Петер Хандке: Како је Нобел за књижевност изазвао буру широм света

Хандке Image copyright Getty Images
Натпис на слици Хандке је данас једна од најконтроверзнијих личности светске књижевности

Одлука да аустријски писац Петер Хандке добије Нобелову награду за књижевност изазвала је велику пажњу широм света, а у центру тога налазе се Балкан, Југославија и Србија.

Хандке стоји испред неколико микрофона, држећи у левој руци парче папира.

Одмах иза њега је огромна слика некадашњег председника Југославије Слободана Милошевића, чији горњи леви угао прекрива црно платно.

Те 2006. године Хандке је на Милошевићевој сахрани одржао говор, рекавши да „такозвани свет мисли да зна све о Југославији, Србији и Милошевићу".

Претходно је критиковао Запад због НАТО бомбардовања 1999. године, а касније дошао до титуле почасног грађанина Београда и чланства у Српској академији науке и уметности.

Тринаест година након Милошевићеве сахране Нобелов комитет одлучио је да Хандкеу додели награду за књижевност, што је изазвало доста буре.

„Та бура се могла очекивати", каже за ББЦ Тијана Тропин са Института за књижевност и уметност.

„Хандке је био и остао enfante terrible немачке књижевности, не само због проблематичног односа према Милошевићевом режиму.

„Он је драге воље редовно изазивао скандале у немачкој јавности".

„Провокације"

Гужва због одлуке Нобеловог комитета не чуди ни Дринку Гојковић, која је на српски превела Хандкеову књигу Голманов страх од пенала.

„Током деведесетих је изричито заузео српску страну и био уз Милошевића, чиме је наравно повредио бројне жртве у Босни и шире", истиче она.

Како наводи, Хандке је у „ојађеној Србији из деведесетих" нашао специфичну утопију.

„Она је била део његове митологизације, иако није јасно видео шта се дешава", каже она.

Гојко Божовић из издавачке куће „Архипелаг" сматра да је Хандкеу „јавно деловање често правило озбиљну штету по књижевност".

„Његова читава јавна каријера је у знаку провоцирања и публике и јавности", истиче.

„Видљива је та његова потреба да буде против мејнстрим струје, тако да је ставом о југословенској кризи и ратовима на Балкану провоцирао западно политичко мњење".

Божовић каже и да је необично што је Хандке, који се у књижевности „клонио политике, историје и великих тема", у јавном животу често „летео у сусрет политици".

„Притом је, врло често, то радио неразумевајући околности, актере и политички контекст", наводи.

„Препознавао је који су доминантни токови медијског и политичког мишења, да би се приклонио оној страни која му у том смислу делује маргиналније".

Image copyright AFP
Натпис на слици Када је 2014. дошао у Осло по Ибсен награду, дочекали су га протести. На плакату иза њега пише да Хандке „негира геноцид".

Хандке и Југославија

Почетком деведесетих Хандке је објавио Растанак сањара од изгубљене земље, где жали због распада Југославије.

Рат је онда почео и завршио се, а Хандке је 1996. објавио есеј Зимско путоваање на Дунав, Саву, Мораву и Дрину: Правда за Србију, у којем критикује западне медије.

Неколико година касније критиковао је НАТО бомбардовање Југославије, а 2006. је говорио на Милошевићевој сахрани.

„Свет, такозвани свет, зна све о Југославији и Србији. Свет, такозвани свет, зна све о Слободану Милошевићу. Такозвани свет зна све о истини...

„Ја не знам истину. Али гледам. Слушам. Осећам. Сећам се. Зато сам данас овде, близу Југославије, близу Србије, близу Слободана Милошевића", рекао је тада.

Иначе, Милошевић је претходно позвао Хандкеа да буде сведок одбране на његовом суђењу пред Хашким трибуналом, што је писац одбио, али је отишао у Хаг да посматра суђење.

Његови ставови о улози Југославије у ратовима деведесетих увек су изазивали доста буре, а на интернету се може наћи његова реакција на један текст у листу Nouvel Observateur.

„Нисам ставио црвену ружу на Милошевићев гроб, никада нисам одобравао масакр у Сребреници и друге злочине.

„Никада нисам размишљао о Србима као правим жртвама рата, а мом малом говору у Пожаревцу нисам рекао да сам срећан што сам близу Милошевића, који је бранио свој народ", навео је тада Хандке.

Аустријски писац је редовно долазио у Београд, где се 2015. састао и са тадашњим председником Томиславом Николићем, а током година је у Србији добио бројне књижевне награде.

Међутим, како је једном рекао, у Србији га више воле него што га читају.

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Добитници Нобелове награде освојили су медаљу, диплому и 740.000 фунти

Реакције

Многи су бурно реаговали на одлуку да Хандке добије Нобелову награду, нарочито званичници Албаније и Косова.

„Као жртва Милошевићеве агресије на Балкану и неко ко подржава мир у свету, ужаснута сам овом одлуком", навела је на Твитеру Беса Шахини, албанска министарка образовања, спорта и омладине.

„Хеј, Нобелова наградо. Да ли знате да је Хандке подржавао опсаду Сарајева и пио ракију са војницима који су убијали децу, изјављујући да се муслимани међусобно убијају", пише бивши шеф дипломатије Косова Петрит Селими.

„Одвратно. Ово је најувредљивија одлука. Шта је следеће? Асаду Нобелова награда за мир?"

„Драга Кристијан Аманпур, није ли скандалозно што неки настављају да негирају злочине које је починио Милошевићев режим", навела је амбасадорка Косова у САД Вљора Читаку.

„Данас је један од њих добио Нобелову награду за књижевност. Били сте тамо, видели сте све и пренели свету. Време је да опет проговорите", додала је.

Новинарка и водитељка ЦНН-а Кристијан Аманпур извештавала је са Балкана током ратова деведесетих.

Читаку се обратила и чувеном писцу Салману Руждију, истичући да је реч о „шамару свим жртвама Милошевићевог режима".

„Писао сам о Хандкеовим идиотаријама пре 20 година. Сагласан сам са вама", одговорио је Ружди.

Трагична је грешка доделити Хандкеу Нобелову награду за књижевност, сматра Флоријан Бибер, експeрт за Западни Балкан и професор на Универзитету у Грацу.

„Сећам се промоције његовог Путовања рекама 1996. у Бечу, када је негирао ратне злочине, бранио логику Радована Караџића и вређао све који су му се супротставили".

За то време, Хандкеа неки корисници Твитера из Србије означaвају као „пријатеља српског народа", док га писац Саша Хемон назива „Бобом Диланом људи који негирају геноцид".

Image copyright Reuters
Натпис на слици Хандке је добио Нобелову награду за књижевност за 2019. годину, а пољска списатељица Олга Токарчук за 2018. Награда прошле године није додељена због скандала у Нобеловом комитету.

Хандке као књижевник

У одлуци Нобеловог комитета се наводи да је седамдесетшестогодишњи Хандке изабран због „утицајног рада који, коришћењем необичног језика, истражује периферност и посебност људског искуства".

Тропин наводи да се то пре свега односи на његове ране радове из шездесетих и седамдесетих, попут Голмановог страха од пенала.

„Он ту сведеним и огољеним језиком говори о врло специфичним психичким и радикалним душевним стањима човека... Реч је о врло тананој психолошкој анализи, али и врло интензивној друштвеној критици".

Како каже, његове књиге „на специфичан начин приказују виђење света, често усамљених појединаца које околина не схвата и одбацује".

Божовић наводи да су за њега као читаоца најузбудљивије Хандкеове књиге из осамдесетих.

„Он истражује нове поетичке форме и књижевне поступке, покушава да помери границе књижевног израза. То је доследан израз високог модернизма", истиче он.

Гојковић наводи да је Хандке имао „специфичан приступ књижевности".

„То је и он сам говорио у интервјуима, да га пре свега занима стил, који је код њега заиста импресиван.

„Веома лепа реченица и велико лексичко богаство, али чини ми се да је у немачкој књижевности било заслужнијих аутора, који би имали више права на Нобела и који би у данашњем тренутку света могли јачу поруку да пошаљу".

Иначе, Хандке је писао и сценарија за филмове и доста је сарађивао са редитељем Вимом Вендерсом.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionУ београдском музеју књиге изложено је више од милион експоната.

Заслужен Нобел?

„Мислим да јесте", каже Тропин.

„Додуше, да је добио награду 1987. или 1988. године та одлука би била апсолутно неоспорна".

Божовића је одлука „помало изненадила", јер се Нобелов комитет у новије време „окретао писцима који су у јавном смислу мање конфротативни".

„Петер Хандке је велики европски писац и сасвим сигурно је заслужио Нобела, иако његови политички гестови нису на нивоу његовог књижевног значаја".

Делује као да је Нобелов комитет овом одлуком хтео нешто да поручи, каже Гојковић.

„То би било 'маните се размишљања о том турбулентном и веома кризном свету, окрените се себи и тражите, како Хандке каже, успели тренутак'".

„Ипак, то није адекватна порука у данашњем тренутку".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи