Џудит Батлер у Београду: „Академска слобода је политичко питање"

Џудит Батлер, Београд, октобар 2019. Image copyright ББЦ/Лазара Маринковић
Натпис на слици „Српски студенти су направили ненасилни протест који је имао ефекта"

Само неколико недеља након што су београдски студенти дозволили запосленима у Ректорату да се врате на посао, позната америчка филозофкиња и феминисткиња Џудит Батлер у Београду прима почасни докторат Београдског универзитета.

Студенти су у Ректорату спавали баш због доктората српског министра финансија Синише Малог, за који многи у академској заједници тврде да је плагијат. Вратили су се у своје кревете тек када су од ректорке Иванке Поповић добили уверење да ће комисија испитати спорни докторат.

„Српски студенти су направили ненасилни протест који је имао ефекта, постигли су да се о проблему који имају разговара, зауставили су свакодневне активности ректората", каже Батлер дан пре доделе почасног доктората у Београду.

Ипак, сматра да протест студената није готов.

„Питање је шта ће комисија која ће се бавити случајем даље урадити, да ли је та комисија вољна да ради по принципу академских стандарда", каже.

Плаћање дуга - овако описује важност цитирања у академском раду и борбу са плагијаторством.

„Чак иако узмем нешто из туђег рада, морам да назначим да сам ти узела, уколико то не урадим то је вид крађе. Можемо да узмемо туђ рад и урадимо нешто ново, али и даље морам бити захвална да је неко други урадио рад који је мени помогао да кренем даље. То је култура поштовања и искрености", објашњава Батлер.

Све студентске битке у Ректорату

Синиша Мали и доктори наука: Како заиста изгледа докторирати у Србији

Батлер већ 26 година предаје на Универзитету Калифорније Беркли, као професорка на катедри за компаративну књижевност и критичку теорију.

Докторирала је филозофију на Јејл универзитету 1993. године. Најпознатија је по делима „Невоља са родом" и „Тела која нешто значе".

Њена теорија да род, односно то да ли ћемо бити жена или мушкарац, креира само друштво, а не биологија, наишла је и на критике и на похвале, али је оставила огроман утицај на квир теорију, феминизам, етику, теорију књижености.

Београд је последњи пут посетила 2015. године, када је представљала књигу „Белешке ка перформативној теорији окупљања".

Четири године касније, 9. октобра, Батлер прима почасни докторат Београдског универзитета и учествује и на дебати о критичком мишљењу и деловању Института за филозофију и друштвену теорију.

О блокади Београдског универзитета: „Академска слобода је политичко питање"

Батлер каже и да је на њеном матичном универзитету било „сличних проблема са аутономијом".

„Како да примамо новац државе или корпорација, а да им не дозволимо да одређују наше стандарде о томе шта је знање", подсећа се.

Зато, каже, стандарди универзитета постоје - да би државу и остале финансијере држали ван академских приоритета.

„Академска слобода је политичко питање. Ако држава уђе и каже - ми желимо да се држите одређеног погледа на свет или да направите простора за особу која није у складу за вашим стандардима зато што су важни држави - то је повреда академске слободе. То значи да је држава преузела универзитет", каже.


Image copyright ББЦ/Лазара Маринковић
Натпис на слици Батлер је прва добитница награде Миладин Животић Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду

Ко је Џудит Батлер

  • Рођена 1956. године у Кливленду, Охајо, Сједињене Државе у јеврејској породици
  • Оснивачица је програма критичке теорије на Универзитету Берлки
  • Управница одељења за реторику 1998-2003 и одељења за родне и женске студије 2002-2003
  • Чланица управног одбора Центра за уставна права у Њујорку и чланица саветодавног одбора Јеврејског гласа за мир
  • Добитница је бројних награда: Ендрју Мелон за истакнуто академско достигнуће у хуманистичким наукама, Адорно, града Франкфурта у част доприноса феминистичкој и моралној филозофији, награде Бруднер Универзитета Јејл за животно дело у геј и лезбејским студијама
  • Прва је добитница награде Миладин Животић Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду
  • Била је на челу Међународне комисије за геј и лезбејска људска права
  • Учествовала је у покрету Окупирајмо Вол стрит
  • Јавно је подржала кампању 2005. против политике Израела

О протестима који не престају и ненасиљу

Почетком фебруара 2020, у години избора у Сједињеним Америчким Државама, из штампе излази нова књига Џудит Батлер, Снага ненасиља (The force of non-violence).

„Делује да је ненасиље нешто чиме се баве идеалисти, а не део политике. Али заправо, мислим да ненасиље постаје важно када насиље постане нешто нормално и свакодневно или када је импулс да се према другима односимо насилно веома велики", каже.

Њена нова књига се бави нужности повезивања ненасиља са политичким борбама за друштвену једнакост.

„Мислим да је ненасиље нешто што треба да буде пракса људи који живе у конфликтима. Моје питање је како долазимо до политике која прихвата нашу агресију, али одбацује насиље", каже.

Док су незадовољни грађани месецима на улицама Хонг Конга, где су демонстрације постале насилне, у Београду, а и неким градовима Србије, грађани протестују сваке суботе, већ скоро годину дана.

Батлер у уличним протестима види снагу која, каже, не мора нужно да истог тренутка покрене промене.

Image copyright ББЦ/Лазара Маринковић
Натпис на слици „Волела бих да можемо да протестујемо против Трампа и да он сутра поднесе оставку. То је тако лепа фантазија"

„Мислим да људи врло често остају разочарани и деморализовани након масовних протеста од којих очекују моменталне резултате и промене".

Оно што очекујемо од протеста је, сматра, често само „лепа фантазија".

„Волела бих да можемо да протестујемо против Трампа и да он сутра поднесе оставку. То је тако лепа фантазија. Међутим, протести су периодична ствар која временом постаје део живота и разговора политичара и друштвених покрета".

Да ли демократе могу да смене Трампа

Хонг Конг: Демонстранти пркосе забрани

Када је 2011. године учествовала на демонстрацијама покрета Окупирајмо Вол стрит, није знала да ће се једна од главних идеја покрета - да би економску моћ једног процента најбогатијих требало искористити како би се смањиле неједнакости - вратити као предлог јавне политике у Сједињеним Државама у трци за председничку кандидатуру 2020.

„Покрет се скоро угасио и сви су говорили то је то, готово је. А заправо се нешто десило. Демократска кандидаткиња Елизабет Ворен данас говори о томе да би здравствена нега требало да постане доступна свима тако што ће се опорезивати један проценат најбогатијих. Прича о једном проценту је преживела. Пут идеје је немогуће предвидети".

О покрету #Metoo и случају Марије Лукић

„Свако има причу. Чак и људи који кажу да не могу да слушају приче о сексуалном узнемиравању, ако проведете довољно времена разговарајући са њима, на крају ће вам испричати причу о сексуалном узнемиравању", каже Батлер.

Покрет #Metoo настао је на друштвеним мрежама 2017. године као подршка женама да проговоре о сексуалном узнемиравању, а након што је холивудски продуцент Харви Вајнстин оптужен за сексуално узнемиравање.

Слични покрети раширили су се и ван Сједињених Држава.

„Холивудске звезде су сексуално насиље учиниле видљивим. Али временом смо видели да нису само холивудске звезде изложене, већ првенствено жене, али и мушкарци, из свих професија и систематски карактер сексуалног злостављања је постао видљив", каже Батлер.

Ипак, Батлер у покрету у Сједињеним Државама види специфичне недостатке.

Image copyright ББЦ/Лазара Маринковић
Натпис на слици „Надам се да је она (Марија Лукић) храбра"

„Мој случај, мој живот, човек који је мене злостављао... #Metoo у Америци је покрет који не разуме да се ради о проблему са којим је могуће борити се само као колектив и не повезује сексуално узнемиравање са ширим проблемима неједнакости и насиља над женама. Волела бих да имамо покрет који превазилази класне и расне поделе", каже.

Батлер је 2018. године стала на страну професорке Универзитета Њујорк оптужене за сексуално узнемиравање, што је изазвало позиве за њену оставку.

Професор Државног универзитета у Кливленду Џејмс Марино покренуо је петицију јер је подржала „застарели, корумпирани систем, протестујући против кажњавања чланице академске заједнице, чиме је стала на страну некажњивости њених високих представника".

Батлер се касније извинила рекавши да подршку није требало да повезује са својом академском титулом и додала да „сви грешимо у животу и раду."

„Циљ је да грешке увидимо и видимо шта могу да нас науче да би кренули напред" написала је у писму објављеном у листу академске заједнице Сједињених Држава.

У истом периоду 2018. године, Србију је потресао случај Марије Лукић.

Случај Марије Лукић: Ласцивне поруке, уцене, претње и суђење затворено за јавност

Насиље у трамвају: Зашто се „смрзнемо" када смо сведоци насиља

Друштвене мреже је преплавио хештег #правдазамаријулукић, али ни након вишемесечног извештавања о случају, чији се судски епилог још чека, није шире заживео српски #Metoo. Само је неколико жена од тада поделило приче о сексуалном узнемиравању.

„Надам се да је она (Марија) храбра", каже Батлер .

Страх од изложености спречава људе да правду траже под лупом друштвених мрежа, медија и јавности, додаје.

„Када је изашла прича о Вајнстину, жене које су изнеле причу биле су глумице - жене које су знале како да се носе са медијском пажњом. То не може свако. Данас на друштвеним мрежама могу да вас нападну ботови, а постоје људи који са тиме не знају да се носе", каже.

Правду желимо сви, али не на исти начин, додаје.

„Ако живите у малој средини или ако покушавате да сачувате посао, не можете се тек тако лансирати (у јавност). Требало би да постоје други начини да се дође до правде - нека врста заштићеније институционалне арбитраже без притиска јавности".

О геј родитељству - „Ми већ јесмо родитељи, иако нисмо легални родитељи"

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media caption„Честитамо бебу, али бисмо и ми тако"

Када је Батлер усвајала биолошког сина своје партнерке, правни систем за то није био спреман.

„Суд ме је најпре одбио - рекли су да не постоји правна категорија у коју би могли да ме сместе. Тек након што сам се жалила и након што је судија установио да сам довољно добар родитељ, дали су ми моје дете. Помислиш у том тренутку - ко си ти да ми дајеш моје дете?", смеје се.

Слично питање ЛГБТ заједница у Србији поставља Ани Брнабић, првој геј премијерки на Балкану - зашто не уради више како би геј бракови и усвајање детета постали доступни.

„Можда и хоће. Када увиди да је време", каже Батлер.

Процес усвајања научио је Батлер зашто су шетње парком, одлазак у куповину и у школу јако важни да би се дошло до легализације усвајања.

„Видела сам тада да пракса геј родитељства претходи легалним оквирима. Понекад је потребно да покажемо људима - ово смо ми, део смо заједнице, водимо децу у школу, играмо се у парку. Ми већ јесмо родитељи, иако нисмо легални родитељи. Тиме мењамо културу и припремамо људе за тренутак легализације", каже.

Шта у Србији све значи реч - породица

Како ЛГБТ особа може да буде родитељ у Србији, ако није Ана Брнабић

Вишегодишњи феминистички и квир активизам одвео је Батлер на различите меридијане.

Приче и проблеме трансродних и геј људи на Балкану види као причу о напретку, али и спорости.

„Државе не иду само напред или само назад, некада се крене напред, па се направи неколико корака назад. Америка воли да сматра да је напредна, али ми смо јако конзервативни. Ми смо на корак од тога да криминализујемо абортусе и направимо корак назад када су у питању ЛГБТ права. Ако погледате Аргентину или Јужну Африку, они су корацима напред".

Заједице на различитим крајевима повезује једно - промена.

„У многим заједницама постоји огроман страх од губитка традиционалне породице и традиционалних родних улога. Многе ствари на свету се мењају, послови су неизвеснији, заједнице мењају, све је више миграната".

У таквим условима, је каже, породица постала солидна база, нешто што је сигурно - сви верују да, шта год да се деси - она остаје.

„Зато постоји велики страх од промена на пољу породице", каже Батлер.

Ипак, страх и фобије често уступају месту прихватању.

„То се дешава када нечија ћерка, братаница или неко са ким радите већ двадесет година и јако цените, дође једног дана и каже - ја сам данас неко други.

„Шта ћете онда - да изгубите ту особу или да отворите ум и научите ко су они сада и шта им прија?".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи