Други светски рат: Експлозија у Смедеревској тврђави - несрећа или диверзија

Експлозија Смедеревска тврђава Image copyright Музеј у Смедереву
Натпис на слици Радници рашчишћавају уништене вагоне

Танасије Савић, тада седамнаестогодишњи дечак, радовао се 5. јуну 1941.

Тога јутра је и званично завршио седми разред гимназије, а за поподне је са школским друговима имао велике планове - да кроз капије тврђаве гледају српске ратне заробљенике како слажу оружје, муницију, сандуке експлозива и други ратни материјал који се већ око месец дана налазио унутар зидина.

„На ручку је био син нашег пријатеља, учитеља из Умчара, Жива Душић, ученик шестог разреда гимназије. Журио је да се врати кући, мада смо га моји родитељи и ја убеђивали да не жури јер је пазарни дан, да сви одлазе и да ће бити велика гужва на возу.

„Са њим сам пошао на станицу да бих га испратио," причао је Танасије деценијама касније смедеревском публицисти Славку Домазету.

Његово сећање објављено је у Домазетовој књизи Од оних који су остали, из 1994. године.

„Воз је каснио са поласком и тада се из Тврђаве чула пуцњава, као пуцњава пушака, а вране којих је било много на зидинама нагло су заграктале и полетеле."

Танасије је описивао како се изнад града извио црни густи дим.

„Сећам се неке страшне ватре, ватреног пакла који се ширио око мене, који ме је подигао са улице и понео. Прво чега сам после тога био свестан је ужасна прашина, нека ломљава, експлозије свуда око мене и да лежим у некој трави."

Танасије је преживео, али је по оне у возу који је управо кретао са железничке станице тик уз тврђаву, пијачни четвртак петог дана јуна прве ратне године у окупираној Србији био кобан.

Број жртава никада није коначно утврђен, те се верује да је погинуло између 485 и 2,500 људи, а број повређених никада није утврђен.

Ужи део града био је уништен, а тешко је страдала и сама тврђава: кратер је био дуг 50 метара у пречнику, а 20 метара дубок, а куле на улазу су потпуно нестале.

Буре барута

Пуних 78 година након експлозије, околности и узроци који су довели до највеће трагедије у историји Смедерева још нису расветљени, а теорије о томе како је дошло до експлозије годинама су се множиле.

Да ли је експлозија депоноване муниције несрећан случај, или су прсте умешали комунисти, партизани, совјетска тајна полиција или, можда, савезнички авион који је, летећи над тврђавом, бацио „нешто" - питања су која круже међу генерацијама Смедереваца.

Image copyright Музеј у Смедереву
Натпис на слици Експлозија у Смедеревској тврђави

У време ове трагедије, Други светски рат је увелико трајао, а Србија се већ два месеца налазила под немачком окупацијом.

Смедеревска тврђава из 15. века је имала велики стратешки значај: Немци су је користили као војни објекат за одлагање ратног материјала, објашњава за ББЦ на српском историчар Марко Стефановић.

„Међутим, они нису први дошли на ту идеју. Тврђава је била војни објекат и у време српских власти између два светска рата.

„Више пута су у Смедереву писали петиције да се ратни материјал измести одатле, тврдећи да је претња грађанима," каже Стефановић, аутор рада Смедерево 5. јуна 1941. године, збирка фотографија - извор за историју.

„Немци, због добрих комуникацијских веза Смедерева са остатком Србије, али и Дунава са Немачком, користе тврђаву као складиште, за прикупљање ратног материјала.

„Складиштили су све што су запленили, довлачили су и из других градова, али на пример и из Македоније, јужне Србије," каже Стефановић.

Фотографије немачких ратних фотографа из тврђаве и сведочења која је Стефановић користио у раду, показују да начин складиштења муниције није био безбедан, да су барут и екразит били расути свуда по тврђави, „што значи да свака мала варница, опушак од цигаре могу да направе катастрофу."

Било је и прича да Немци унутар зидина вежбају гађање, а залутали меци су, каже Стефановић, такође могли да изазову експлозију.

„Немци нису баш поступали, што би се рекло, по пе-есу. Ове фотографије показују понашање војника, који су полуголи, лето је, они су се и сунчали, неки су вежбали.

„Неки нису ни у униформама, иако је фотограф ту и слика, они се доста лежерно понашају," објашњава Стефановић, показујући фотографије настале пре експлозије.

Теорије завере

И док су Немци догађаје од 5. јуна 1941. означили као несрећни случај, у деценијама које су уследиле у српској јавности су почела да се појављују другачија објашњења.

Највеће непознанице остали су узрок експлозије и број жртава, каже Стефановић.

„Како се ближио пад комунизма, 1990-их година су почеле да се преплићу неке теорије завере."

Натпис на слици Марко Стефановић

„Почело је да се иде у том правцу да су комунисти извршили саботажу, али да после рата није смело да се прича о томе јер комунисти сами не би били поносни на то колико је град страдао."

Појављивале су се и приче очевидаца који су наводно пред саму експлозију видели савезнички авион како надлеће тврђаву и баца нешто што је изазвало експлозију јер се тада знало да се зидине користе за потребе немачке ратне индустрије.

Друга теорија је да је неки од српских ратних заробљеника, који су свакодневно довођени на принудни рад, намерно - или случајно - бацио опушак од цигаре.

„Постоји и теорија да је одговоран Мустафа Голубић, генерал НКВД, совјетске обавештајне службе, јер се зна да је он у то време био на тајном задатку у Београду," додаје Стефановић.

Међутим, Стефановић сматра да је петојунска експлозија несрећни случај: или су Немци бацили опушак од цигарете или су нишанске справе, којих је било много, под углом бациле сунчеве зраке на барут и запалиле га.

Претходне теорије, или теорије завере, врло је лако побити, објашњава он.

Тако, на пример, Енглези ,,у том тренутку нису способни да надлете Европу и немачке положаје и да дођу довде, они се плаше напада на Британију, они су у дефанзиви. То да они први нападају Немце, то нема шансе."

Ни прича о диверзији српских ратних заробљеника не пије воду јер подаци показују да су они тога дана у подне завршили своју смену и вратили се назад у логор, а експлозија се десила тачно у 14:14. Радници следеће смене требало је да дођу тек касније поподне.

А што се тиче комуниста - „да су Немци имали индицију да је то урадио неки покрет отпора, зар не мислите да они први не би то објавили како би га дискредитовали у народу", Стефановић каже.

„Немци би први имали неки интерес да то свале на неки покрет отпора. Изјављује се саучешће, у неку руку и извињење Србима за тај догађај."

Следећа важна чињеница је, додаје Стефановић, да партизани делују искључиво у складу са наредбама из Совјетског савеза, који у тренутку експлозије није био у рату са Немачком.

„Совјетски савез је у рату тек од 22. јуна, када их нападају Немци у операцији Барбароса. До тада, били су у добрим односима са Немачком," каже Стефановић.

Колико је људи заиста погинуло?

Тела 485 настрадалих у експлозији сахрањена су на смедеревском Старом гробљу, а на спомен-костурници исписана су њихова имена и места одакле су.

Наравно, и тада су надлежни били сигурни да је број већи, јер многе жртве никада нису пронађене, а нека тела нису идентификована.

Image copyright Музеј у Смедереву
Натпис на слици Смедеревско складиште оружја

Стефановић сматра да је бројка од 2.500 погинулих нетачна, и, попут још неких локалних историчара, верује да је број дупло мањи.

Процене о 2.500 потичу од првог Смедеревца који је проучавао експлозију, Аранђела Стефановића, кога су остали „узимали здраво за готово."

„У Смедереву је тада живело 11.000 људи. То значи да је једна четвртина становништва погинула, а за то нема шансе."

Са друге стране, података о броју погинулих Немаца - нема. Зна се да их је било око 3, 500 у Смедереву, и да су живели у кућама у центру града, од којих су неке потпуно страдале у експлозији.

Данас се захваљујући неким фотографијама са сахране немачког војника поуздано зна да је жртава, ипак, било.

У месецима након 5. јуна 1941, Смедерево је готово сасвим обновљено.

За комесара за обнову града одабран је локални адвокат и политичар близак немачким властима, Димитрије Љотић, чији је покрет Збор имао профашистичке елементе, и који је после рата окарактерисан као сарадник окупатора и државни непријатељ.

„Смедерево је до 1944. добрим делом било обновљено. Сами Немци су такође давали добровољне прилоге за обнову, што можемо да уврстимо у доказе да су можда имали неку грижу савести јер се експлозија догодила њиховом непажњом," закључује Стефановић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи