Биртија „Код последњег залогаја“: Новинари као гастроархеолози

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionВесна Алмог и Александар Васовић спремили су врхунско јело од само неколико састојака.

Новинари од саговорника очекују најразличијите реакције на постављена питања, али се не надају да ће уз интервју добити вечеру.

Међутим, када новинари разговарају са новинарима, све је могуће - и зато је било добро што смо на интервју са Весном Алмог и Александром Васовићем, некадашњим ратним репортерима и ауторима специфичног кувара Биртија „Код последњег залогаја", дошли помало гладни.

Њихова Биртија постоји већ више од две године као Фејсбук страница на којој објављују приче о доживљајима са новинарских задатака, успомене са путовања или сећања из детињства уз обавезни рецепт за примамљиво јело које је послужило као инспирација.

Сада је Биртија" прешла из вирутелног у стварни свет, у издању куће Самиздат, објављена таман за овогодишњи Сајам књига.

У малој плавој кухињи са шареним плочицама на десетом спрату једног од новобеоградских солитера, Васовић обећава да ће нам спремити „нешто једноставно".Кад укључи ринглу, ми укључујемо камеру.

Ово је ексклузивно, нећемо кувати другима, не планирамо да постанемо ТВ кувари", каже Васовић из осмех.

Док се пилетина са зачинским травама крчка у тигању, из прве руке слушамо приче о пељменима из Чернобиља, сарми са живинским месом која се кува 12 дана и улици у Кабулу у којој можете да набавите све - од митраљеза до гушчије џигерице.

Храна са укусом рата

Гурманима је једна ствар заједничка - ништа их неће омети на путу до доброг залогаја.

Чак ни рат.

Александар и Весна упознали су се „пре 500 година", то јест 1991, када су почели ратни сукоби у бившој Југославији.

Весна описује ратиште као „путујући циркус - то су стално исти људи, иду с једног на друго кризно место, па су присиљени да постану привремени добри пријатељи".

Image copyright Весна Алмог/ББЦ
Натпис на слици Новинарска легитимација Весна Алмог

Покушавају да се присете где су уживали у неком од јела.

„Је л' то било код УН бејби?", пита Александар Весну.

Иза необичног надимка крије се Филипинка која је отварала ресторан тамо где су Уједињене нације успостављале мировне мисије.

Захваљујући њој, могуће је било јести филипинску храну усред сукоба, у Босни или Авганистану.

„Жена институција", тако Васовић описује власницу путујућег ресторана који је последњи пут посетио у Кабулу 2003. године.

Без обзира на гурманске специјалитете на које су наилазили извештавајући из сукоба широм света, Васовић ипак не воли да се прича како су „ето они јели и у рату".

Јер „свуда мораш да једеш".

„Разлика је само да ли ћеш да једеш ђубре или ћеш да тражиш добру храну. Некада просто мораш да једеш лошу храну, јер немаш избора. Али ако успеш да нађеш добру, онда ћеш себи да подигнеш самопоштовање, боље ћеш се осећати", каже Васовић.

Сећа се периода у Кабулу када је с колегама данима јео само овчетину са пиринчем. Јелу би биле додате грожђице или шаргарепа, зависно од дана.

А када једете исту храну из дана у дан, смучи вам се.

Image copyright Весна Алмог/ББЦ
Натпис на слици Васовић у Авганистану

Због тога су се запутили у перифрију Кабула и у француску продавницу у којој је било могуће купити све, уз ризик да ће вас „неко гађати из ручног бацача", препричава Васовић.

Мисија је била успешна, набавили су кифле од белог брашна, путер и џем, паштету, вино и италијанске кобасице.

То раде и људи који живе на ратном захваћеним подручјима, покушавају да одрже привид нормалности, кажу наши саговорници.

У рату научиш да цениш паштету

По питању хране, најмучнији период за Весну Алмог био је почетак рата у Босни.

„Била сам смештена у објекту без струје и воде. Умивала сам се ујутру, топљеним снегом, а храну сам добијала заједно са припадницима војске и полиције", присећа се.

Никад неће заборавити канту са тамноцрвеном течношћу у којој су пливали комадићи лоја са нешто мало меса. Неидентификовани гулаш јео се уз хлеб од сточних мекиња.

Јело са укусом машинске масти била је привилегија, а осећај безнадежности услед рата успела је, барем привремено, да отклони паштета.

„Одлепила сам од радости када смо је добили. Сервирки која је десет година млађа од мене говорила сам - Тето", присећа се најбоље паштете у животу Весна са осмехом.

Биртија код последњег залогаја је ехо онога како смо ми живели, то је Ерос против Танатоса, идеш с места где се пуца, на место где су неког упуцали, а онда, кад се вратиш у базу, само размишљаш шта ћеш да једеш", описује трагање за храном као вид антистрес терапије.

Неко се окреће храни, неко пићу, а неко „најцрњем могућем хумору".

„Јер то је живот, прекопута је смрт. Зато смо и дали наслов 'Код последњег залогаја'".

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionСветски дан хране: Зашто су највећи произвођачи хране на свету - најгладнији

Каквог је укуса змија и ко још не воли сарме?

Док Весна стрпљиво одговара на бескрајни низ питања, Александар је посвећен пилетини и повремено се јавља са коментарима из кухиње.

И колико год ратне приче звучале узбудљиво, наши саговорници се слажу да су најбоље јели у миру.

У њиховом кувару су прикупљени рецепти за многа традиционална јела са различитих меридијана, те нас чуди да их не опчињавају општа места гастрономије.

„Не волим пасуљ", каже Васовић, мада ће се пажљиви читаоци Биртије на Фејсбуку сетити да је баш његова прича о пасуљу који се спрема на планини Јелици током лова.

Очигледно, само тај може да прође.

А једна од Васовићевих највећих гурманских контроверзи ће можда запањити многе гурмане - не воли сарму.

Ипак, постоји један изузетак - Веснина сарма, која се оригинално спрема 12 дана. Уместо свињског и јунећег, у њу се ставља живинско месо.

Током свињокоља или „диснотора", Буњевци спремају сарму на овај начин - шерпа стоји на крају шпорета, а током ноћи се износи напоље.

„Сарма струји, неће да загори", описује Весна ово јело.

Овакав пасуљ је асоцира на чолент - јело које се у Јерусалиму спрема у четвртак за суботу у који се поред јунетине и пасуља, додају и јечам и јаја у љусци.

Репродуковање мултимедијског садржаја на вашем уређају није подржано
Media captionОн је променио имиџ индијске уличне хране.

Весна каже да је као дете била избирљива - није јела у школи, већ само из шерпице коју јој је деда доносио током одмора.

А Васовић ризикује да га „прокуну сви", кад каже да не једе кох и не подноси кнедле ни у једном облику.

Међутим, спреман је да проба свашта - током „преживљавања" које организују планинари пробао је почетком осамдесетих јежеве, јазавца, корњаче и змије.

„Неки кажу да змија подсећа на пилетину. Али није. Змија има укус змије. Што су већи и дебљи поскоци, то су укуснији", објашњава Васовић.

Ко су „власници"Биртије код последњег залогаја

Александар Васовић је награђивани репортер који је, радећи за домаће и стране медијске куће, сведочио распаду бивше Југославије, ратовима у Ираку, Авганистану и Украјини, конфликтима и мировним процесима на Блиском истоку и у Северној Ирској. Данас ради у агенцији Ројтерс.

Весна Алмог је радила махом у страним медијима као истраживачица, фоторепортерка и тв продуценткиња. Бавила се и проценама политичких и ризика тероризма. Током ратова на Балкану је више времена проводила на фронтова него у Београду.

„Кроз новинарске каријере упознали су дугачку листу државника, команданата и ратних господара, а највише научили од незнаних јунака малих кухиња, великих мајстора преживљавања, уметника истрајавања, сопствених бака, деда, стрини и комшија", пише на омоту књиге.

Лепи Брка и жена у шлафроку: Како је настала књига

Током сукоба у Украјини, Васовић је писао Фејсбук извештаје за пријатеље, а након њихових наговора, настала је књига Случај фрижидера из Еленовке.

Биртија је такође последица пријатељског притиска. У шали овај пројекат називају „Лепи Брка и жена у шлафроку".

Image copyright Весна Алмог/ББЦ
Натпис на слици Јабуке у шлафроку

Нису имали велике планове, скували би неко јело, фотографисали га, одмах појели и затим написали причу која би завршила на друштвеним мрежама.

Почели су да им се јављају читаоци, како они гладних очију, тако и неки који су се „усудили" да испробају њихове рецепте.

„Један човек је скоро све рецепте пробао", додаје Алмог.

Врло брзо су им се јавила три издавача.

Обоје дуго нису писали на српском, па их је носталгија с укусом вратила матерњем језику.

Ипак, инсистирају да Биртија није књига рецепата, већ збирка „јестивих прича".

Због тога за њихова јела не постоје прецизне мере, јер кувар „ није прављен за почетнике, већ за људе који имају кулинарско искуство. Човек с искуством и љубављу према кувању ће скапирати шта треба".

Image copyright Весна Алмог/ББЦ

Рецепте су узимали „у ходу". Некада би их записали у брзини или касније, по сећању, јер се дешавало и да кувари не знају неки од страних језика.

„Путовали смо отворених очију и уста", прича Алмог.

Финални производ је „дебела" књига у којој „ништа није измаштано, све постоји и сва јела су испробана". Пратиоци Биртије на Фејсбук странице ће бити изненађени, пошто књига садржи приче које нису претходно објављене.

Занимљиво је да у књизи нема пуно слаткиша, а не постоји ни категоризација на главна јела, предјела и дезерте.

Гастроархеолози аматери

Пилетина са рузмарином, жалфијом, босиљком, чилијем и парадајзом је на столу.

Ма колико занимљиво звучи прича о пељменима које је спремао ликвидатор из Чернобиља, једино што желимо је да сурфујемо с парчетом хлеба по сосу који је остао у тигању.

Једноставно, а преукусно јело истиче пресудни значај зачина у кувању.

„Зачини су алхемија, узмеш нешто најједноставније и добијеш потпуно другачију ствар", објашњава Васовић.

Image copyright Весна Алмог/ББЦ
Натпис на слици Флија пита

Млађи читаоци имаће прилике да се упознају са географски блиским гастрономијама.

Током сукоба на Косову, добро се јело у приштинској кафани „Багрем", о чему сведочи рецепт за Елбасан таву.

„То што ми не знамо о шта се једе на Косову и Албанији, то је наша грешка", каже Васовић.

Флија пита која се ређа не једе се само на Косову, већ и на Копаонику, код Блаца, у Куршумлији, у Санџаку. Но, у другим деловима Србије је непозната, подсећа он.

Васовић сматра да мало знамо о томе шта се све једе у Србији. Верује да је важно да се најбоље из „кулинарске прошлости и садашњости" сачува.

Алмог иде корак даље у „гастроархеологији".

„Не постоји наша кухиња, не постоји ничија", тврди она и објашњава да су неке државе сопствене гастрономије „брендирале", али да праћењем историје одређених јела може да се прати светска историја.

„Све је повезано, свет је одувек био једно". Жеља јој је да пише историју света кроз зачине.

Судећи по реакцијама на приче из Биртије, многи би је читали. Заиста, откуд со у Србији и зашто у косовским кафанама нема бибера?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи