Слепе особе, Србија и корона вирус: „Живимо на физичкој дистанци и са вирусом и без њега"

  • Тијана Душеј Ристев
  • ББЦ новинарка
Брајево писмо

Док шета улицама Београда, Виктор Живојиновић покушава безбедно да се креће.

Необележени радови на раскопаним улицама, где му штап не може може помоћи у оријентацији, без звучног обавештења у градском превозу, Виктора мучи још један проблем у данима епидемије вируса корона.

Попут осталих људи оштећеног вида, ни Виктор не може да приђе неком и пита за смер или улицу коју тражи, јер би тиме прекршио обавезну меру физичке дистанце. Али како онда да стигне тамо где је наумио?

Тешко.

То није једини проблем, који му је донела корона- страх да може да се зарази вирусом, скоро је једнако јак као и осећај изолованости присутан од како је епидемија почела.

„Пребачен сам на онлајн дружење, што се мени као особи са оштећеним видом не свиђа, јер сматрам да ће то још више него раније довести до удаљавања људи", каже Живојиновић за ББЦ на српском.

Као да нису довољни изазови с којима се особе оштећеног вида срећу на сваком кораку и сваког дана - недостатак звучног обавештења у градском превозу, раскопане улице мањак стаза за слепе у градовима и мањим местима у којима им је кретање скоро онемогућено - пандемија Ковида-19 донела је нове изазове.

Физичка дистанца некад немогућа, али увек нормална ствар

Потпис испод фотографије,

Борис Дончић

Борис Дончић живи на Звездари у Београду, али због страха да би могао да се зарази корона вирусом, сваког дана пешачи око 10 километара да би стигао на посао на Дорћолу.

Каже да му шетња прија, али један од разлога за пешачење је и што би често морао да наруши физичку дистанцу и приђе неком како би сазнао који аутобус долази на станицу.

„Мени је у реду да ме људи питају да ли ми треба помоћ и да ми кажу који аутобус наилази, јер још увек нема звучне сигнализације", објашњава Дончић.

Виктор Живојиновић каже да је то један од проблема који се дуго не решавају - аутобуси не дају звучно обавештење о броју возила и одредишту.

„Тешко ми је да сазнам који аутобус стиже, јер тада морам да приђем и питам или да вичем, нема другог начина", каже он.

Дончић каже да слепи некад и немају могућност да држе раздаљину од два метра, али да људи када их виде на улици, то раде.

„Дистанца је постојала и пре епидемије, јер чим ме виде са штапом, обично се склоне или скоче у страну", описује он.

Ипак има и оних који питају како могу да помогну, као и возача аутобуса који му кажу о којој линији је реч.

„Желим да верујем да људи постају обзирнији, јер се ми више појављујемо на јавним местима и онда можда више размишљају о томе како функционишемо", каже Борис.

Градске улице или припрема за живот на Марсу

Међутим, избегавање градског превоза није једноставно решење - и одлазак у шетњу може бити опасан због свеприсутних радова на улицама Београда.

„Одлична припрема за живот на Марсу", шали се Борис.

У крају у коме живи, улице углавном немају тротoар, што значи да мора да хода коловозом.

Каже да му људи тад често помогну.

„Има и оних који само посматрају, гледају шта ће да се деси, не прилазе".

„Ми као слепе особе, али и они који имају неку другу врсту инвалидитета, живимо с социјалном дистанцом цео живот, била пандемија или не", каже Борис.

Можда ће вас занимати како изгледа уметност за слепе

Потпис испод видеа,

umetnost za slepe

Горан Пећанац, секретар Савеза слепих, каже да за њега хендикеп није што је слеп, већ што је рођен на овом простору.

„Ја не бих ни приметио да сам слеп, да нема видећих људи који ми на сваком кораку постављају препреке", каже Пећанац, који је и уредник часописа за слепе.

Нема дистанце са асистентима

Бивши професор Војо Богдановић некада је радио у школи за децу оштећеног вида у Земуну.

Сада са супругом и ужива у пензионерским данима.

Никад није имао асистента који помаже људима оштећеног вида, а ни сад нема потребу за тим, јер се због епидемије не креће много по граду.

У свему му помаже супруга.

„Асистенте је свакако добро имати, јер је слепима лакше да иду у град с неким у кога имају поверења, неко ко ће их водити кроз гужву", каже Богдановић.

Слепи који имају асистенте или водиче се временом зближе и спријатеље.

„Они долазе у кућне посете, постоји нека доза поверења међу њима", каже он.

Војо верује да се однос слепих и асистената није променио због епидемије.

„Сигурно се понашају исто као и раније - просто је немогуће држати социјалну дистанцу када је овај однос у питању".

Можда ће вас занимати и салон за тетовирање где прихватају све различитости

Потпис испод видеа,

Тетоваже

Ко су асистенти и шта они значе за слепе

Личног асистента користе особе са инвалидитетом ради подршке у различитим свакодневним ситуацијама, као што су лична нега, кућни послови, помоћ у школи, на факултету или радном месту, вожња, превођење.

Војо Богдановић мисли да би било довољно да постоји један обучени асистент на три слепа пензионера, јер се они не крећу много, али би им значила помоћ у градском превозу, на улици, приликом одласка у било коју институцију.

Виктор се слаже и додаје да асистентима треба обезбедити заштитну опрему - маске, рукавице и средства за дезинфекцију.

Потпис испод фотографије,

Виктор Живојиновић каже да би увођење аутобуса са звучном сигнализацијом смањило ризик од заразе корона вирусом

Милица Ружичић-Новковић, председница Центра „Живети усправно" из Новог Сада, каже да је најважније обучити корисника, односно слепог човека, јер управо он после може бити и послодавац и тренер.

„Ово је битно јер корисници могу имати различите животне навике и различиту комуникацију с људима", каже Ружичић-Новковић.

Додаје да људи који не виде најчешће користе асистенте који им помажу у кретању, зато што су улице у градовима и селима у Србији неприлагођене особама са инвалидитетом.

Марко је особа са инвалидитетом, али га то не спречава да путује и о томе пише на блогу.

Потпис испод видеа,

Марко је особа са инвалидитетом, али га то не спречава да путује и о томе пише на блогу.

Додатна сигурност

Виктор каже да особе са инвалидитетом треба да буду ослобођене радне обавезе или да им се омогући да раде од куће док влада епидемија.

Предлаже да се направи онлајн скупштина удружења људи са инвалидитетом, јер у многима од њих морају лично да се појаве.

„Сам излазак и сусрети могу да буду ризични", каже он.

Иако се људи са инвалидитетом који добију корона вирус неће лечити у привременим ковид болницама, Борис каже да би било добро да их у свакој здравственој установи дочека особа која разуме њихове потребе.

„Имали бисмо додатну сигурност", каже он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk