Избеглице у Србији: Како живе они који су напустили домове

избеглице камп суботица Image copyright Lazara Marinkovic / BBC
Натпис на слици Чекање и немогућност да наставе пут - и живот - су неки од највећих проблема избеглица и миграната у Србији.

Јасмин жели да буде 300 километара даље од Београда - са породицом у Швајцарској.

„Не могу тачно то да опишем, али имам тај осећај да сам беспомоћна", описује ова тридесетчетворгодишњакиња из Ирана шта за њу значи бити особа која је морала да напусти дом.

На Светски дан избеглица, Србија се и даље бави решавањем проблема десетина хиљада људи који су током сукоба на простору бивше Југославије морали да напусте дом, а заједно са Европом и остатаком света од 2015. се суочава са једним од највећих егзодуса у скоријој историји.

Поред 26.164 особа из Хрватске и БиХ који и две деценије после рата имају статус избеглице, у Србији борави и око 3.000 избеглица и мигранта из земаља Блиског истока и Северне Африке. Четвртину њих чине деца, саопштено је из Комесаријата за избеглице и миграције за ББЦ на српском.

Речи које описују њихова искуства су исте - страх, дом и чекање.

Многи који су деведестих избегли из Босне и Херцеговине или Хрватске, као и расељени са Косова, ни две деценије касније немају домове.

За избеглице и мигранте који у последњих неколико година у Србију стижу из држава попут Сирије, Ирана, Пакистана или Авганистана, Србија је успутна станица и то поприулично опасна за жене и малолетнике.

Према подацима УНХЦР-а, преко 70 милиона људи на свету је присилно расељено.

Напустити дом и чекати

Миодраг Радаковић сада има 36 година и његово детињство је због рата прекинуто - два пута. Из родног Загреба се са породицом преселио у Крајину 1991. године. Сестра и он су наставили школовање у малом месту од свега од 12 кућа. Отац је убрзо мобилисан.

А онда, у ноћи уочи 5. августа 1995. године, из кревета их је извукао рођак када су хрватске снаге биле на неколико километара одатле.

„Знали смо да је кренуло, али смо мислили да неће доћи до тог стадијума да опет мораш да бежиш", прича Миодраг за ББЦ на српском.

Брзо су се спаковали, а он је до Босанског Петровца возио трактор у избегличкој колони са хиљадама људи који су током операције Олуја побегли у Србију.

Када је породица потражила предах у воћњаку код Петровца, сазнали су да му је погинуо отац.

„Свако је прошао то искуство на сопствени начин и свакоме је његова мука најтежа. Тада сам био мали и више нисам ни био свестан шта се десио и шта ме је задесило. Остати без дома је јако тешко„ каже Миодраг.

Након више од 20 година, његова породица добила је стан и на Светски дан избеглица усељава се у стамбену зграду са 270 станова у Камендину у Земуну.

Стан су добили уз помоћ Регионалног стамбеног програма који се финансира донаторским средствима, а има за циљ да стамбено збрине најугроженије избегличке породице, кажу из Комесаријата за избеглице.

Кров над главом кроз овај програм добило је 3.500 корисника избеглих из Хрватске и Босне и Херцеговине, а још 3.900 породица чека на свој дом до краја 2021. године.

„После толико година сељакања по туђим становима и назови рупама и шупама, не могу да опишем шта значи да имамо стан. Нарочито сада када имам двоје мале деце, коначно могу да их скрасим", каже Миодраг.

Жене на путу за Европу

Слике хиљада избезумљених, уплашених људи који прелазе границе са земљама ЕУ или у парковима престонице чекају у редовима за храну обмотани у ћебад - око милион је од 2015. прошло кроз Србију - ишчезле су из дневних вести, а замениле су их махом спорадичне репортаже о броју миграната у камповима, спречених у илегалном преласку, мигранта пребијених на путу или оних који су уплетени у криминалне радње.

Балканска рута је званично заворена 2016. године, али хиљаде људи и даље свакодневно налази начин - неретко опасан - да продужи даље ка ономе што се надају да ће бити крајња дестинација.

Проблеми са којима се многи од њих боре док месеце, па и године проводе у транзиту остају невидљиви иза затворених врата кампова, привременог смештаја - далеко од очију јавности.

Јасмин је у Србију стигла пре осам месеци и у пар наврата безуспешно покушавала да се докопа Европе.

Каже да за њену шестогодишњу ћерку и њу Иран није био безбедно место за живот. Недостатак друштвених слобода у родној земљи, сиромаштво, као и лични проблеми су је натерали да напусти дом.

„Живот у камповима је тежак. Услови се разликују од кампа до кампа, али могу да кажем да је јако тешко", уздржано и опрезно каже Јасмин.

Дошла је из кампа у Бујановцу у Београд и припрема се да иде преко границе и да испроба срећу.

Пут на који се одлучила да крене сама са дететом изискује храброст, подразумева се, каже она.

„Осећам страх и стрес, али поред тога имам наду да ћу успети и да ћу овог пута стићи до циља", каже она.

По речима Саре Ристић из Инфо Парка, за жене и девојчице се стопа родно заснованог насиља повећава са ситуацијом расељености и продуженим невољним останком у Србији.

„Због шире политике затварања граница, кријумчаре виде као једину опцију за пут, што кријумчарима даје велику моћ да траже шта год. па се кријумчарење - договор да их преведу из тачке А у тачку Б - понекад претвори у трговину људима и сексуалну експлоатацију да траже секс за себе или их подводе другим мушкарцима", објашњава Сара за ББЦ на српском.

Она истиче и да су девојчице без пратње у огромног ризику од трговине људима и присилног брака. Међутим, оне су до сада за већину организација, али и за државне институције и социјалне раднике биле испод радара јер су углавном биле у групи која их представља као чланице породице.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionОпасна игра: Ирански мигранти покушавају да изађу из Србије

Малолетници без пратње

Салман је 16-годишњак из Авганистана, који је пет дана ходао из Бугарске до Србије са групом других људи, уз помоћ кријумчара. Пријатељи га зову Сани.

Око годину дана је трајао његов пут - преко Пакистана, Ирана, Турске, Бугарске до Србије и до сада га је коштао око 3.500 долара које је платила његова породица.

„Зашто сам дошао у Европу? Живот у Авганистану је веома опасан, има талибана и муџахедина. Сваки родитељ жели да његово дете има живот и будућност", каже Салман за ББЦ.

У Србији тренутно борави 451 малолетна особа, изјавио је министар за рад, запошљавање и социјална питања Зоран Ђорђевић.

Убиства два млада Авганистанца у Београду почетком јуна 2019. за које су надлежни саопштили да им је претходило „вишемесечно малтретирање" покренула су бројна питања, укључујући и оно о одговорности државе о малолетницима без пратње.

По речима људи из хумантарних организација, старији малолетници који путују сами неретко постају жртве криминала и кријумчара и сами бивају принуђени да се баве ситним криминалом како би отплаћивали дуг за прелазак границе и наставак путовања.

Салман ће наставити да покушава до дође до Енглеске.


Извештај УНХЦР-а „Глобални трендови 2018"

Број лица расељених услед сукоба и прогона у свету 2018. године порастао на 70,8 милиона - 2,2 милиона више у односу на претходну годину. Двоструко више него пре 20 година.

Цифра од 70,8 милиона расељених се односи на три главне групе:

  • 25,9 милиона избеглица, односно људи који су присиљени да побегну из своје земље услед сукоба, рата или прогона.
  • 3,5 милиона тражилаца азила, људи изван земље порекла којима је пружена међународна заштита, али који чекају на исход свог захтева за азил.
  • 41,3 милиона интерно расељених лица, односно особе расељене у границама сопствених земаља

Најважније ствари које морате знати о избеглицама:

  • ДЕЦА: Свака друга избеглица током 2018. године је била дете. Многа деца (111.000) су била сама или без родитеља.
  • УРБАНЕ СРЕДИНЕ: Као избеглица, већа је вероватноћа да ћете живети у граду (61%) него у сеоским подручјима или у камповима.
  • БОГАТИ & СИРОМАШНИ: Земље са високим дохотком у просеку примају 2,7 избеглица на 1000 становника. Земље са средњим или ниским приходима у просеку примају 5,8 избеглица. Трећина избеглица у свету живи у најсиромашнијим земљама.
  • ГДЕ СЕ НАЛАЗЕ: Око 80% избеглица живи у земљама које се граниче са њиховим земљама порекла.
  • ТРАЈАЊЕ: Приближно 4 од 5 избеглица налазе се у расељењу најмање пет година. Једна од пет избеглица била је расељена 20 и више година.
  • НОВИ ТРАЖИОЦИ АЗИЛА: Највећи број нових захтева за азил у 2018. години поднели су држављани Венецуеле (341.800).
  • ВЕРОВАТНОЋА: Један од 108 људи са свету данас је избеглица, тражилац азила или интерно расељено лице. Пре десет година, однос је био 1 у 160.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionШта се дешава на босанско-хрватској граници: избеглице тврде да су претучене

Циљ: Европа

Уточиште или субсидијарну заштиту у Републици Србији од почетка мигрантске кризе добило је 137 лица, саопштено је из Комесаријата за избеглице за ББЦ.

Из канцеларија УНХЦР-а за ББЦ кажу да је у Србији, од почетка ове године па до краја маја, око 3.400 људи изразило намеру да тражи азил и регистровало се. Само 129 лица је предало званичан захтев за азил и ушло у азилни поступак.

Директор Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила Радош Ђуровић рекао је за агенцију Бета да то што се поступци не покрећу ствара бројне проблеме.

"То значи да ми, у ствари, не знамо ко је избеглица, а ко није, ко која права и обавезе има и не можемо да раздвојимо ове две групе, а што све онда ствара проблеме у пракси", каже Ђуровић.

Избеглице су особе које државу напуштају бежећи од рата и прогона, док су мигранти они који нису прогнани, већ домове напуштају из других разлога попут сиромаштва.

Ћуровић каже да они који имају статус избеглица, по Уставу и по Закону о азилу и привременој заштити, имају право на боравак и заштиту док постоје разлози за њихово избеглиштво, што укључује и право на интеграцију, образовање, приступ тржисту рада, слободу кретања, приватну својину, здравствену заштиту, лична документа и друго.

За оне који нису избеглице важе други правни режими - могућа депортација, привремена заштита, субсидијарна заштита, повратак у земље претходног пребивалишта и друго.

Натпис на слици Парк код Економског факултета у Београду још увек је једно од главних места окупљања миграната

„Да би се са сигурношћу одредило да ли је нека особа избеглица или мигрант, неопходно је упознати се детаљно са сваком појединачном ситуацијом, урадити интервју. Али, када је реч о услугама које добијају у Србији, та разлика практично не постоји: сви добијају исти приступ и исте услуге", објашњава за ББЦ теренска службеница Александра Дамјановић из организације РАС ("Refugee Aid Serbia").

Она објашњава да је један од већих проблема на терену то што већина новопридошлих миграната бива упућивана у кампове без регистрације у полицији, односно, улажења у правни систем Србије.

„На тај начин, постоји велики ризик да, ако се мигранту нешто деси (трговина људима, повреда на раду на црно), нико не зна где се он налазио у том тренутку, што знатно смањује могућност да му се помогне", каже она.

Регистрација подразумева изражавање намере да затраже азил пред надлежним органима - полицији, при чему улазе у правни систем Србије остављајући личне податке, објашњавају из невладиних организација.

Неретко се дешава да од те процедуре одустану, јер се на регистрацију понекад чека данима.

Реалност је да највећи број миграната не жели да остане у Србији, већ хоће да настави пут даље, у Западну Европу, тврде невладине организације.

Натпис на слици Транзитна зона код граничног прелаза Хоргош. Иза ограде на мађарској страни види се део кампа где бораве људи који из Србије уђу у Мађарску како би се пријавили за азил.

У Комесаријату за избеглице и миграције кажу да је једини легалан начин да избеглице и мигранти изађу из земље уколико се пријаве за азилну процедуру у Мађарској - која пушта по једну особу дневно на граничним прелазима Келебија и Хоргош.

То значи да ако једна вишечлана породица уђе и пријави се за азил, те недеље више нико неће бити пуштен.

Радници у невладиним организацијама кажу да због тога многи више ни не покушавају, већ чекају да скупе новац за кријумчаре или у најгорем случају - покушавају да пређу сами.

Помоћ

Мирјана Миленковски из канцеларије УНХЦР-а у Србији каже да избеглице и мигранти са собом доносе велики потенцијал, знање и обогаћују земље пријема на разне начине. Када стану поново на ноге - постају корисни чланови заједница.

„Избеглице су људи као ми, који су радили, школовали се, забављали, путовали све до тренутка када је у њиховој земљи избио сукоб или када су постали жртве прогона из различитих разлога. То је тренутно стање, а не одлика човека", каже Миленковски.

Она додаје да су грађани и власти Србије у протекле две деценије помагале онима који су се овде нашли спашавајућу голи живот.

„Сви ми смо делићи човечанства, хумани смо и имамо потребу да помогнемо људима у невољи", каже Миленковски.

Јасмин каже да захваљујући искуству кроз које пролази сада, зна како би други људи требало да се понашају према избеглицама.

„Треба да им помогну, на било који начин, а нарочито психички. Да не буду груби према њима, пре свега".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи