Тужба против Српске православне цркве пред британским правосуђем: „Педофилија је доказана, тражи се одговорност"

Марија у силуети због заштите идентитета
Натпис на слици Марија* данас покушава да настави живот и надокнади све што је пропустила после трауматичног догађаја.

Марија* и њене другарице певале су у црквеном хору и често помагале сеоском свештенику око службе и свакодневних обавеза.

Имала је 12 година када је приметила да се свештеник према њој понаша „непримерено".

„Све чешће је почео да ме мази, покушавао да ме задржи у цркви, постављао питања која су неприкладна и за мене и за њега. Да би на крају урадио то што је урадио", присећа се она.

Због кривичног дела обљубе над дететом поменути свештеник осуђен је на пет година затвора пред једним од судова у Србији.

Марија данас има 19 година и једна је од шест грађана Србије и Босне и Херцеговине који тужили Српску православну цркву због педофилије пред Високим судом у Лондону.

„СПЦ није створила механизам да заштити младе и све оне људе према којима су свештеници били насилни и малтретирали их", објашњава предмет тужбе за ББЦ на српском адвокат тужитеља Младен Кесар.

Док се чека одлука суда да ли ће прихватити случај, Српска православна црква се за сада не изјашњава поводом ове тужбе.

На питања ББЦ на српском за коментар поводом овог случаја из Српске православне цркве нису одговорили до објављивања овог текста.

Британски судови могу да прихвате тужбе иако тужитељи долазе ван битанског подручја, под условом да се покаже веза са Великом Британијом - у овом случају то би био огранак СПЦ у Британији којим, према уставу српске цркве, управља Патријаршија, објашњава адвокат Кесар.

Тужитељи се надају да ће овај поступак охрабрити црквене званичнике да „очисте редове од таквог понашања и криминалитета", попут системске борбе против педофилије која је најављена са највиших државних позиција у Католичкој цркви.

"Верујем, али не идем у цркву"

Натпис на слици Марија* каже да верује у Бога али да више не иде у цркву.

Тишину сунчаног пролећног дана у малом јужнобанатском селу повремено прекида звук аутомобила који пролазе главном улицом.

Део друма покрива хладовина коју прави високи црквени торањ богомоље из 19. века.

Ограда црквеног дворишта закључана је катанцем, а преко пута су продавница и школа.

„Мени је у почетку све to било нормално. Помази те по коси, пољубиш му руку и причестиш се", каже Марија.

Црква је за децу у селу била место честих окупљања, а родитељи нису имали разлога за бригу када су тамо, присећа се Марија.

После службе би обично неко од деце отишао до продавнице по грицкалице и сок и онда би заједно, у друштву свештеника, седели и причали у просторијама цркве.

Марију је свештеник све чешће задржавао када сви оду, како би „помогла и почистила".

Неретко му је помагала и док је светио водицу и секао колач мештанима у селу. Таква врста црквених активности јој је била занимљива тада, присећа се она.

„Међутим, обрлати те око мало прста. Према мом мишљењу, он је то свесно урадио јер је знао да сам ја била без родитеља, живела са баком и деком и имала проблеме са другом децом.

Знате, деца се мање друже са вама ако одрастате без родитеља", каже Марија.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionРазговор са Маријом

Након трауматичног догађаја проблеми су тек почели, каже она.

„Опале су ми оцене, почела сам да пушим и бежим од куће. Гледала сам само да мислим на нешто друго, јер то је био велики терет за мене", прича Марија.

Из страха никоме ништа није говорила. Бојала се да јој неће веровати.

Међутим, њени старатељи - бака и дека - приметили су да се понаша другачије.

Једног хладно фебруарског дана, када Марија није дошла из школе, започели су потрагу по селу.

Чули су да је неко њену школску торбу видео код попа.

„Прво није хтео да нам отвори врата, био је збуњен. Онда је признао да је торба код њега али да не зна где је она. После смо сазнали да ју је одвезао до оближње вароши и оставио тамо", каже Маријин деда за ББЦ на српском.

Иако је Марија тада порицала да се „са попом нешто десило", одлучили су да пријаве случај социјалној служби.

Убрзо су се укључили и други надлежни органи, те је урађено медицинско вештачење.

Њихове сумње су потврђене. Суђење је трајало дуго, а оптужени је све порицао.

Натпис на слици Маријин дека је први приметио чудно понашање код његове унуке.

Према пресуди у коју је ББЦ на српском имао увид, свештеник је осуђен на пет година затвора због кривичних дела обљуба над дететом и обљуба над дететом у покушају.

„Из Српске православне цркве нико никада није долазио, нити звао телефоном после свега. Ама нико се није ни појавио. Крсту свака част, али према цркви као цркви данас немам никакав однос", каже Маријин дека.

Иако су чули да је свештеник рашчињен, додаје он, свештеник се у мантији „мотао по селу и око цркве" и у току суђења - све док није отишао на одслужење казне у затвор.

Ни Марија више не иде у цркву.

„Ја верујем у Бога, али не идем у цркву. Више немам тај осећај повезаности са црквом и лепим стварима које се у цркви раде", наводи она.

Одговорност цркве

Каква је одговорност цркве и има ли је у Маријином и сличним случајевима?

Њени правни заступници у Лондону тврде да има.

„Црква је знала за такво понашање и није учинила ништа да би створила механизме надзора, кажњавања, одстрањивања људи из њихових редова и заштите лице која су била жртве", објашњава адвокат Кесар.

Он додаје да се овакви случајеви нису десили „преко ноћи или једанпут", те да у шест случајева који су предмет тужби има примера из Србије, Босне и Хрватске.

Тврдњу да се Српска православна црква већ дуго „суoчава са случајевима педофилије" понавља и Бојан Јовановић, један од покретача тужбе у Лондону.

Натпис на слици Бојан Јовановић, некада отац Серафим, међу првима је у јавности говорио о „организованој педофилији" унутар СПЦ

Као бивши свештеник СПЦ - јерођакон Серафим - у епархији зворничко-тузланској у Босни и Херцеговини, Јовановић је крајем 1990-тих година радио као вероучитељ у Бијељини, али и у владичанском двору пензионисаног епископа Василија Качавенде.

Качавенда је годинама уназад довођен у везу са педофилијом, о чему је Јовановић више пута јавно говорио у медијима, али и пред Синодом СПЦ, највишим црквеним телом.

„Сведочио сам о тим догађајима, како се доводе малолетници из манастира, школа, како се врши подвођење деце", каже Јовановић за ББЦ на српском.

Оптужбе на рачун Качавенде - да га је сексуално узнемиравао и тражио да подводи децу - Јовановић је детаљно изнео у књизи „Мафија у цркви", издатој 2014. године.

Упркос томе, Качавенда до данас није кривично одговарао.

Када су 2012. године у јавност испливали снимци бившег владике у интимном односу са млађим мушкарцем, Качавенда је „због болести" поднео оставку.

Полиција се није јавно изјашњавала о веродостојности тих снимака.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionБојан Јовановић: Црква се дуго соучава са појавом педофилије

Патријарх Српске православне цркве Иринеј је две године касније у изјави за Курир рекао да су кружиле разне приче о Качавенди.

„...Прича увек има. Чим смо добили доказе, против владике зворничко-тузланског предузете су одређене мере, односно, пензионисан је", рекао је патријарх.

Управо ову изјаву актуелног патријарха, али и сличне које су дали други епископи, адвокат Кесар узима као доказ да је црква „имала сазнања" о педофилији.

„СПЦ се прави да проблема нема и игнорише га. Зато је као организација која те људе поставља, школује и премешта из парохије у парохију одговорна за погрешке које су системске", каже Кесар.

Уместо игнорисања проблема, црква мора успоставити систем којим ће заштити своје вернике, посебно децу, додаје он.

Према писању недељника Време из 2013. године, оставци Качавенде претходила је и истрага Синода на основу жалбе тројице ђака цетињске Богословије да их је епископ сексуално напаствовао, те да их уцењује.

Оптужбе за педофилију у СПЦ:

Одговорност појединих владика који су пријављени за педофилију у Србији до данас није утврђена пред цивилним судовима. Ова три случаја су изазвала велику пажњу јавности:

  • Владика врањски Пахомије (световно име Томислав Гашић) оптужен је 2002. године за сексуално злостављање двојице малолетника. После вишегодишњег поступка, 2006. је ослобођен због застаре предмета.
  • У марту 2013. године, Основно тужилаштво у Врању покренуло је предистражни поступак против Пахомија, нагон нових оптужби за сексуално злостављање. Годину дана касније, Тужилаштво утврђује да нема разлога за покретање кривичног поступка.
  • Током поступака, Пахомије је остао на позицији епископа врањског, што је функција коју и данас обавља.
  • Окружни суд у Новом Саду је 2006. године осудио некадашњег старешину манастира Хопово Илариона (световно Јован Мишић) на годину дана затвора због навођења малолетних дечака на „недозвољене полне радње". Годину дана касније Врховни суд враћа процес на почетак, али суђења није било јер је предмет застарео.
  • Случај бившег владика Зворничко-тузланског Василија Качавенде никада није доспео до суда. После вишегодишњих оптужби за педофилију и подвођење малолетних дечака, Качавенда подноси оставку „због болести" када у јавности доспева снимак на коме је он интиман са једним младићем.

Јовановић каже да је и сам био део те истраге као и да је лично доживео сексуално злостављање и уцене током рада са Качавендом.

Снимака, додаје, постоји много и црква је знала за њих.

„СПЦ је више пута водила разне комисије које су се бавиле истрагом и долазиле до података од педофилији, али они никада нису прослеђени државним органима. СПЦ у суштини прикрива педофилију у својим редовима", тврди Јовановић.

Јовановић је, како тврди, сарађивао са различитим безбедносним службама у истрагама о педофилији у цркви - од полиције и Безбедносно-информативне агенције, до кабинета тадашњег председника Бориса Тадића.

Истраге би, међутим, после оптимистичног почетка, изненада стале.

„Све је то завршавано тако што су се црква и држава на неки начин поравнавале.", тврди Јовановић.

Готово по правилу, државни званичници Србије се не мешају и не изјашњавају о наводима о педофилији унутар цркве - па се стиче утисак да је црква „држава у држави".

Из цркве се, међутим, могу чути објашњења да црквени судови не могу поступати без чињеница утврђених у поступцима пред цивилним судовима.

Натпис на слици Сеоска црква

Домети тужбе пред судом у Лондону

Иако су неки од појединачних случајева у којима су за педофилију оптужени свештеници добили епилог пред цивилним судовима, случајеви виших црвених званичника - попут владика и игумана - завршавани су застаром или нису ни покренути.

„Због тога смо приморани да правду потражимо ван ове земље", каже Јовановић.

Адвокат Кесар додаје да се случајеви које подносе тужитељи ван британског подручја често прихватају на британским судовима, уколико се покаже веза са Великом Британијом.

„Овде је то огранак СПЦ у Великој Британији који је део Британско-скандинавске епархије. По Уставу СПЦ, све епархије су под управом Патријаршије и највиших органа СПЦ. Дакле, једна и недељива црква", каже Кесар.

Суд треба да размотри и ефикасност правне заштите у матичној земљи, доступност и квалитет бесплатне правне помоћи, законске одредбе о застарелости, корупцију и приступ правосуђа, објашњава он.

У међувремену се његовој канцеларији и тужитељима јавило још десетина појединаца спремних да тужи СПЦ, и њихови предмети су сада у припреми а докази се прикупљају.

„Постоји неповерење, јер се сви боје утицаја СПЦ и спреге између цркве и државе. А можда је ово једини начин да се СПЦ очисти од таквог понашања и од криминалитета и стварно извину свим жртвама и понуди некакву надокнаду", додаје Кесар.

Британско право предвиђа да се тужба најави туженој страни, када суд те тужбе овери и заведе, одбрана има три месеца да одговори на оптужбе.

„Теоретски је могуће да једна или две од тужби буде одбијене, а да остатак настави и буде пуно суђење. Може бити нагодбе пре суђења, захтева странака да се тужба одбије или одбрана одбије као неоснована", објашњава Кесар.

Сваки од шест случајева је индивидуалан, додаје, али се може десити да суд одлучи да се саслушају на истом рочишту.

Истиче и да се у овој тужби не доказује да је педофилије било у овим појединачним случајевима.

„Постоје пресуде српских судова за то. За девојчицу из Баната и још једну девојчицу из села на југу Србије. Нико не спори да жртве постоје, није питање да ли су ти људи педофили већ да ли је црква спремна да уради нешто по том питању", додаје Кесар.

Натпис на слици Порта цркве

Пензија

Бивши владика Качавенда никада није канонски рашчињен, већ је пензионисан.

Другим речима, иако званично не управља епархијом, он остаје у чину епископа и наставља да прима пензију.

„Ако је пензија казна за педофилију у Србији и Српској православној цркви онда је све што ми радимо бесмислено", каже Јовановић.

Качавенда је септембру 2018. године у Бањалуци предводио литију и освештао темеље српско-руског храма.

Јовановић каже да је у припреми још 30 тужби против СПЦ због педофилије.

„Ово им је историјска прилика да себе оправдају од навода о педофилији. Мој мотив јесте задовољење истине и сви ми од те установе тражимо само једно људско извини", каже Јовановић.

Православне цркве далеко су од обрачуна са педофилијом како се то од недавно ради у Католичкој.

На први поглед - осим три судски недовршена случаја против владика у Србији и неколико у Грчкој - стиче се утисак да у православним црквама овакве оптужбе нису честе.

Међутим, на сајту међународне организације за подршку жртвама злостављања православних свештеника, наводи се имена више од 70 свештених лица осуђених због злостављања, и барем још толико случајева у којима постоје пријаве или само јавне оптужбе без судских епилога.

Поменута свештена лица ангажована су у углавном православним црквама у Америци, али на листи има имена и из Србије - попут Бранислава Перановића, свештеника манастира Црна Река који је 2013. године осуђен на 20 година затвора због убиства штићеника који се борио са зависности од дроге.

У изјави за Радио Слободна Европа, протођакон Љубомир Ранковић - који је 15 година радио као секретар црквеног суда - објашњава да „црквени суд не може да суди, јер нема релевантне податке нити може да врши истрагу."

„Може да реагује тек када добије пресуду грађанског суда. Очигледно је да су, уколико има кривице, државни судови затајили. Зато подржавам то да један међународни суд утврди чињенице и донесе пресуду", изјавио је Ранковић.

Црквени суд и „световне" казне

Када је реч о евентуалној кривици свештених лица, монаха, па и епископа, о томе унутар цркве одлучују Епархијски црквени судови као прва инстанца, а потом и Велики црквени суд.

Њихове улоге и надлежности дефинисане су Уставом Српске православне Цркве.

Према Уставу, кривице по канонима и црквеним прописима које суде надлежне црквене власти су:

  • Преступи против вере и учења Цркве, као и црквеног поретка;
  • Владање које не доликује свештеничком чину и положају;
  • Невршење, односно немарљиво вршење службених свештеничких дужности и законитих наредаба претпостављених црквених власти;
  • Увреде и клевете које једно свештено лице нанесе другом свештеном лицу;
  • Изнуђивање непрописне награде за свештенорадње;
  • Претресање и критиковање у беседама закона и наредаба надлежних власти њихових поступака
  • Преступи против вере и учења Цркве и црквеног поретка
  • Преступи против хришћанског морала

Могуће црквене казне за свештена лица су:

  • Опомена
  • Укор
  • Епитимија („духовни лек")
  • Премештај на друго место службовања
  • Привремена забрана свештенодејства, највише до годину дана
  • Губитак парохијске службе, односно другог звања у Цркви
  • Доживотна забрана свештенодејства
  • Лишење свештеничког чина
  • Лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице
  • Лишење монаштва

Хлеба и соли

„Ја од извињења немам ништа, то је реч коју свако може да изговори", каже Марија.

Када је свештеник отишао у затвор, проблеми за Марију нису престали.

Први притисци средине почели су у селу.

„Неки људи у селу су потписивали петицију да се он ослободи. Деца су временом почела да ме зезају - да ме називају поповом женом, попадијком.

Ја сам тада била дете", каже она.

Због свега тога Марија неко време није живела са баком и деком.

Школу није успела да заврши.

„Да сам све одмах пријавила, можда би било другачије, на лицу места нико ништа не би могао да порекне", каже данас Марија.

А није пријавила баш из страха од онога што се касније и десило - испитивања полиције, суђења, осуде окружења.

Зато, каже, од тужбе једино очекује да сви случајеви педофилије у цркви изађу на видело.

„Што се мене тиче, правда је донекле задовољена, мој кривац је у затвору. Али то што они ћуте што и покривају друге људе то није лепо и није људски", додаје Марија.

Очекује да сви педофили у цркви буду кажњени и да ниједно дете не доживи оно што је она.

„Треба све то издржати, испитивања, заташкавања цркве. Србија цркви плаћа, а нико не прича шта се дешава иза свега тога. Колико год мислиш да ти је дете безбедно у цркви, не знаш иза се дешава иза олтара", каже Марија.

Марија данас има ћерку и „не тако високе снове".

„Постала сам мајка као млада, сто посто сам сигурна да ћу завршити неку школу да могу да стојим на својим ногама. Да имам своје ја, да отхрањујем дете и живим миран и скроман живот. Со и хлеба и бар да ми буде пријатно", нада се Марија.

*Марија није право име саговорнице. Њено право име, имена баке и деке као и места где су се десили описани догађаји познати су редакцији.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи