Корона вирус: Дневник самоизолације у Београду, недеља четврта

Uroš

Ја сам Урош Димитријевић, новинар и добро се храним.

Од последњег дневника, јавио ми се велики број чланова породице и пријатеља - вероватно једини људи који читају то - изузетно забринути јер сам написао да сам у недељу 5. априла за вечеру само попио чашу воде.

Како је од тада прошло седам дана, једини логичан закључак је да сам наставио да уносим храну и, захваљујући томе, преживео.

У тренутку писања овог текста, моја 28-дневна изолација је при крају. Када размислим, провести скоро месец дана у кући делује као велики подухват, потез који бих раније сматрао неизводљивим.

Ипак, чињеница да ми је највеће достигнуће у животу то да седим затворен у стану 28 дана ми делује мало поражавајуће, па се надам да будућност доноси доста тога лепог.

Налазим се у самоизолацији откако је моја девојка допутовала из Француске средином марта.

О првој недељи сам већ писао, као и о другој, а и трећој.

Снимио сам и кратак филм.

Сада када је свему дошао крај, осврнућу се на последњу недељу кућног карантина.

Понедељак, 6. април - двадесетдруги дан самоизолације

Радим поподне читаве недеље, па ми се смена поклапа са термином за јогу.

Да ли ми је лакнуло због тога? Не смем искрено да одговорим.

Данас у ТВ Слагалици је на позицији плавог такмичара Карлос Франко - Мексиканац из Београда.

Карлос је апсолутни цар. Одавно нисам видео неког насмејаног човека у прајмтајму на каналу са националном фреквенцијом, а овај човек се смеши и кад погреши питање.

Доста тога сам научио о самом себи редовно гледајући слагалицу.

Од игре Мој број одустајем уколико међу понуђеним бројевима нема 100. За игру Скочко апсолутно немам стрпљења и сигуран сам да бих напустио студио уколико бих у Спојницама добио да повежем поврће са породицом биљака којој припада.

Карлос губи са четири поена разлике. Како је тако је, ТВ Слагалица је ионако последњи изданак ферплеја. Срећом, има шансу за поправни сутра.

Данас су забележена још 292 нова случаја корона вируса, укупно 2.200. Седморо је изгубило живот.

По завршетку смене, излазим на терасу.

Видим достављача хране на скутеру. Размишљам о осећају слободе који тај човек има док језди празним улицама.

Да ли бих волео да сам на његовом месту? Да, али само док вози мотор.

Уторак, 7. април - двадесеттрећи дан самоизолације

Друг ми шаље поруку следеће садржине:

„Када све ово прође, долазиш код мене да играмо Сони 48 сати. Минимум"

Питам га зар не би било боље да, за промену, мало изађемо напоље. Не морамо нужно два дана без престанка да будемо напољу, али поента је јасна.

„Овим сам хтео да ти јавим да купујем Сони", каже ми.

Одговарам му да се систем вредности мало променио у последње време, али да ми је драго због њега.

Карлос данас побеђује у ТВ слагалици и тако обезбеђује пласман у четвртфинале. Драго ми је због тога.

Број заражених је данас порастао на 2.447. Троје је изгубило живот.

Када легнемо у кревет, девојка и ја гледамо златне тренутке самоизолације пре него што је таква пракса постала обавезна - ВИП сезону Великог брата, када Ајс Нигрутин и Скај Виклер репују, а Ера Ојданић скаче у базен.

Недостаје ми таква слобода.

Имамо комараца у соби. Не памтим да сам видео комарца оволико рано. Почетак априла, нисмо укључили ни клима уређаје.

Можда се делфини нису вратили у венецијанске канале, а комарци на Нови Београд.

Једног неутрализујем, другог јурим до пола три ујутру и на крају оставим да нас на миру грицка читаве ноћи.

Потпис испод видеа,

Дневник самоизолације у Београду: Четири недеље у пет минута

Среда, 8. април - двадесетчетврти дан самоизолације

Другарица ми јавља да постоји нова верзија Фејсбука у којој када у чет прозору укуцате :v, појави се емоџи Пакмана.

То ме невероватно обрадује, јер је то мој омиљени емоџи који је нестао са ове друштвене мреже пре неколико година.

Такође, нова десктоп верзија Фејсбука може да има црну позадину, што је стварно сјајно и изгледа као једна широка мобилна апликација.

У оваквим тренуцима човек научи да ужива у малим стварима.

Број заражених је порастао на 2.666.

Влада Србије донела је одлуку да се забрана кретања продужава од петка у 17 часова до понедељка у пет ујутру.

Шта то нама мења? Опет - ништа.

Успевамо да уочимо комарца од претходне ноћи. Барем се надамо да је то исти онај и да му се нису придружили другари.

По количини крви која је остала на плафону, рекло би се да је то исти комарац од синоћ.

Имам пријатеља у Италији који не убија комарце, већ их истерује напоље. То је човек великог срца, челичних живаца и очигледно са превише слободног времена.

Четвртак, 9. април - двадесетпети дан самоизолације

Уз надљудске напоре не успевам да дозовем сећања на овај дан.

Знам само да сам радио, јео и гледао ТВ Слагалицу и серије на Нетфликсу.

Мој пријатељ лекар који је прошле недеље требало да се тестира на корона вирус, јавља ми да још увек то није урадио.

Или ми је то јавио у среду. Или у петак? Свакако, још увек се није тестирао, па сам забринут.

Али каже да нема симптома, па сам мало мање забринут.

Не знам ни да ли људи више аплаудирају са балкона.

Данас је од последица корона вируса преминула једна особа, укупно 66. Број заражених се попео на 2.867.

Потпис испод видеа,

Корона вирус и трчање: Полумаратон је могуће истрчати на тераси

Петак, 10. април - двадесетшести дан самоизолације

Нервозан сам док радим, па стално нешто гунђам колеги. Он се прави да ме разуме, али реално има дупло више посла од мене, па не гунђа.

Не каже ми то, али знам да је тако.

Влада Србије донела је одлуку да се редовне конференције за новинаре надаље одржавају без новинара.

Након што сазна то, мој друг ватерполиста ми пише како се боји да би у будућности на ватерполо утакмицама могли да укину воду у базену.

Примена раније најављених економских мера почеће 13. априла, али никоме није јасно шта се дешава са обећаних 100 евра у динарској противвредности сваком пунолетном грађанину.

Број заражених се попео на 3.105.

У пет поподне почиње досад најдужа забрана кретања. Град је несвакидашње тих, скоро као за Први мај.

РТС има проблем са сликом, па ТВ Слагалицу само слушамо.

Нисам овако замишљао апокалипсу, али доста лоше изгледа.

Субота 11. април - двадесетседми дан самоизолације

Мушкарци у комшилуку су почели да проводе време на терасама, али без мајице.

Не знам шта да мислим о томе, али вероватно се не може све забранити људима.

Поред упозорења о социјалној дистанци и дезинфиковању просторија, требало би подсетити људе да користе и креме са добрим заштитним фактором.

Приближава се дан када ћу моћи да изађем напоље, па одлучујем да се обријем.

Постоји неко задовољство у томе када се човек уљуди, иако бријање баш и нема смисла када носите маску.

Како то радим на тераси, покушавам да се обријем гледајућу се у екран мобилног телефона. То ми не иде баш најбоље, па замолим девојку да ми помогне.

Присуство корона вируса је потврђено код 3.380 људи, а три особе су изгубиле живот.

До краја дана играмо Guitar Hero и обоје смо јако добри.

Поносан сам на нас. Умало да заборавим какав је то осећај.

Недеља 12. април - двадесетосми дан самоизолације

Сазнајемо да смо све време погрешно бројали, барем нам тако кажу када нас позову из полиције.

Први дан се броји као нулти, тако да ћемо уместо у понедељак, напоље изаћи у уторак.

Та информација нас не узнемирава посебно. Шта је један дан горе-доле?

Одлучујем и да средим фризуру. Поново ми девојка помаже.

Можете доста да сазнате о томе шта људи мисле о вама и колико вас познају уколико им дозволите да вас шишају.

На пример, моја девојка је мислила да ја стављам косу иза ушију.

Ко зна шта још мисли о мени? Да носим знојницу на глави као тенисер осамдесетих?

Заражено је још 250 људи, укупно 3.630. Живот је изгубило још шест особа, укупно 80.

Група пацијената на Сајму најављује штрајк глађу.

Ускоро ће ова прича са самоизолацијом бити готова. Или ће поново почети, уколико буде уведен 24-часовни карантин. Тада ће се испоставити да смо све време само тренирали.

Да ли ми се излази напоље?

Да, али у слободном свету, где неће постојати опасност од заразе, одласка на сајам или привођења.

А када ће то бити могуће, изгледа да нико не зна. Чак су и пророци утихнули.

Искрено, ја бих још мало остао унутра. Не знам да ли је то Стокхолмски синдром у београдском солитеру, али некако се овде осећам најбезбедније.

Или се можда само треба навићи на „ново нормално". Немам појма.

У сваком случају, период адаптације је неминован.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk