Драгољуб Мићуновић и Бошко Обрадовић: Зашто настају сукоби на опозиционом небу Србије
- Немања Митровић и Марија Јанковић
- ББЦ на српском
Аутор фотографије, Anadolu Agency/Medija centar
Бошко Обрадовић и Драгољуб Мићуновић - опозициона превирања
„Хулиганство преко Твитера" и „лажни патријарх демократије".
Ово нису речи политичких противника, већ оних који би, макар на папиру, требало да сарађују унутар опозиционог Савеза за Србију.
Бошко Обрадовић, лидер Двери, написао је за Драгољуба Мићуновића да је, између осталог, „лажни дисидент", а оснивач Демократске странке му је одговорио да његов покрет „никада није узимао за озбиљно".
„То је нарцизам малих разлика", каже за ББЦ на српском Бојан Клачар из Цесида.
„Нико није спреман да пређе преко линије личне сујете."
„Јахање попова" и „хулиганство преко Твитера" - шта се догодило
Све је почело када је Мићуновић, некадашњи председник Демократске странке, рекао да је бојкот избора бесмислен - избори се одржавају на пролеће, а политичари Савеза за Србију се не слажу око тога да ли би на изборима требало учествовати.
Обрадовић је ову изјаву оштро критиковао написавши на Твитеру.
„Да ли је могуће: од комунисте, јахања попова и Голог отока, преко лажног дисидента и договора са Милошевићем, до вечног користољубља лажног патријарха демократије и дила са Вучићем", написао је лидер Двери.
Реаговала је посланица Александра Јерков и председник Демократске странке Зоран Лутовац.
Мићуновић је касније рекао да верује да је дошао тренутак да Демократска странка преиспита останак у опозиционом савезу.
„О томе ће се сигурно расправљати на страначким органима. Ја сам, наравно, за то да демократе изађу. Нисам био ни за то да у Савез улазе", рекао је Мићуновић за Вечерње новости.
Мићуновић је за Политику рекао да Двери „буквално желе да натерају Демократску странку и још неке чланице Савеза за Србију на опредељење које би било у антиевропском духу".
Клачар мисли да су недавни догађаји реакција на изнуђени покушај стварања широке коалиције.
„Нисам сигуран да ли је у питању балканска нарав или одсуство искуства, које постоји у земљама у којима се опозициони занат кује већ више столећа", каже Владимир Гоати, политиколог и директор у организацији Транспарентност Србија.
На опозиционом небу Србије, сукоби су севали од почетка вишестраначја.
Због унутарстраначких несугласица у периодима када су странке биле у опозицији, формиране су неке од највећих српских парламентарних партија, попут владајуће Српске напредне странке.
Како данас, тако и некада, ове размирице спречавају лидере опозиције да формирају било какав озбиљан блок који би 'стао на црту' и био контратежа власти.
Аутор фотографије, FoNet
Драган Ђилас, Вук Јеремић и Бошко Обрадовић су међу најистакнутијим лидерима Савеза за Србију
Опозиција некад и сад - сличности и разлике
Поређење опозиционог деловања од пре 30 година у Југославији и данас у Србији је тешко, каже Гоати, али ипак може да се направи.
„Данашње размирице сличне су некадашњим када опозиционе странке немају везе много једна са другом идеолошки", мисли Гоати.
„Као што у Савезу за промене или коалицији Заједно није било много сличности међу опозиционарима, тако и данас ДС нема много везе са Дверима у оквиру коалиције Савеза за Србију", додаје он.
Опозиција је „данас по мало неразумна и нестрпљива и заборавља да је и раније морала да чека да дође на власт и то десет година", каже за ББЦ Чедомир Чупић, професор са Факултета политичких наука.
Гоати такође верује да „у опозиционом чекању проблеми брзо избију", али каже и да постоје разлике између спорења унутар коалиције пре скоро 20 година и данас.
„Разлика је што је тада највећи сукоб избио након елиминисања главног противника, односно након што су се заједно борили против Слободана Милошевића.
„Сада се то догађа доста раније", каже он.
Највећа разлика у опозицији пре и после 2000. године је што она пре није имала терет власти, мисли Клачар.
„Када је долазило до уједињења опозиције у одбрани изборне воље - напори су уродили плодом", оцењује он.
„Пример за то су студентски протести и 5. октобар 2000. године. Друга разлика је што је током деведесетих било више стратешког принципа у раду опозиције него данас".
Историја опозиционих савеза у Србији може се поделити на неколико периода - сваки период обележило је уједињавање или раскол између оних који желе на власт.
1. Радикали и ДЕПОС
Деведесете је обележило формирање неколико идеолошки разноврсних коалиција.
Српска радикална странка (СРС), на челу са Војиславом Шешељем, настала је одвајањем од Српског покрета обнове.
Након што је Вук Драшковић дошао на чело СПО-а, Шешељ је напустио странку и наредне године са Томиславом Николићем основао СРС.
Драшковић и Шешељ су у првој деценији вишестраначја у Србији углавном били опозиционари, али ни то, као ни кумство, није спречило да њихове сукобе на политичкој сцени.
Упоредо са одвајањем радикала, долази и до стварања демократског блока - Демократски покрет Србије (ДЕПОС) окупио је СПО, Нову Демократију, али и Српску либералну странку Косте Чавошког и Демократску странку Србије Војислава Коштунице.
Основан је 1992. године, у време уличних протеста, када је опозиција захтевала изборе на свим нивоима.
Ипак, коалиција ће пропасти само годину дана касније.
„У питању је била негативна коалиција, а сличне погодбе наставиле су се и касније", каже Гоати.
„То је окупљање људи који се у кључним стварима не слажу, али су ту јер имају заједничког противника. Историја говори да је таква коалиција некада неопходна да би се покренули људи".
Драгољуб Мићуновић је у разговору за Недељник 2018. изјавио је да је „ДЕПОС био огроман промашај, где је једна група људи из ДС-а шуровала са владикама, престолонаследником, академицима на рачун неког општег уједињења".
2. Коалиција ,,Заједно"
Наследница ДЕПОС-а у историји удруживања српске политичке сцене је коалиција Заједно коју су чинили Демократска странка, Грађански савез Србије, Српски покрет обнове и ДСС.
Коалиција је настала пред изборе 1996. године.
На изборима за парламент коалиција није најбоље прошла, али је освојила власт на изборима у десетинама локалних самоуправа. Ипак, те резултате Милошевићев режим није признао, па су започете демонстрације које су трајале више од три месеца.
Протести широм Србије ујединили су представнике свих слојева друштва.
Под притиском, Милошевић је признао пораз у Београду, али је сукоб између Вука Драшковића и Зорана Ђинђића условио распад и ове коалиције. СПО се повукао.
Аутор фотографије, Getty Images
Лидери коалиције Заједно били су радо виђени гости и страних дипломата - ова слика забележена је у Министарству иностраних послова Француске
3. Савез за промене
Следећи је настао Савез за промене који је поново окупио странке опозиције пре бомбардовања Југославије 1999. године. По завршетку бомбардовања долази до новог таласа протеста широм земље.
Највећи митинг, пре 5. октобра 2000, био је у августу 1999. године.
Глас јавности је тада писао да је на изненадни долазак Вука Драшковића већина окупљених одговорила повиком „издаја".
Деведесетих је било и квази опозиције које је била приклоњена власти, каже за ББЦ на српском Чедомир Чупић.
„И Војислав Шешељ је у једном тренутку био део опозиционе коалиције, а ту је и пример Нове демократије, странке која је прво била у коалицији са демократама, а онда ушла у Владу са Слободаном Милошевићем."
Омладински покрет Отпор појавио се 1998. године и имао значајну улогу у кампањи против Милошевића и демонстрацијама у Београду.
„Главна ствар са Отпором јесте што је направио разлику међу опозицијом и повезао је тешким речима, попут оне - издајник.
„Тада више није било повлачења - или си са нама или си против нас - то је била парола", додаје Чупић.
Аутор фотографије, Getty Images
Вук Драшковић, Весна Пешић и Зоран Ђинђић предводили су протесте на улицама српских градова 1996. године
Нове партије из ДС
У последњих 30 година, Демократска странка била је највећи расадник нових партија.
Највећи број оних који су напустили странку, то су учинили док ДС није био на власти:
- Драгољуб Мићуновић је због сукоба са Зораном Ђинђићем напустио странку 1994. године и основао Демократски центар
- Чедомир Јовановић је 2004. године искључен из ДС-а. Основао је Либерално-демократску партију
- Зоран Живковић 2012. напушта ДС, а наредне године оснива Нову странку
- Борис Тадић је након изласка из ДС-а основао Социјалдемократску странку, Драган Ђилас данас води Странку слободе и правде, док је Борко Стефановић кратко време био лидер Левице Србије
- Из ДС-а су изашли и Вук Јеремић и Александар Шапић. Први води Народну странку која је део Савеза за Србију, док је Шапић лидер Српског патриотског блока (СПАС)
4. Стварање СНС
Данас најмасовнија и водећа Српска напредна странка такође је настала расцепом тада, као и данас, опозиционе Српске радикалне странке.
Тадашњи шеф посланичке групе и потпредседник радикала Томислав Николић је у септембру 2008. прво поднео оставку, а затим оформио посланички клуб „Напред Србијо".
Разлог је био то што радикали нису хтели да подрже Споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији.
„Радикали се јесу распали, али са њима је био други проблем - СНС је изашао са промењеном идеологијом", каже Гоати.
Од тада је ова партија, додаје Гоати, постала „важно прибежиште за различите групе људи".
„Ту је горњи део на власти и доњи део партијске пирамиде, који се прикључио СНС, а по особинама је и даље при идеологији радикала", каже он.
Аутор фотографије, ANDREJ ISAKOVIC
Садашњи и бивши - Вучић се те 2008. године неколико недеља премишљао да ли да остане уз Шешеља или оде са Николићем
Власт скупа, опозиција разједињена
Од 2000. до 2012, опозиционе странке су „биле иделошки много више различите него данас, па је на неки начин постојао баланс", мисли Клачар.
Он каже да је парадокс што је од тада опозиција наступала разједињено, док је за то време СНС правио велике коалиције, као на пример на изборима 2017.
„Сада владајућу коалицију чини две трећине људи који излазе на изборе", додаје он.
„На сцени делује 15 опозиционих странака, а ниједна појединачно не може да буде озбиљан противник власти."
