НАТО бомбардовање на Косову: Сећања повезана страхом

  • Јелена Алексић
  • ББЦ на српском
Ethnic Albanian refugees in 1999

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Албанске избеглице 1999. године

Двоипомесечно бомбардовање Савезне Републике Југославије, осим жртава и материјалне штете, директно је утицало на животе косовских Срба и Албанаца.

НАТО интервенција уследила је после вишемесечних сукоба Војске Југославије и српске полиције са припадницима Ослободилачке војске Косова.

Многи становници Косова су напустили домове, неки и заувек.

Двадесет година касније, ББЦ на српском доноси шест прича којих ни они сами често не желе да се сете.

Прича прва - отишао па се вратио

Фадиљ Реџепи је 24. марта, на дан почетка бомбардовања, био у центру Приштине и гледао како противваздушна одбрана тадашње Војске Југославије покушава да обори ракету „томахавк" изнад приштинског аеродрома.

„Како су се појачавали ваздушни удари НАТО-а, на терену је по цивилно становништво било све горе. Почели су да долазе на врата маскирани, а онда су кренуле пљачке. Трећу ноћ су ми дошла двојица на врата.

„Претресали су ми стан и кажу ми да су чули да имам оружје, што је тотална небулоза и онда више нисам имао ни снаге ни живаца да чекам када ће опет да дођу."

Због тога је Фадиљ одлучио да оде са Косова у Стругу, у Македонији.

„Заустављају ме на раскрсници Тетово - Брезовица, хоће да ме стрељају, држе ме два-три сата… Мислим да сам тог дана оседео на тој раскрсници, држала су ме шесторица на нишану и преговарали да ли да ме упуцају. Отац мој седи у ауту и гледа све. То ми је био најтежи дан и најтежи моменат, бомбардовање је ништа у односу на то."

Аутор фотографије, Fadilj Redžepi

Потпис испод фотографије,

Фадиљ Реџепи

На Косово се вратио по доласку припадника КФОР-а, у лето 1999, а повратак описује као постапокалиптичан.

„Ништа није радило, све је било запаљено, срушено, опљачкано, уништено. Што каже мој пријатељ - хорор, баш хорор".

После 20 година, Фадиљ на бомбардовање гледа као на филм или сан који је преживео.

„Сада људи више на то гледају као на прошлост. Гола егзистенција је у питању. Људи се боре да преживе, да сачувају породицу, да зараде. Сад се ретко прича и о рату и ретко се ко враћа у ту ружну прошлост."

Прича прва други пут - отишао па се вратио

И Владан Вукадиновић из Косова Поља током бомбардовања је одлучио да оде са Косова, па се после неколико година вратио. Када се присети тог периода, осећа само страх.

„Као кад гледате филм па се уплашите због неких сцена. Ишчекивање шта ће да се деси, а ишчекивање је најгоре, шта даље, кад даље и колико даље, колико ће све то да траје."

После извесног времена тај страх се преброди и онда вам то буде сасвим нормално. Дешава се нешто око вас, али ви сте већ огуглали."

Потпис испод фотографије,

Избеглице на Косову кућама су ишле уз бодљикаву жицу

Владан се за ББЦ присећа и како су изгледали дани у Косову Пољу на почетку бомбардовања.

„Ваздушна опасност је била на снази свакодневно. Није било ни струје ни воде, живот је био сведен на минимално, па се све одвијало таман колико мора".

Отишао је са Косова у унутрашњост Србије, али објашњава да се последњих десетак година јавила жеља за повратком.

„Лутање тамо-овамо, мењање стана, подстанарство - све вам досади. Јави се нека жеља да дођете на своје и будете свој на своме.

„Комшије и пријатељи су нас прихватили и никад нисмо прекидали тај однос, комуникацију са људима које смо знали и пре рата. Живели смо нормално од рођења са тим људима и те различитости су једна предност за нас."

Прича друга - остала на Косову

„Липљан. Гимназија. Час физике. Чују се сирене. Напад панике, јер знам да ми је млађи брат у основној школи, сам. Док се професори труде да успоставе ред и присебност, трчим ка основној школи по брата", присећа се првих тренутака НАТО бомбардовања Миљана Булатовић-Дунђерин.

Ни други дани нису били много другачији.

„Сви су уплашени, бомбе, меци. Млађи брат у мајчином загрљају, спавају на поду, отац је на улици, чека да нас упозори од могуће директније опасности. Деда ми прича причу из Другог светског рата, ваљда да ми објасни да није ништа страшно што се у мојим рукама налази пушка."

Остале слике ратних сећања не излазе на површину, дубоко их је „закопала".

„То су трауме, бол, туга, бес, гнев, срџба, мржња, све је то произашло, ваљда, из страха, дуго, дуго ми је требало да излечим себе", објашњава.

Аутор фотографије, Миљана Булатовић-Дунђерин

Потпис испод фотографије,

Миљана Булатовић-Дунђерин

Данас, двадесет година касније, бомбардовање је за њу „само део рата на Kосову, којем су се прикључиле НАТО снаге".

„Резултат бомбардовања је гомила урушених грађевина, на хиљаде изгубљених или уништених живота, тоне уранијума у земљи. А после двадесет година ситуација је још гора - људи су још више подељени, осећају још већу мржњу међу собом."

Миљана се преселила у Kосовску Митровицу и завршила Факултет уметности.

„Започела сам живот у другом граду на Kосову, живим већ дуго са супругом који је родом из Новог Сада, говоримо језиком уметности, водимо наш мали културни центар.

„Двадесет година касније, и даље не схватам дедино објашњење рата, и даље се плашим мрака. Напетост, неизвесност и страх су свакодневица, а са љубављу сам се поново изборила за свој дом и завичај", додаје она.

Међу кључним инцидентима током бомбардовања у којима су страдали цивили, шест је на Косову, стоји у извештају НАТО-а :

  • Колона избеглица у Ђаковици- 70-75 убијених, више од 100 повређених
  • Избеглички камп у Ђаковици- пет убијених, 16-19 повређених
  • Аутобус код Пећи- 17 убијено, 44 повређено
  • Село Кориша код Призрена- 48-87 убијених
  • Затвор Дубрава у Истоку код Пећи- најмање 19 страдалих
  • Конвој новинара на путу Призрен-Брезовица- један убијени, троје повређених

Прича друга, други пут - остао на Косову

Са Косова није одлазио ни Рагип Бегај из села Малишева код Приштине. Тешко му је да се присећа онога што се дешавало пре 20 година.

„Тешко ми је да се сећам онога што је српски режим урадио мом народу и мојој земљи. Када се само сетим убијања деце, стараца, жена, трудница, паљења живих људи и уопште уништавања свега онога што је било албанско и дан данас ми није јасно које је образложење за уништавање мог народа. Због тога мислим да је НАТО бомбардовање било спас мога народа и моје земље".

Рагип је током бомбардовања био на Косову, а у истом селу живи и дан данас. Каже да никада није ни желео да напусти Косово.

Аутор фотографије, Ragip Begaj

Потпис испод фотографије,

Рагип Бегај

„Никад нисам размишљао о томе да одем и оставим свој народ и своју земљу. Не бих ни отишао, јер бранити своју земљу и народ је част и морална обавеза сваког грађанина."

Када данас гледа на прошлост, Рагип каже да се много тога променило.

„Данас је Република Косово демократска и независна држава, имамо слободу, али су сећања на злочине и масакре које су српске војне и паравојне снаге чиниле мом народу и мојој земљи и даље свеже.

„Двадесет година после рата се све побољшало, у свим сегментима живота је приметан напредак, народ је задовољан начином живота, али су проблеми идентични као у осталим земљама у окружењу", каже он.

Прича трећа - отишле и нису се вратиле

Међу Албанцима који су 1999. године напустили Косово, али никада нису пожелели да се врате је Илириана Гаши, која тренутно живи у Америци.

„Напустила сам Kосово у време рата када смо сви били принуђени да напустимо наше куће и побегнемо.

„Сећања су горка. Родитељи без посла, брат је студирао, ја сам имала 16 година и једина сам радила у нашој кући. Дневно сам за посао који сам обављала добијала један до два евра."

Илириана се сећа и страха од полиције, наставе у приватним школама.

„Преживела сам бомбардовање, и сада после 20 година, чини ми се као да осећам мирис дима, како деца трче када чујемо неочекивану пуцњаву - срце ми застаје, јер трауме од бомбардовања никада нису престале."

Аутор фотографије, Iliriana Gaši

Потпис испод фотографије,

Илириана Гаши

О повратку на Косово не размишља.

„Сада живим у Америци и једини проблем који имам је како да моја деца одрасту, а да знају оба језика и албански и енглески, као и да не забораве нашу културу.

Не би се, каже, никада вратила на Kосово.

„Имамо више него што сам икада сањала, овде видим и моју и будућност моје деце. Kосово ми недостаје само за један макијато са пријатељима, то је то!"

О свеукупној ситуацији на Косову нема баш лепо мишљење.

„Образовање и здравство су за мене и моју породицу веома важни, а то на Kосову нажалост недостаје."

Бомбардовање на Косову у бројкама

Од 90 напада, 32 су се догодила на Косову, а мете су биле војне снаге на терену, наводи у извештају организација Хјуман рајтс воч.

„Напади на Косову су били најсмртоноснији - у трећини тих инцидената страдало је више од половине погинулих.

На Косову је погинуло између 56 и 60 одсто од укупног броја страдалих у бомбардовању 1999. године."

Хјуман рајтс воч тврди и да је потврђен број убијених знатно мањи од оног које су саопштили званични органи тадашње Југославије, а реч је о 1.200 до 5.000 цивила. Као пример за тешко утврђивање броја страдалих организација наводи напад на затвор Дубрава у близини Пећи.

„Југословенски органи су тврдили да је у затвору Дубрава убијено 95 цивила, а Хјуман рајтс воч је утврдио да је у нападу 21. маја убијено 19 људи (три затвореника и чувар су убијени раније у инциденту који се догодио 19. маја), али су за убиство најмање 66 затвореника одговорни затворски чувари и безбедносне снаге након НАТО напада. "

Прича трећа, други пут - отишла и није се вратила

„Био је 15. јун, моја смена се још није завршила, радила сам у Дому здравља у Липљану, када је ушла велика група припадника ОВK", одговор је Тање Милосављевић из Липљана која данас живи у Врњачкој Бањи на питање чега се прво сети када помисли на 1999.

Сећа се и ноћи које је провела у подруму, уплашена за живот тек рођене бебе и мужа који је тада био припадник полиције.

„Kада је почело бомбардовање, сваке ноћи одлазили смо у подрум где смо проводили целу ноћ. Мој муж, у то време полицајац, био је на терену", каже Тања за ББЦ.

Аутор фотографије, Татјана Милосављевић

Потпис испод фотографије,

Тања Милосављевић

Нови дом, али привремени, пронашли су у кући њених родитеља. Имали су кров над главом, али не и посао.

„Било је много тешко, кућа није била завршена, Супруг нигде није радио, ја нисам примала плату прва три-четири месеца."

Данас, након 20 година, Милосављевићи живе у својој кући, а управо то је и разлог зашто не размишљају о повратку у родни Липљан.

„Не бих се вратила, једва смо саградили кућу, створили смо неки живот овде, пронашли посао, деца су овде одрасла, навикла, а сада да све то радимо из почетка?" истиче Тања.

Међутим, Милан, који је пре 20 година био једанаестомесечна беба, каже да би волео да се врати у родни град.

Само шест од десетина хиљада прича оних који се и даље воде као избеглице или интерно расељена лица са Косова.

Ни о њиховом броју 20 година касније нема сагласности.

Према подацима Агенције Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), 90 хиљада људи још чека на решење статуса - 72 хиљада у Србији, 16,406 на Косову, 729 у Црној Гори и 394 у Северној Македонији.

Kомесаријат за избеглице и миграције Србије у извештају објављеном у октобру 2018. године наводи да на територији централне Србије живи 201.047 интерно расељених лица са Kосова.

У једном се српски и органи Уједињених Нација слажу.

У заједничком извештају наводе да је трећина избеглица и две деценије после рата на Косову и даље незапослена.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk