Србија и Белорусија: Сјај политике, сумрак економије

Београд, 2. децембар 2019. Image copyright FoNet
Натпис на слици Актуелни лидери Србије и Белорусије положили су венце на гробове страдалих војника у Другом светском рату

Александар Лукашенко испратио је са врха белоруске власти све бурне промене српске политичке сцене у последње две и по деценије - у односима Србије и Белорусије, једино је он константа.

Управо су Лукашенкови лични односи са највишим представницима власти Србије одређивали којим ће путем ићи сарадња две земље, док је економска сарадња увек истицана као приоритет, али се у пракси мало тога видело.

Некадашњи амбасадор у Белорусији Срећко Ђукић каже за ББЦ на српском да Београд и Минск, на званичном нивоу, имају односе које описује као стратешке и савезничке - али то није све.

„У реалним димензијама економских односа и узајамног значаја, Белорусија је једна од земаља која је далеко од било које друге нама суседне земље.

У последње време се развијају послови војно-техничке сарадње и одбрамбене индустрије - Лукашенко је много тога обећао, мада то никако не стиже."

Евроазијска унија и Србија: Шта доноси договор

Амнести: Смртних казни све мање

На симболичком нивоу, сарадња две земље је толико интензивна да је један посланик српског парламента уједно и почасни конзул Белорусије у Београду.

Драгомир Карић, изабран у Скупштину на листи Српске напредне странке (СНС) као део партије Покрет снага Србије, каже за ББЦ на српском да простора за сарадњу има, али се не користи.

„Врата Белорусије су широм отворена за било коју врсту бизниса из Србије - грађевинарство, наменску индустрију, пољопривреду, телекомуникације, културу, уметност, спорт.

Ми нисмо спремни, треба нам време - тренутна размена је зрно песка на морском дну."

Према вредности извоза, Белорусија је 34. на листи партнера Србије, док је по вредности увоза на 37. месту.

Лукашенко - Николић и Вучић

Петнаест година трајала је пауза између два званична доласка Александра Лукашенка у Београд.

Посета 2014. године и сусрет са тадашњим председником Србије Томиславом Николићем била је увод у Николићев боравак у Минску годину дана касније.

„Лукашенко и радикалска тројка - Шешељ, Николић и Вучић - стари су политички пријатељи из 90-тих година 20. века.

Пријатељи остају увек пријатељи, па су учестале посете плод оваквог односа", каже некадашњи амбасадор Срећко Ђукић, за чијег мандата у Минску од 2004. до 2011. године није било званичних посета највиших државних званичника.

Image copyright SERGEI GAPON/AFP via Getty Images
Натпис на слици Александар Лукашенко и Томислав Николић имали су два сусрета као председници двеју држава

Драгомир Карић, кога је у структуре владајуће већине довело место на листи СНС-а, не бежи од актуелизације приче из последње деценије 20. века - уласка Србије (или тадашње Савезне Републике Југославије, СРЈ) у конфедерацију са Русијом и Белорусијом.

„Ја сам за акутелизовање сваке приче која даје напредак и прогрес, нисам присталица пароле нема алтернативе јер само лудак нема алтернативу.

Уколико Европска унија заборави на нас, а сваким даном све више заборавља, што не би била актуелна и та идеја - али прво да видимо како ће савез Русије и Белорусије да функционише."

Овај савез основан је још 1996. године и економски је повезао Русију и Белорусију, док у домену политике везе и даље нису толико снажне.

Лукашенко - Тадић

Између 2000. и 2012. године, званичних Лукашенкових посета Београду није било - али јесте била једна незванична, и подигла је много прашине у јавности.

Те 2009. године, белоруски председник боравио је у приватној посети на Копаонику, баш за време тамошњег традиционалног Бизнис форума.

„Они су сами тражили да буде приватна посета - а другачије и не може да буде ако шеф државе жели без позива да оде у неку другу државу, мада му и тад припадају све мере безбедности за шефа државе.

У то време, он је био у потпуности изолован и нигде на Запад није могао да оде - Србија му је била излаз у Европу", каже тадашњи српски амбасадор у Минску Срећко Ђукић.

Image copyright SASA DJORDJEVIC/AFP via Getty Images
Натпис на слици Копаонички сусрет Александра Лукашенка са тадашњим премијером Србије Мирком Цветковићем био је део приватне посете белоруског лидера Србији

Своје заслуге у довођењу белоруског лидера истиче Драгомир Карић који наводи да Београд и Минск тада нису имали уређене и нормалне односе.

„Ја сам довео господина Лукашенка, убедио сам га да дође десет година после његове посете СРЈ током НАТО бомбардовања, да види како се боримо да напредујемо.

Лукашенко је одбио све привилегије - није желео своју стазу за скијање, а група од 60 бизнисмена коју је довео стајала је уредно у реду."

Ипак, до сусрета са српским колегом није дошло, па је Лукашенко морао да се задовољи сусретима са премијером Мирком Цветковићем и једним од министара - Млађаном Динкићем.

„Председник Тадић се није састао са њим и то је Лукашенку дуго био разлог да не шаље новог амбасадора у Београд, иако га је спремао", подсећа српски дипломата Срећко Ђукић.

Лукашенко - Милошевић

Током НАТО бомбардовања СРЈ, у Београд је, осим преговарачких тимова, слетео само један председнички авион - и то онај белоруског лидера Александра Лукашенка.

Југословенски и белоруски лидер ослањали су се један на другог, прилично усамљени у међународних политици тих година.

„Слободан Милошевић није имао приступ Москви и Јељцину, па је Лукашенко покушавао да буде медијатор иако је и он имао много унутрашњих проблема па му није било примарно да представља Милошевића у Москви", подсећа Срећко Ђукић.

Image copyright FoNet
Натпис на слици Александар Вучић (у средини) био је министар информисања у Влади Србије у доба када је Лукашенко (десно) посетио СРЈ 1999. године

Он подсећа да је Југославији Белорусија тада представљала узор.

„Тада се код нас говорило - кад може Белорусија, тј. Лукашенко да иде уз ветар Западу, зашто не би могла и СРЈ, тј. Милошевић.

Али, то су до данас различите геополитичке позиције - Белорусија је под шатором Русије која је гарант безбедности и економског опстанка те земље."

Ђукић додаје да Москва дотира Минск кроз ниске цене нафте и гаса - Белорусија прерађује око 22 милиона тона нафте, док су јој потребе 4 милиона, а остатак реекспортује на Запад што јој доноси приходе од којих сама опстаје.

„Православна Швајцарска" или „земља без опозиције"

Обраћање Александра Лукашенка српским посланицима нису баш сви у скупштинским клупама гледали кроз призму пријатељства две земље.

Потпредседница Народне странке Санда Рашковић Ивић написала је на Твитеру да „у Белорусији нема опозиције у Парламенту".

„Вероватно ће се пред изборе на пролеће обратити и Ким Џонг Ун да режиму пренесе искуства и добру праксу у вези са изборним процесом", поручила је Санда Рашковић Ивић.

Одговорио јој је председник Александар Вучић - да с радошћу прима свог имењака из Минска.

„Да ли је могуће да постоји таква доза неодговорности - да прекинемо односе с Белорусијом јер нам се не свиђа како се понашају према опозицији.

Интересује ме како се понаша неко према Србији", рекао је Вучић телевизији Пинк.

Са председником је сагласан посланик са листе његове странке, Драгомир Карић.

„Није у Белорусији Гвантанамо - нема тамо концентрационих логора у 21. веку.

ББЦ: Али нема ни политичке опозиције?

Карић: Није истина, опозиције има. На последњим парламентарним изборима, на једно место посланика конкурисало је по 20 кандидата.

ББЦ: То није доказ демократије - oпозиција нема ниједног посланика, Лукашенко освоји 84 одсто гласова.

Карић: Зашто то не би била демократија? Каква треба да буде демократија - као избори Буша и Ал Гора?"

Белорусија је у извештајима Фридом Хауса, Репортера без граница, Економиста сврстана међу неслободне, ауторитарне земље, са ниским нивоом људских и економских права, медијских слобода, развијености демократских институција.

Натпис на слици Кабинет Драгомира Карића красе заставе Србије и Белорусије, чији је почасни конзул у Београду, у позадини на зиду је портрет Богољуба Карића

Са одсуством економских слобода, срела се и Србија и то кроз примену трговинског споразума који је требало да олакша размену између две државе.

„Имали смо доста проблема да их убедимо да не може влада да се меша у слободну трговину - ако наша роба крене на то тржиште, не може се одлукама владе стопирати споразум", присећа се некадашњи амбасадор Срећко Ђукић.

С друге стране, Драгомир Карић, чије компаније послују у Белорусији, истиче да овакав систем има и својих предности.

„Корупција је нула, нула, нула - нема корупције, не постоји корупција!

Ја то покушавам мојим пријатељима са Запада да објасним, али то је тешко рећи некоме ко има предрасуде."

Упркос свему, опстанак на власти, дуг две и по деценије, Лукашенка сврстава међу најдуговечније европске лидере - за разлику од црногорског председника који је мењао функције и повлачио се на кратко из политике, белоруски лидер не одступа са места председника.

„Кад је савладао економске проблеме и у потпуности уништио опозицију до 2004. године, почео је повремено да игра на западну карту, што је на Западу побудило наду да би он могао да пређе на ту страну.

Ипак, он је знао да дође до ивице и да се врати - говорио је да би у том случају прошао као Гадафи.

Он је врло вешт, лукав политичар, концентрисаних полуга власти у својим рукама", закључује некадашњи амбасадор Срећко Ђукић.

Како је бити Србин у ИТ индустрији Белорусије

пише Предоје Г. (име измењено на сопствени захтев)

Био сам са у Белорусији паузама скоро две године, од 2011. до 2013. године, а касније сам једном годишње одлазио у контролу на по недељу-две. Белорусија је била једна од првих земаља бившег источног блока која је инсталирала ГПС системе.

Као и већина земаља на Истоку, ако имаш новца, живот може да буде скоро па савршен. Мирно је, доста безбедно, али некако апатично. Белорусија је највише задржала од бившег Совјетског Савеза, максимално се ослања на Русију и то се види свуда - од непрегледне бирократије и папира и докумената који су неопходни за апсолутно све и свашта. Сад је једноставније, мада је интернет и даље доста несигуран и непоуздан, али функционише.

У Минску је пуно зеленила, широке су улице, власти воле сјај, тако да одасвуд стиже украшавање, без обзира на Нову годину и друге празнике.

Људи су доста апатични, што и није чудо, јер је политика свуда и сви су дубоко уверени да се све прислушкује, све прати и све гледа. Да ли је тако или не, заиста не знам - колеге и ја нисмо имали никакве проблеме зато што смо странци, а једини прави проблем је то што се тешко налази неко ко говори енглески или неки други светски језик.

Image copyright STASEVICH ANDREI OLEGOVICH/AFP via Getty Images
Натпис на слици Лукашенко је са сином предао лубеницу још једном српском држављанину кога је упознао - глумцу Стивену Сигалу

Већина становништва гледа државне или програме под контролом државе, опозициони медији скоро да не постоје, на интернету животни век неког портала може да буде и само 24 сата.

„Рука руку мије" и тамо је парола по којој се послује. Званично све може и све је у реду, али докле год нема пријатељског поздрава, како су то увек звали, ништа се неће завршити.

Унутрашњост земље је предивна, нарочито зими - као права зимска бајка. Путеви су пространи, али не бас одржавани, па увек треба бити спреман на изненађење.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи