Сахрањивање особа са ХИВ-ом у црним врећама: „Изгубила сам мужа, а и даље морам да лажем родбину"

Свеће, гробље Нишка Бања, Ниш, 2018.
Натпис на слици Из Удружења Потент се залажу за достојанствено сахрањивање

Сања* живи са породицом у малом месту у Србији.

Мужа је изгубила након 19 година дуге борбе са ХИВ-ом.

„Мој супруг је био отац и муж за пример и породица му је увек била на првом месту. Никад није подигао тон, пола места му је дошло на сахрану.

„Али, нису нам дозволили да га испратимо како доликује, већ смо га сахранили у црној врећи.

„Не знам шта ми је горе - што сам изгубила мужа или што сам и даље морала да ћутим о томе и да лажем родбину одакле та црна врећа", говори Сања за ББЦ на српском.

Са овом стигмом суочавају се и остале породице у Србији које сахрањују ближње преминуле услед последица ХИВ вируса или сиде.

Зато је Национални центар за сексуално и репродуктивно здравље Потент покренуо иницијативу да се промени „пракса неједнаког поступања према посмртним остацима особа са ХИВ-ом".

„Њих не припремају за погреб, не облаче их, већ их у црним врећама сахрањују", каже Бранислав Прокић из Потента за ББЦ на српском.

„Не поштују достојанство и жеље како преминулих особа, тако и њихових породица. Овакво поступање погађа породицу и ближње преминулих, а ужасава и особе које живе са ХИВ-ом."

На питања упућена Министарству здравља да ли се сва лица оболела од ХИВ-а сахрањују у црним врећама, зашто је ова процедура на снази и колико се она разликује од препорука Међународне здравствене организације, ББЦ није добио одговор до објављивања овог чланка.

Докторка Биљана Беговић Вуксановић из саветовалишта за ХИВ и АИДС Градског завода за јавно здравље Београд наводи да уз коришћење личне заштитне опреме и применом осталих стандардних мера предострожности - не постоји ризик за пренос ХИВ инфекције у контакту са особом која је преминула од или са ХИВ инфекцијом.

Image copyright ALEXA STANKOVIC
Натпис на слици У борби против ХИВ-а јако је битна и борба против дискриминације

Црне вреће и процедура

Сањин пример у почетку је изгледао као издвојен случај дискриминације, кажу у Потенту.

Међутим, породица је на Клиници за инфективне болести у Београду добила информацију да се такав поступак спроводи више од двадесет година и да ту нико није успео нешто да промени.

„Чланови породице су из капеле добили информацију да је пракса таква да се црне вреће у које се из болнице у капелу допремају преминули, не отварају, већ да се тако сахрањују", додају у овој организацији.

Закон о заштити становништва од заразних болести у члану 56. прописује да се према посмртним остацима умрлих лица поступа тако да се спречи појава и преношење свих заразних болести.

Зато Правилник о условима и начину поступања са посмртним остацима умрлих лица из 2016. године дефинише у члану 3 да се хигијенска обрада не обавља код лица која су умрла од заразних болести.

„Иако је професионална изложеност ХИВ-у код послова коју погребници обављају непозната, прописи ХИВ третирају на исти начин као све друге лако преносиве заразне болести где је оправдано и од јавно-здравственог интереса применити додатне мере опреза", додају у Потенту.

„Ја се осећам добро, али када пролазим кроз то - није ми добро"

Ђурица Станков,

ХИВ позитивна особа и активиста који се више од деценију залаже за бољи квалитет људи који живе са ХИВ/АИДС

Живим са ХИВ-ом.

То да се људи са ХИВ-ом сахрањују у црним врећама, да вреће не смеју да се отварају, да породица не може да изврши верски обред - то је за мене јако болно.

То није само чин против људи који су преминули, већ и према фамилији покојника.

Заиста је поражавајуће.

И то се дешава сада у Србији, када смо на корак у свету под стављањем ХИВ-а под контролу.

Морате да знате и да особе са ХИВ-ом живе квалитетно као и сви здрави људи, али се исто тако разбољевају као и сви други људи и тада због ХИВ-а не могу да остваре загарантована права. Због незнања околине о томе шта је ХИВ и како се преноси бивају дискриминисане у свим аспектима друштвеног живота.

Оне заправо много више пазе од било којих других пацијената. Уколико особа зна да има ХИВ и користи посвећено терапију, она може да има сасвим нормалан живот и не може пренети ХИВ свом здравом партнеру/ки.

Активиста сам годинама и често седим у разним радним телима где се креирају политике за превенцију и живот са ХИВ-ом.

Најболније је што у тим радним групама, где се креира и одлучује, седе људи који знају како се ми осећамо, сматрају нас за равноправне сараднике, а опет се оглушују о наше предлоге и препоруке, светске трендове, пресуђују и одлучују другачије када доносе законе и друга акта.

На том људском нивоу, када се сретнете са тим људима и онда будете скрајнути - то је ужасно.

Ја се осећам добро, али када пролазим кроз то - није ми добро, разочаран сам.

Мотивисаност и жеља младих да уче и едукују се како да се заштите - мене подстиче и гура напред.

Све више имам осећај да идем један корак напред, три корака уназад.

Image copyright Ђурица Станков
Натпис на слици Ђурица Станков је члан и волонтерских организација које раде са младима

Стварне опасности или стигма

Сања је била у браку готово 40 година. Има двоје деце и унучиће.

Када су сазнали да јој је муж позитиван на ХИВ вирус, одмах су се сви тестирали.

„Само је он био ХИВ позитиван. Научили смо децу да пазе и никада нисмо имали никаквих проблема са тим.

„Ја сам га увек бријала, пажљиво и са рукавицама. Баш је био педантан, да не кажем пицајзла, волео је да буде намирисан и уредан", каже Сања.

Али када је супруг преминуо, Сањи је речено да није могуће ни да га умију ни обрију, а камоли да однесу тело кући, као што је обичај у неким местима у Србији.

„ХИВ инфекција се не преноси ваздухом, већ контактом слузокоже или повређене коже са крвљу, вагиналним секретом или семеном течношћу инфициране особе", каже докторка Беговић Вуксановић.

„Што би значило - незаштићеним сексуалним односом, употребом дрога туђим прибором и са мајке на бебу, теже пирсингом, тетоважом, употребом туђег прибора за личну хигијену."

Она додаје да би сахрањивање оболелих требало да се врши по истој процедури као и за било ког другог преминулог јер „болничари често ни не знају од чега је патила особа која је преминула".

„Када би се правилно користио прибор и стриктно поштовала процедура, не би постојала потреба за дискриминацијом", каже она.

Ако данас знамо шта је ХИВ и како се ХИВ преноси, каже Прокић, јасно је да „нема разлога да се овако третирају особе погођене овим вирусом".

„Треба ли прописи да каскају деценијама за научним достигнућима и да подстичу неравноправност и дискриминацију?

Он додаје да дословна примена закона и правилника онда захтева „да се без облачења и у врећи сахрањују преминули од свих осталих заразних болести: сепсе, болничких бактеријских инфекција, дечије парализе, грипа, пнеумоније, бактеријског менингитиса или вируса западног Нила".

„Молимо Министарство здравља да се јавно успротиви праксама које су у супротности са поштовањем достојанства и отклоне законске препреке које дискриминишу особе на основу здравственог стања", каже.

Мишљење Светске здравствене организације

  • Супротно укорењеном мишљењу, не постоје докази да лешеви представљају опасност од епидемије болести
  • Људски остаци представљају значајан ризик за здравље у неколико посебних случајева, попут смрти од колере или хеморагичне грознице
  • Међутим, радници који раде са лешевима оболелих хепатитиса Б и Ц и ХИВ морају да знају да се вирус може пренети директним контактом са кожом услед прскања крви или телесне течности
  • Треба поштовати породичне потребе и друштвене обичаје за сахране. Ако се обичаји разликују, свакој друштвеној групи треба обезбедити прилику да достојанствено спроведе обичаје

*Извор: Светска здравствена организација

„Сви су питали, а ја нисам смела да кажем"

Само су Сања и деца знали да им је супруг и отац позитиван на ХИВ. Ни унучићима није рекла.

Када је преминуо, родбина и пријатељи су се окупили у кући и ишчекивали да се обави церемонија на коју су навикли.

„Сви су очекивали и питали.

„Онда сам схватила да због ове одлуке и даље морам да ћутим. И да лажем. Он то није заслужио."

* Име је промењено због заштите идентитета и познато је редакцији.

Градски завод за јавно здравље има саветовалиште за ХИВ/АИДС. Радно време Саветовалишта је од 8 до 14 чaсoвa.

Број телефона је 011/32-30-038.

У Саветовалишту је могуће обавити и анонимно тестирање и за сад су тестови бесплатни.

Сви заинтересовани могу да се обрате путем електронског саветовалишта директно докторки Биљани Беговић Вуксановић и да поставе питања на адресу - biljana.begovic@zdravlje.org.rs.

Одговор на питање очекујте у року од седам дана.

Саветници тима Потента раде сваког радног дана од 10 до 14 часова на Одељењу за ХИВ и АИДС (шестом одељењу) инфективне болести Клиничког центра у Београду.Клиника се налази на адреси Булевар ослобођења 16 у Београду.

Саветовање се може заказати путем телефона 064/1565291. Телефон за питања везана за ХИВ, превенцију, тестирање је 063/279 855

Асоцијација Дуга има телефон за подршку особама које болују од ХИВ/АИДС - 064/252 91 81 и 015/386 297.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи