Вимблдонско финале: Како је Новак утишао Хенманово брдо и цео комплекс

Novak Djokovic celebrates winning the Wimbledon men's singles title Image copyright Getty Images
Натпис на слици Новак Ђоковић

Најдуже финале у историји, прво са тај-брејком на 12:12… Да, били смо сведоци меча који ће се дуго памтити и препричавати. Ево како је све изгледало „изнутра".

Сви на Хенмановом брду су извадили телефоне.

Федерер је претходно невероватним сервисом дошао на 40:15, што су сви схватили као гол у деведесетом. Толико су се радовали.

Пети је сет, а семафор показује 8:7 у гемовима за Швајцарца.

Зато камере на телефонима сад снимају - желе да ухвате тренутак у којем Федерер две меч лопте претвара у девети вимблдонски трофеј.

Зашто сам ја међу њима, а не на трибинама Централног терена, дуга је прича и стићи ћемо до ње.

Let's go, Roger, let's gо (Идемо, Роџере, идемо)", чује се свуда око мене.

Новак спасава прву меч лопту.

Камере су се на тренутак спустиле, чисто да се снимање прекине и опет почне пред нови Роџеров сервис. Јер, то је то, нема шта, крај само што није.

Ђоковић је и ту меч лопту спасао, а онда и вратио брејк.

Четрдесетак минута касније на Хенмановом брду је била тишина.

Јесте, неки су аплаудирали, али већина је само устала и почела да пакује ћебад, чипсеве, воду и све остало што су донели.

У позадини, на великом екрану, Ђоковић је уз осмех свету показивао вимблдонски пехар.

Ту негде сам био и ја… Додуше, у прединфарктном стању.

„Жао нам је, али…"

А дан није почео баш најбоље.

„Знате, нажалост, нисмо успели да вам обезбедимо место на мечу", рекла ми је пола сата пред почетак фина госпођа која новинарима уручује акредитације.

Мислим, уручује иначе, овог пута не.

„Веома нам је жао", додала је истичући ко све због чега може и не може да уђе на Централни терен.

И шта ћу - вратио сам се у прес центар, прилично утучен, размишљајући како да се, као почетком турнира, некако умувам на трибине.

Та опција овог пута заиста није била могућа, па сам се, када су остали новинари отишли на меч, упутио ка Хенмановом брду.

Е, сад, фора са Хенмановим брдом је да што раније заузмете пол позицију, нарочито за важније мечеве - попут, хм, финала Вимблдона.

Стигао сам тамо тик пред почетак, успевши ипак да се уз доста извињавања, пардонирања и провлачења некако углавим на степеницама.

„Идемо, Роџер", одмах се чуло негде из масе, чим је Федерер први пут пребацио лоптицу преко мреже.

„Идемо, Новаче", одговорила је жена иза мене.

Хенманово брдо је суштински велики пикник, само што се и гледа тенис - дакле, ћебад, сендвичи, грицкалице, алкохол, сунчање…

Испред мене су, на пример, биле две старије госпође које су све време нешто ћаскале, десно група Азијата обучених у швајцарску заставу, а лево група младих са пинтама пива у рукама.

„Да ли неко тамо седи", питао је масу проћелави мушкарац, показујући на необично мали простор поред мене и брже боље ми се сместио у крило, са све сином од пет-шест година.

За то време на Централном терену водила се рововска борба - Федерер је повео 4:3 у гемовима.

„Невероватно је да и даље играју на том нивоу, почели су много пре него што си ти уопште рођен", чуо сам како мушкарац из мог крила објашњава дечаку.

Меч је убрзо отишао у тај-брејк, у којем је Ђоковић био бољи - 1:0.

Натпис на слици Сандра из Енглеске навијала је за Новака

„Идемо, Новаче", поновила је жена иза мене, једна од ретких која није била за Федерера, па сам морао да јој приђем.

Каже, зове се Сандра и из Енглеске је.

„Једноставно ми се он свиђа", кратко одговара на питање због чега навија за Ђоковића.

„Аутсајдер је, иако је први тенисер света, па можда зато. Роџер игра одлично на овом турниру, али једноставно ми се више свиђа Ђоковић."

Мица Убица

Први сет је готов и деловало је да све иде по плану, али нисам могао да се смирим.

„Први турнир са којег извештавам, Вимблдон… Новак стигао у финале, а ја не могу да гледам меч уживо", пролазило ми је кроз главу, уз још неке додатке о којима нећемо сад.

Док су Федерер и Ђоковић одмарали, упутио сам се поново ка прес центру, иако ми није било лако да напустим тешко освојени кутак Хенмановог брда.

А тамо као код нас у пошти или општини - двадесетак новинара стоји пред модерном верзијом старог, доброг шалтера.

„Нема реда, само прозивају", каже ми један од њих.

„Са чега прозивају?"

„Па са списка", одговара ми, мислећи се вероватно ко је овај што је залутао овде.

Дакле, постоји извесни списак пријављених новинара за Централни терен - што није исто као оно где су ме већ одбили за акредитацију - па они сад чекају да их прозову.

Суштински је све исто као пред шалтером, само што уместо Мице Убице седи гомила младих и сви су баш фини према свима.

„Могу ја вас сада да додам на списак, али толико људи већ чека, пријавили су се одавно… Сигурно нећете стићи на ред", каже ми један од надлежних.

Зато седам на најближи сто, на место резервисано за новинара Сандеј тајмса, да барем мало гледам тенис и размислим шта даље.

А имам и шта да видим - Федерер у другом сету већ направио дупли брејк.

Лево од мене седи тип у карираној кошуљи и ноншалантно једе салату, као да се ништа не дешава. Који трен касније видим да је реч о новинару Тајмса.

„Алесандро", вичу у позадини име неког срећника, он добија наруквицу и брзо одлази ка Централном терену.

Рекао сам му свашта у себи, иако није он човек ништа крив.

За то време на екрану нимало не слути на добро… Федерер лако долази до 5:1, па осваја сет.

Морам отићи одавде, не вреди, мислим се.

Али где?

Кекс

Знам где ћу - у ББЦ бокс на Централном терену, можда тамо буде места да гледам на миру.

Реч је о просторији која гледа директно на терен, а у којој су коментатори и новинари који уживо извештавају, или су једноставно део те редакције.

Шифру за улаз знам још од првог дана турнира, што је не бих искористио.

„Шта се десило вашем момку у другом сету", пита ме колега Џонатан уз осмех чим сам ушао.

Натпис на слици Поглед из ББЦ бокса

„Ма, немам појма", одговарам му. „Могу да седнем овде да гледам?"

„Хм, можеш, али не знам шта ће бити кад се девојка која ту седи врати", каже ми.

Трећи сет је почео и Федерер води 1:0, али Ђоковић сервира. Коначно гледам меч уживо, али иза тако дебелог стакла да се са терена ништа не чује.

Тек након неког Федереровог доброг потеза, кад публика скочи, мало атмосфере стигне и до нас.

Десно од мене девојка жустро куца за ББЦ блог уживо, а у читавој просторији се осим тога чује још само глас спортског коментатора.

„Како Роџер сервира у овом мечу, само линије погађа", каже он.

Гледам у трибине… Међу великим бројем људи којима у одевној комбинацији необично недостаје монокл, примећујем и двадесетак празних места.

Њихови власници се у том тренутку вероватно негде шврћкају, траже пиће или тоалет, док се на терену води велика борба.

Трећи је сет увелико у току, а Ђоковић је и даље без брејк лопте. Све је исто као у првом сету, рововски.

„Хоћеш кекс", пита ме старији новинар у пролазу и пружа кутијицу.

Ма какав те кекс сад спопао, мислим се, али ипак узимам један.

Федерер онда долази до брејк лопте и публика скаче као да је гол. Новак успева да то регулише и одлази се опет у тај-брејк.

„Одлична размена коју Ђоковић добија, близу је освајања другог сета", пише девојка поред мене у блогу који трен касније.

Тако је и било - 2:1.

„Ко ће победити", питам је.

„Ох, не знам. Тренутно ми делује да ће Ђоковић", каже.

„Има још да се игра, ништа није готово", укључује се коментатор, као да чује.

Челенџ

Постоји један мали проблем са финалима - није их лако играти. Ни она у паркићу, а камоли она вимблдонска.

А није их лако ни гледати.

Отишао сам из ББЦ бокса на крају трећег сета - не могу мирно да седим и ћутим, а и та девојка на чијем месту сам седео би се ускоро вратила.

Излазим са Централног терена, кад на једном екрану видим натпис: „Терен број 3 је претворен у гледалиште финала - улаз је бесплатан и има доста места".

Ок, што да не.

Брзо одлазим тамо и видим да стотинак људи на трибинама прати меч на два семафора.

Атмосфера је прилично опуштена, али одмах је јасно да је и тај терен свим срцем уз Федерера.

„Након што је Ђоковић у прошлогодишњем финалу без много проблема дошао до победе над Андерсоном, можда је и праведно да сад гледамо класик у пет сетова", наводи коментатор.

Ту је већ било јасно шта ће се десити у четвртом сету - Федерер је имао дупли брејк.

Додуше, Ђоковић је убрзо, после два сата и 47 минута игре, успео да коначно брејкне Швајцарца, али то није било довољно.

Не могу ни ту да седим, не свиђа ми се - имам пундравце, рекли би неки.

Ма, идем назад на Хенманово брдо да гледам пети сет, закључио сам у разговору сам са собом.

Тамо, наравно, мог места одавно нема, па стајем негде на крај степеница, надајући се да ме редари неће померити.

„Крећите се, нема стајања ту", понављају они на сваких минут-два, да неко којим случајем не би закрчио пролаз.

Зелена линија на крају степеница означава границу иза које сме да се седи или стоји и ја сам стао баш на њу, тако да су ми пете биле у забрањеној зони.

Челенџ је одлучио да то ипак није аут, па ме нико није дирао.

Могао сам на миру да гледам и губим живце.

Мук

У петом сету поново егал.

„Не може да намести тај бекхенд никако", чујем иза себе како неко прича на српском и окрећем се, али не видим од кога је то дошло.

Ма, нема везе.

Ђоковић у том тренутку поново има брејк лопте и то две, али Федерер се некако вади из тога - одушевљење на Хенмановом брду.

Први тенисер света онда прави брејк, али Федерер се ускоро враћа у меч.

Скочили су сви и на тренутак је атмосфера готово личила на неку фудбалску утакмицу.

„Идемо, Ђоковић", виче мушкарац лево од мене, у дресу Кајла Лаурија.

„Идемо, Федерер", одговара му жена која је одмах иза њега.

Њих двоје ће се до краја меча - значи још око сат времена - као два петогодишњака, такмичити чија ће бити задња.

На свако „Ђоковић", уследило је једно „Федерер" и обрнуто, па ко дуже издржи.

За то време, иако је драма одавно почела, неки се и нису баш нервирали. На пример, госпођа испред мене је све време на таблету пратила финале Светског првенства у крикету.

Федерер потом прави брејк - одушевљење, али се Новак спасава две меч лопте и - мук.

Редари тада већ више не обраћају пажњу на то да ли неко стоји на степеницама.

Ето, дотле је дошло.

„Ја сам за Ђоковића", каже ми један од њих, видећи да ћу ускоро вероватно умрети.

„Желим да он победи, не знам шта је са свим овим људима", додаје.

Жеља му се, изгледа, испунила.

Крај

На крају смо сви остали без речи.

Вратили смо се у прес центар, изгрлили се и у неверици ћутали.

Никоме није било јасно како је Ђоковић добио финале - Федерер је био бољи по свим параметрима, укупно је чак освојио више поена од Новака.

Једно је било јасно - присуствовали смо историјском моменту. Добро, неки су били тамо, а неки смо гледали на Хенмановом брду, али ни то више није битно.

Како се уопште пише текст у овом стању, помислио сам кад сам сео пред празан word документ.

Тешко.

Скоро је пет по лондонском времену, што значи шест у Србији, кад завршавам овај текст. Ускоро ће да сване, али нема везе.

Први Гренд слем је готов. Нисам више сигуран ни када је шта било - први меч као да је био и пре два дана и пре два месеца, тако се све помешало.

Али памтиће се, због много чега.

Вимблдон, човече.

Више о овој причи