„Тијанин закон“ и увођење доживотне робије: Може ли тежак случај да направи добар закон

Затвор

Емоције и рационално законодавство тешко могу заједно.

Влада Србије усвојила је почетком маја Предлог закона о изменама и допунама Кривичног законика, који подразумева увођење казне доживотног затвора.

Министарство правде усвојило је предлог фондације Тијане Јурић, која носи име по петанестогодишњој девојчици која је силована и убијена, да се у кривична дела са најстрожим запрећеним казнама уброје тешко убиство, силовање, обљубу над малолетном особом, трудницом и немоћним лицем са смртних исходом.

Док се део струке противи предлогу да се уведе доживотни затвор без условног отпуста, јер га сматра нехуманим и противном међународним конвенцијама које је Србија као чланица Савета Европе потписала, министарка правде Нела Кубуровић каже да казна доживотног затвора има симболички значај.

Бивша Југославија ни Србија нису имале доживотну казну затвора, постојала је смртна казна, али је ретко изрицана - медији преносе да су од 1991. до 2002. српски судови изрекли 19 смртних казни, а да ниједна од њих није извршена.

Године 2002. уместо ње уведена је казна затвора до 40 година.

Нови Кривични закон предвиђа две новине - прво увођење казне доживотног затвора са могућношћу условног отпуста након 27 година издржане казне, а затим и доживотног затвора без условног отпуста за „најсвирепија кривична дела".

Како је све почело?

Представници Фондације Тијана Јурић, поднели су у новембру 2017. године Народној скупштини иницијативу да се промени Кривични законик и уведе строже кажњавање силоватеља и педофила.

Годину дана касније, крајем децембра 2018. Министарство правде је оформило радну групу која је радила на изменама и допунама Кривичног закона.

Коначно, на сајту Министарства 22. априла 2019. је објављен предлог да се казна доживотног затвора уведе као замена за сва досад најстроже кажњавана кривична дела - и до максималних 40 година.

Предлог су оспорили поједини професори универзитета, судије, тужиоци и део представника међународних организација, који су на сајту невладине организације Београдски центар за људска права потписали петицију којом се тражи брисање одредби о доживотној казни без могућности условног отпуста.

Невена Вучковић Шаховић, професорка Правног факултета Универзитета Унион и некадашња чланица Комитета за права детета, једна је од потписница те петиције, јер је „нарушен принцип".

„Основни принцип међународног права је да се достигнути стандард не снижава. Нико нас није терао кад смо улазили у Савет Европе и ратификовали Европску конвенцију о људским правима да укидањем смртне казне, укинемо и доживотни затвор, многли смо да оставимо то.

„Друго, ми као друштво морамо да чувамо принцип да свако људско биће има право на одређену заштиту што укључује и починиоце и жртве", објашњава Шаховић.

Шта је проблем?

Република Србија је чланица Савета Европе од 3. априла 2003. године.

Европски суд за људска права је међународни суд Савета Европе који примењује Европску конвенцију о људским правима решавајући индивидуалне или представке држава о повредама права из Конвенције и пресуде овог суда су обавезујуће за државе чланице Савета Европе.

Овај суд је донео више одлука које као „нечовечно и понижавајуће" кажњавање подразумевају уколико особа буде осуђена на доживотну робију, а нема могућност да јој се у неком тренутку разматра условни отпуст.

Kомесарка Савета Европе за људска права Дуња Мијатовић је позвала српске власти да преиспитају нацрт закона који уводи казну доживотног затвора без права на условну слободу за најтежа постојећа кривична дела.

„Казна доживотног затвора да би била у складу са чланом три Европске конвенције о људским правима, која је обавезујућа за Србију, мора да има могућност смањивања, другим речима мора да постоје изгледи за ослобађање затвореника и могућност преиспитивања казне", наводи Мијатовић у писму упућеном српској министарки правде.

Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања сматра да се ни за једно лице не може разумно тврдити да ће заувек остати опасно за друштво, каже њихов члан Ђорђе Алемпијевић, професор Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Потенцијално свака особа која буде осуђена на казну доживотног затвора без могућности условног отпуста, ако се тај закон усвоји, у једном тренутку би могла да тужи Србију Европском суду за људска права и лако ће добити случај, указује он.

„Тада ће сви грађани Србије плаћати обештећење, а та особа ће свакако остати у затвору", наводи Алемпијевић.

Тијанин закон

Случај Тијане Јурић у августу 2014. био је један од страшнијих у новијој историји Србије и већ је имао утицаја на промене домаћих закона.

Годину дана после злочина усвојен је предлог измена Закона о полицији, а измењени члан симболично је назван „Тијанин закон".

Према тој измени, полиција у потрагу за несталим дететом креће одмах након пријаве нестанка, док је раније полиција чекала да прође између 24 и 48 сати.

Натпис на слици Графика затвори Србија

„Истраживања у свету су показала да никакво пооштравање санкција не решава проблем", оцењује Шаховић.

Тиме се скреће пажња са одсуства разних других мера које држава треба да предузме да заштити децу од свих облика сексуалног насиља, сматра она.

„Највећи број сексуалних деликата почине малолетници. Ако се не бавимо тим проблемом на време, они ће постати одрасли учиниоци. Зато је ово једно губљење времена", додаје Шаховић.

У Србији се пријављује око седам одсто случајева злостављања и силовања, што говори о неповерењу деце и родитеља у правни систем и друштво у целини, каже професорка.

„Кад дође до убиства, то се прошири као вест и није више приватна ствар, тада настаје страх код људи. Сав бес који чујемо са свих страна је страх и зато је погрешно не слушати струку око оваквих ствари, већ људе који су лично погођени".

Кад би друштво било сигурно да ће те казне створити такав страх да се кривична дела никад неће поновити ниједном детету, то би било у реду, али јасно је да се то неће догодити, истиче она.

„Тек од прошлог века прелази се на хуманији модел рада са осуђеницима, претходно смо нон-стоп вешали и скидали главе кроз историју, па криминал није нестао", закључује Шаховић.

Последња смртна казна у Србији извршена 1992. године- за убиство и силовање девојчице

Последња смртна казна у Србији, извршена је 14. фебруара 1992. у Сомбору, када је стрељан Јохан Дроздек, осуђеник на смрт, који је 1988. осуђен због силовања и убиства шестогодишње Иване Салијевић из Kаравукова.

Ипак, петиција није успорила процедуру, јер посланици Скупштине Србије већ расправљају о овом закону.

Образлажући измене закона у парламенту, министарка Кубуровић је рекла да се и казна од 40 година може сматрати нехуманом - уколико осуђени изађе из затвора пред крај живота поставља се питање шта тиме добија, јер је без средстава за живот, у дубокој старости и са прекинутим везама с породицом и пријатељима.

„Казна доживотног затвора може адекватније да изрази тежину неких кривичних дела, степен кривице учиниоца, иако се практично извршење може свести на исту дужину као и казна затвора од 30 до 40 година", рекла је министарка.

Дирк Ван Зил Смит, професор међународног казненог права са Универзитета у Нотингему каже за ББЦ да већина земаља на свету има казну доживотног затвора.

„У овом тренутку само 31 држава то нема и Србија је међу њима".

Смит је специјалиста за ову област аутор књиге „Доживотна казна - анализа људских права на глобалном нивоу" (Life Imprisonment: A Global Human Rights Analysis).

Штап и шаргарепа, без шаргарепе

Доживотни затвор без могућности условног отпуста минира суштину казне - а то је да неко схвари да је погрешио и да се врати у друштво, уколико надлежни процене да је то могуће, сматра Алемпијевић.

„Третман у заводу се заснива на принципу штапа и шаргарепе, а ако неко зна да не постоји могућност да изађе напоље - ви ту особу немате чиме да мотивишете да се поправи", каже он, који је такође потписник петиције против оваквих измена Кривичног закона.

Министарство правде у писаном одговору за ББЦ подсећа да је иницијативу Фондације Тијана Јурић подржало више од 158.000 грађана Србије, док је петицију Београдског центра за људска права потписало 375 особа.

Са предлогом увођења доживотног затвора на јавну расправу изашло се, кажу, 2015. године и од тада траје непрекинута јавна расправа.

„Казна доживотног затвора јесте један од начина да се замени смртна казна која није опција за наш правни систем. Орочена казна затвора, као замена за смртну казну је лоше решење, које постоји у неколико балканских држава, док у готово свим земљама ЕУ јесте решење доживотни затвор", наводи се у њиховом допису.

„Затвори нису вртићи"

Најава измена Кривичног закона отвориле су и питања како ће систем спречити неког ко је осуђен на доживотну робију без условног отпуста да убије чувара или неког другог.

Алемпијевић одговара да је и то део проблема, јер нема казне којом ће му држава запретити да то не чини.

„Шира јавност то не види, као што не види генерално проблеме са којима се соучавају људи на одслужењу казне". каже он.

Министарка је на те примедбе одговорила „да затвори нису вртићи", тако да нема бојазни како ће се у њима понашати кажњени на доживотну затворску казну.

„Затвореници су под посебним режимом, у складу са казном и проценом психолога и других стручњака", рекла је Kубуровић.

Шта је свирепије - геноцид или убиство детета?

Пооштравање казни које се налазе у изменама Кривичног закона види као популистичке Горан Илић, професор Правног факултета Универзитета у Београду и бивши судија Уставног суда.

Доживотна казна је предвиђена је и за дела убиства представника највиших државних органа, тешка дела против уставног уређења и безбедности Србије, удруживања ради вршења кривичних дела, геноцид, злочин против човечности, ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника, тероризма и друга.

Илић указује на контрадикторност да за та дела, ипак постоји могућност условног отпуста.

„Наравно да убиство детета код свих нас буди стравичне емоције. Али овим изменама долази се до нечег што није здраворазумски.

„Ако за убиство труднице конципирам одбрану на геноцидној намери и докажем да сам то урадио јер сам желео да искореним њен народ, има шансе да за 27 година тражим условни отпуст.

А ако ми то не докажу онда сам сваку наду угасио. Нема логике", описује Илић.

У Србији се понекад дешава да надлежни не открију починиоца, а онда, каже, закони и запрећене казне не значе ништа.

„Извесност казне, а не строгост је кључна. Да будем сигуран да ако прекршим закон да ћу сносити казну.

„Моје колеге кажу да су најопаснији закони око којих се власт и опозиција сложе, а овде је то био случај - сви се слажу што строже казне", напомиње Илић.

Натпис на слици Поглед кроз затворску ограду

„Велика Британија није добар пример"

Приликом израде текста Нацрта измена и допуна Кривичног законика Министарство правде је, тврде, пратило праксу и стандарде држава Савета Европе.

„Велика Британија је један од примера земаља које немају могућност условног отпуста, а имају казну доживотног затвора, тако да то представља један од добрих примера европске праксе", кажу из Министарства.

Смит сматра да је могуће уредити правни систем и без ове вртсе кажњавања, али указује да је, без сумње, у европској пракси то прихватљива казна за одрасле, под условом да имају адекватан третман у затвору и могућност условног отпуста.

„Увођење обе те ствари у кривични закон - казне доживотног затвора и забране условног отпуста за поједина кривична дела јесте проблем", напомиње Смит.

„Да сам на месту Владе Србије, која је на путу ка ЕУ, то би ме забринуло са позиције кршења људских права".

На питање да ли је Велика Британија добар пример за Србију, професор одговара кратко: „Не".

„Правни систем Велике Британије је врло компликован и заснива се на англосаксонском праву, а не на кодификованим законима као у континенталном делу Европе".

„Препоручио бих вам моделе који већ постоје у земљама у региону. Европски суд за људска права је недавно и Литванији и Украјини, које су желеле да уведу управо ово што сада ради Србија, рекао да то не може", каже Смит.

Они су, подсећа, става да сваки осуђеник „има право на наду".

„Ако неко нема наду да ће изаћи напоље, много је мање вероватно да ће имати жељу да се поправи.

„Ако су осуђеници врло опасни по друштво наравно да их нећете пустити напоље, али они имају право на могућност да се њихов случај разматра у неком тренутку, уколико се буду понашали како треба, макар за 15 или 20 година", додаје он.

То би, каже. требало да ради судија или нека независна институција, јер није довољно да постоји могућност помиловања председника.

Натпис на слици Шта кад затвор постане животно одредиште?

Ко је све био у Радној групи Министарства правде?

  • Радомир Илић државни секретар Министарства правде
  • Дијана Хркаловић државни секретар Министарства унутрашњих послова
  • Дејан Царевић директор Управе за извршење кривичних санкција
  • Милица Ћатић помоћник министра правде
  • Јован Ћосић, секретар МУП-а
  • Радослав Петровић судија Врховног касационог суда,
  • Миљко Радисављевић заменик Републичког јавног тужиоца,
  • Мирјана Јаковљевић заменик Вишег јавног тужиоца у Београду
  • Александар Перишић судија Трећег основног суда у Београду
  • Ивана Миловановић судија Основног суда у Нишу
  • Ивана Стевановић директор Института за криминолошка и социолошка истраживања
  • Станко Бејатовић председник Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу
  • Гордана Милановић главни координатор бироа Дирекција полиције
  • Горан Марковић координатор за унапређење послова и правна питања Министарства унутрашњих послова
  • Александра Степановић начелник Одељења за остваривање и заштиту права лица лишених слободе Управе за извршење кривичних санкција
  • Златко Петровић руководилац Групе за надзор над тајношћу података Министарства правде
  • Јелена Јанковић самостални саветник у Министарству здравља
  • Јелица Радуловић самостални саветник у Министарству здравља
  • Маја Атанасковић адвокат Фонадације Тијана Јурић
  • Вања Мацановић адвокат из Аутономног женског центра

Код силоватеља поврат 100 одсто

Криминолог Добривоје Радовановић каже да је био за доживотну робију када је укидана смртна казна.

„Ми смо били паметни па смо уместо тога увели 40 година.

„У међувремену се показало да то није адекватно, јер уз неко скраћење или условни отпуст човек изађе за 20 или 25 година, иако је јако тежак злочин урадио", каже Радовановић.

Зато предлаже да се уведе само укидање условног отпуста, без доживотне робије - да се не ремети систем.

Научна истраживања показују да је код силовања, педофилије, сексуалног општења и убистава старих особа поврат је стопроцентан - ко год има прилику, понови то дело, напомиње професор.

„Ту има оправдања за тешке дугогодишње санкције, ако су кривична дела са смртних исходом. За такве случајеве је довољно да добије 40 година и да га ви изолујете из друштва".

Суштина тих дугачких казни, каже професор, није преваспитање, већ да се смањи поврат.

„Иначе концепт ресоцијализације је пропао у целом свету, па и код нас, нема тог термина у Кривичном закону."

Image copyright Fonet
Натпис на слици Министарка правде Нела Кубуровић

АЖЦ: Измене закона ће допринети блажем кажњавању убица жена у Србији

Аутономни женски центар (АЖЦ) апеловао је на народне посланике да не усвоје предложене измене Кривичног законика којима ће казна затвора од 30 до 40 година бити замењена казном доживотног затвора.

„Уколико предлог измена Кривичног законика буде усвојен, учиниоцима кривичног дела тешко убиство ће бити могуће изрећи или казну затвора до 20 година или казну доживотног затвора.

„То значи да између 20 година и казне доживотног затвора не би постојала ни једна друга санкција", наводи се у саопштењу АЖЦ-а.

Подаци Републичког завода за статистику за 2017. показују да од 51 правноснажне пресуде за кривично дело тешко убиство, само у трећини случајева су биле изречене казне затвора од 30 до 40 година.

И подаци Мреже Жене против насиља показују да су се само три случаја убистава жена који су вођени пред судовима у Србији у претходне две године, од укупно осам, окончала правноснажним пресудама на казне затвора између 30 и 40 година.

Има ли Србија средства за доживотне робије?

Док Алемпијевић каже да је у последње време Србија направила помак у улагањима у затворе, Радовановић истиче да су и даље поједини „затвори у криминално лошим условима и пренатрпани".

„Ми не улажемо паре у то. Правимо нове затворе за организовани криминал, а не за нормалне криминалце који одслуже казну, изађу и живе нормално", каже Радовановић.

У посебно лошем стању су, додаје, заводи у којима су малолетници.

„Део Централног затвора је казамат из средњег века. Злобници би рекли да политичари, пошто су углавном укључени у организовани криминал, те нове затворе граде за себе", напомиње Радовановић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи