста младих у Србији, али и свету, не воли ни да говори, ни да размишља о политици".

„Осећају се изневерено и та апатија не проистиче из неке себичне незаинтересованости, већ из дубоког разочарања у систем", објашњава он.

Додаје и да се у Србији „од како је уведено вишестраначје, а нарочито од 5. октобра, смењују исти људи који промовишу исте, бајате идеје, у којима ни млади, ни стари не могу да се пронађу".

„Млади често радије прате инострану политичку сцену - важнија је и утицајнија, а у крајњем случају и занимљивија од српске, у којој свако мало сјаше Курта да зајаше Мурта".

Није лако

Психолог Александар Бауцал каже за ББЦ на српском да је питање ангажовања младих у друштву комплексна тема.

„То им је у природи - да буду окупирани темама из приватне сфере, попут дружења, љубави, неких само њихових интересовања...

„Тек се касније ту појаве друштво и политика, али у којој мери зависи од политичке ситуације - ако је нестабилна, могуће је да се млади пасивизују".

Социјална психолошкиња Ирис Жежељ додаје да млади политику виде као „контаминирану област".

„С друге стране, спремни су да се волонтерски ангажују за различите циљеве - очување животне средине, заштиту права животиња, промоцију науке... Дакле, бирају да се држе подаље од политике, али и даље имају жељу да поправе свет".

Поред тога, проблем је и што се свет промени док трепнеш, па се генерацијски јаз претворио у провалију.

„Некад је све ишло споро, па је искуство деде било релевантно за искуство унука, јер су мање-више живели у сличном друштву.

„Данас не само да деца и родитељи припадају различитим генерацијама, већ и сестре између којих је разлика пет или десет година. То отежава преношење искуства", каже Бауцал.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionКако је имати 17 и живети у Србији - упознајте Иву

Често је и мишљење да млади никоме не верују, а Бауцал каже да се то само повећава са општим неповерењем у друштву.

Како каже, добар пример је лоби против вакцина.

„Зато је младима тешко да се ослоне на било чија мишљења, јер виде да ни одрасли не верују никоме и ничему".

Дакле, није им лако - живе у конфузно доба, а и сами су конфузни, јер су млади.

„Младим људима је данас теже него раније, када су се само бунили против ригидних уверења одраслих. Данас је све у хаосу, који је теже подносити него када сте борите против нечега јасног, а старији вас само не разумеју".

Са тим је сагласна и Жежељ, која истиче да је данас време опште „дезоријентације", а да је посебно тешко младима који треба тек да успоставе стабилан вредносни систем.

„Рекла бих да су се овај пут ангажовали јер су могли да разумеју ситуацију и било им је јасно шта је прави потез, да су управо они позвани да покажу солидарност".

Хапшење

Усред те конфузије, тинејџер Павле Цвејић ухапшен је зато што је током протеста „1 од 5 милиона" ушао у зграду РТС-а, док су његови „аполитични" другови и другарице изашли на улице.

Припремали су чак и много већи протест који би окупио средњошколце из читавог Београда, али је ово окупљање отказано, јер је Павле ослобођен.

„Био сам у Новом Саду када сам чуо да је ухапшен", каже Лазаревић, који је са Цвејићем и Пејановићем ишао и у исту основну школу.

„Полудео сам скроз, најбољег друга су ми ухапсили, а ја сам био сасвим беспомоћан, у другом граду".

Одмах се чуо са Павлом.

„Јавио ми је само да је у станици. Рекао је 'много је лоше, причаћу ти касније'. Након тога ми се није јавио".

Пејановић познаје Павла од 2007. године: „У нашим годинама, то делује дуже него откад знамо за себе".

„Та недеља, 17. март, почела је потпуно безазлено. Нисам ни слутио да ће ми јавити да су ми ухапсили друга.

„Чули смо се преко порука чим су га привели, али је тада деловало као да га зову у својству сведока, што су му и рекли... Онда је престао да ми се јавља и чуо сам да је по хитном поступку осуђен на тридесет дана затвора".

Хелена каже да ни њој није било лако.

„Прво сам мислила да није истина, да је реч о некој шали... Ма, била сам ових дана као на иглама, али сада се све смирило, Павле је на слободи.

„Чули смо се, јавио ми се да је изашао и да је жив".

Само за Павла

Ученици Филолошке гимназије одмах су се организовали и на друштвеним мрежама су почеле приче о изласку на улице. Убрзо је на Фејсбуку направљен и званични позив на протест „Правда за Павла".

„Ту смо се одмах јасно дистанцирали и од позиције и од опозиције, нагласивши да излазимо искључиво због Павла", истиче Андреј.

„Његовим случајем је доста манипулисано по медијима - власт га је представљала као хулигана, а опозиција пустила низ воду и искористила ради публицитета", додаје он.

Само су, каже, желели да покажу да неће „устукнути пред неправдом".

„Наш друг се ни крив, ни дужан нашао на погрешном месту у погрешно време... Три дана је био најмлађи политички затвореник у Европи, то је срамота за ову државу".

Онда је дошао протест и ђаци кажу да су били изненађени одзивом.

„Цело одељење је дошло, разредна се ангажовала, ма цела школа. Имали смо подршку и од професора", каже Хелена.

Ипак, на протест је дошла и неколицина младића који су подржали казну за Павла, па је један од њих од ученика Филолошке добио - сендвич.

„Тај дечко је прошле године завршио Филолошку... Не знам шта да кажем о њему, немам речи, заиста.

„Имају право на мишљење, али је ово био веома глуп начин да га покажу".

Гласови

Уколико је већина младих разочарана, не излази на изборе и не гласа ни за кога, то значи да би могли да би некоме могли да донесу много гласова.

Све што тај неко треба да уради јесте да их мотивише да изађу на биралишта. То, додуше, није нимало једноставно.

Или можда јесте?

„Младима само треба осигурати најнормалније образовање... И да се не дешавају скандали попут овог", каже Хелена.

„Мада, не треба истицати ни младе, ни старије. Потребно је да правда и закон буду исти за све", додаје она.

Андреј наводи да политичари треба да се „освесте о томе у каквим условима људима живе".

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionТоком једног протеста „1 од 5 милиона" питали смо младе због чега су изашли на улице.

„Повећање стипендија студентима, реформе у просвети и улагање у образовање доноси политичке поене, али је то јалово на дуге стазе.

„То је само заташкавање, гурање под тепих и шминкање проблема".

Како каже, ко мисли да заиста промени животе младих, мора да промени животе свих у држави.

„Ако желимо да се ратосиљамо тог вируса апатије, мораћемо да посадимо нову клицу и да систем мењамо одоздо ка горе, почевши од најугроженијих слојева па до самог врха".

Ипак, Пејановић додаје, млади нису „хомогена скупина са идентичним циљевима, погледима и намерама", па их не треба све стављати у исти кош.

„Али свакако су незадовољни због тога што живе у друштву суштинске неједнакости и што борбе не само њихових очева и мајки, већ и деда и баба, нису уродиле плодом.

„Сви желе промене, највише млади на којима свет остаје, што је клише, али у њему има доста истине. Јасно је као дан да су дани корените промене још увек пред нама".

Џала и Буба

У међувремену, наши 18-годишњи саговорници живе обичне, тинејџерске животе. Дакле, музика, филмови, изласци, учење и неке нове свакодневне авантуре.

Шта их интересује? Па, све и свашта.

„Претежно друштвене науке, најпре антропологија, историја и социологија, али и политичка економија и књижевне критике", каже Андреј.

Намерава да изучи неки занат, а волео би да се бави и публицистиком. Жели да остане у Србији, воли да гледа холивудске блокбастере, а од музике слуша „све и свашта".

„Највише домаћи хип-хоп, турбо-фолк и денс, али и кафанске народњаке и понекад поп и рок. Више домаћу, него страну музику".

Матеја је полазник Истраживачке странице Петница, семинар антропологије.

Интересују га језици, лингвистика и писање, омиљени бенд су му Смитси, а омиљена песма - „Никотин" од Наташе Беквалац.

Хелену највише интересују друштвене науке и језици, серије нешто баш и не гледа, али зато воли филмове Дејвида Линча. Поред Филолошке, иде и у Музичку.

„Слушам све осим Џале и Бубе", истиче.

Како наводи, раније никада није ишла на протесте, али сада планира да се активира.

Зашто?

„Мислила сам да не можемо ништа да учинимо, али када се догодило све ово око Павла и када сам видела како је брзо све букнуло...

„Видела сам да заправо можемо много тога да урадимо. Само ако се окупимо и будемо упорни".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи