Сећања ратног деминера са Копаоника: 20 година касније

Слађан Вучковић Image copyright Иван Динић
Натпис на слици Вучковић је пре 20 година на Копаонику доживео несрећу која му је променила живот.

„Био сам на редовном задатку чишћења контаминираног терена", присећа се бивши деминер, Нишлија Слађан Вучковић.

Пре двадесет година, Вучковић је чистио источну страну Копаоника од касетних бомби бачених током НАТО бомбардовања, несвестан да ће му то бити последњи такав задатак.

„Тог 25. априла 1999. године, променио ми се комплетан живот", каже Вучковић за ББЦ.

Само у једном дану, Вучковић је онеспособио 106 касетних бомби.

Експлодирала је 107. бомба.

Од силине експлозије, Слађан Вучковић је изгубио обе руке.

Неизбежна експлозија

Двадесет година после несреће, први пут се вратио на Копаоник.

Image copyright Иван Динић
Натпис на слици Слађан Вучковић је завршио Ваздухопловно техничку средњу војну школу у Рајловцу код Сарајева.

Скијашка сезона на планини је већ завршена, па више нема ни туриста. Тек по који радник који по априлском мразу расклапа зимску машинерију.

Док посматра обронке Копаоника - место несреће - Вучковић прича како је послом деминера почео да се бави 1985. године.

Иако је током његове четрнаестогодишње каријере онеспособио више стотина касетних бомби и других експлозивних направа, бивши пиротехничар тврди да није могао да избегне експлозију од које је страдао.

„Нисам ни почео да радим на бомби, само сам пришао и она се активирала", каже Вучковић.

Касетна бомба убија све у кругу од 15 метара, објашњава ратни ветеран. Срећом, у близини бомбе се налазила велика стена која је прихватила ударац, а Вучковића је захватио „само мали део експлозије".

„Када кажем мали део, мислим - обе руке, део десне ноге и лева страна лица. А тело ми је било препуно гелера."

Вучковић је хитно пребачен у болницу у Крушевцу, затим у Ниш, а касније је са још неколико најтежих рањеника пребачен на Војномедицинску академију у Београду.

Како је дошло до експлозије?

Касетна бомба је садржала сеизмолошки упаљач, који је активирао експлозију, објашњава Вучковић.

„Свака од тих бомби садржи пијезоелектрични кристал, упаљач, који се активира на статички електрицитет."

„Статички електрицитет имамо сви у себи, имају га и животиње. Када скидате мајицу, па осетите пецкање, то је статички електрицитет."

Од 12 до 14 одсто касетних бомби намерно остају неексплодиране, објашњава Вучковић.

„Оне су наменски направљене да убијају годинама након што су првобитно бачене. Због чега?", пита се.

Image copyright Иван Динић

Ношење с последицама

Док се спуштамо низ планину вијугавим путем, Вучковић прича како његова супруга дуго година није знала чиме се он тачно бави.

„Док сам радио на аеродрому Слатина поред Приштине, сваког јутра би ме чекала спремна униформа, али није имала појма који је мој посао у војсци".

Откако је случајно сазнала да је Вучковић деминер, бринула би сваког пута када би отишао на терен.

„Једном приликом сам јој рекао 'Ако ми се нешто деси, боље да погинем - јер ја инвалид нећу да будем'", прича Вучковић.

„Поред стреса, туге и шока када ме је у нишкој болнци видела без руку, још више се забринула да ћу, иако сам преживео, наудити себи."

Али неке ране су се зацелиле, неке, нажалост никада неће, а Слађан Вучковић је нашао нову улогу у мирнодопским условима.

Двадесет година касније: Последњи лет за Београд

Како се Јат спасио од НАТО бомбардовања

Стоп касетној муницији

Вучковић је од 2007. године активиста за забрану (бан адвокат) организације Handicap International и председник управног одбора невладине организације Акција и помоћ.

Активизмом је почео да се бави како би помогао особама са инвалидитетом, али и како би се залагао да Србија приступи Конвенцији о забрани касетне муниције, која је ступила на снагу 2010. године.

Овом конвенцијом се забрањује употреба, производња, складиштење и пренос касетне муниције.

„Највећа предност потписивања ове конвенције јесте помоћ коју би Србија добила за чишћење терена од заостале касетне муниције, али и помоћ за саме жртве и њихове породице", објашњава Вучковић.

И као активиста за забрану, Вучковић је имао доста успеха у иностранству. Држао је говор у Уједињеним нацијама у Женеви, предао петицију за приступање конвенцији у француском парламенту и имао састанке са бројним дипломатама широм света.

„Након што сам у Берлину разговарао са амбасадором Хаитија, њихова држава је одмах пристала да потпише конвенцију."

Image copyright Иван Динић
Натпис на слици Иако је охрабрио многе државе да потпишу конвенцију, Вучковић највише потешкоћа има у Србији.

Прво очистите сопствено двориште

Конвенцију о забрани употребе касетне муниције потписало је 120 земаља света.

Иако има успеха код других држава, једина земља коју Вучковић није успео да убеди да потпише конвенцију јесте Србија.

„Србија је једина земља у региону која није потписала Конвенцију о забрани касетне муниције", каже Вучковић.

Податак који такође изненађује, додаје, јесте да је Србија била једна од земаља заговорница за њено доношење, откако је читав процес покренут у Ослу 2008. године.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionСлађан Вучковић посетио је Копаоник 20 година након несреће.

И за 12 година колико је у активизму, Србија није направила готово никакав помак на том путу, каже.

Зашто Србија не приступа конвенцији?

„То је нешто што бих и ја јако волео да знам", каже Вучковић.

Према подацима Центра за разминирање Републике Србије, утврђено је да су током бомбардовања 1999. године, НАТО снаге испустиле касетне бомбе на више стотина локација у 16 општина у Србији, не рачунајући општине на Косову и Метохији.

Подаци центра показују да је 11.258.195 метара квадратних очишћено од касетних бомби.

Али на површини од око два и по милиона квадратних метара се још увек налази касетна муниција.

„Објашњење које често добијем јесте да Србија нема више донација и да нема довољно пара да очисти контаминиране територије", каже Вучковић.

„Међутим", додаје „да је Србија приступила конвенцији, имала би право да користи фондове за разминирање."

"Једини помак који постоји јесте да се, када се на неки начин набаве средства, почисти неки део терена, али онда се опет стане."

Неће се користити, али нека се нађе

Некадашњи министар одбране Братислав Гашић је 2014. године изјавио за портал Јужне Вести да када је реч о приступању конвенцији „није важна само наша жеља".

„Ми желимо да потпишемо ту конвенцију, али је ту потребан огроман број радних и експертских група које договарају, обилазе, гледају шта имамо од наоружања", изјавио је Гашић.

Биши министар одбране је пре пет година рекао да „до самог потписивања споразума мора да прође дуг период", али да ће „Србија сигурно потписати".

Image copyright Иван Динић
Натпис на слици „Нико оружје за напад неће бацити на сопствену територију."

Гашић је тада негирао да Србија одлаже потписивање зато што још увек производи или складишти касетну муницију.

Слађан Вучковић каже да је више пута, од различитих институција, добио одговор како Србија има старе залихе касетне муниције и како „док се не нађе адекватна замена за ту врсту наоружања, ми морамо да их чувамо".

„А мени је језик отпао од причања како то није одбрамбено оружје", истиче Вучковић.

„Колико сам ја упознат, ми не планирамо да ратујемо, а касетну муницију сигурно нећемо бацити на сопствену територију. Шта ће нам онда?"

Према истраживању које су заједно спровели УН и организација Handicap International, 90 одсто жртава касетних бомби су цивили, додаје бивши деминер.

Током НАТО бомбардовања Југославије, од касетних бомби је погинуло 40, а рањено 160 особа, наводе из организације Акција и помоћ.

„Мој Осло процес"

Како се колима спуштамо низ Копаоник, магла нестаје, а температура расте. Слађан Вучковић ми каже да пише књигу коју је назвао Мој Осло процес.

„Тако ће се звати, јер је читава прича почела конференцијом у Ослу пре 12 година."

Вучковић ће у књизи описати личну борбу коју води откако је изгубио руке, као и ону за приступање Конвенцији за забрану касетне муниције.

Image copyright Иван Динић
Натпис на слици „Никад нећу да одустанем од борбе", каже Вучковић.

На изласку из националног парка стоји спомен плоча у част деминера Небојше Милића који је 2012. изгубио живот на овој планини, уклањајући заостале касетне бомбе.

„Када видим како гину врсни стручњаци, професионалци, какве шансе имају цивили који никада нису видели касетну бомбу?", каже Вучковић.

„Како могу да одустанем од борбе? Одакле ми храброст да одустанем?"

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи