„Фатални заокрет“: Од најближег сарадника до последње жртве режима Слободана Милошевића - две деценије од отмице Ивана Стамболића

  • Јована Георгиевски
  • ББЦ новинарка
Иван Стамболић и Слободан Милошевић

Аутор фотографије, Матија Коковић

Потпис испод фотографије,

Иван Стамболић и Слободан Милошевић

Режим Слободана Милошевића почео је последњи месец свог живота још једном - последњом - одмаздом над политичким противницима: отмицом и смрћу Ивана Стамболића 25. августа 2000. године.

Тог лета, многи нису имали дилему да је земља на прагу велике прекретнице, али су ретки могли да претпоставе да ће баш Стамболић, кључна личност у Милошевићевом успону на власт и најбрже одбачени сарадник, бити жртва чија ће смрт запечатити деценију обележену најсуровијим догађајима у историји Србије после Другог светског рата,

„Србија се никада није суочила са суштином сукоба између Стамболића и Милошевића, што наставља да повлачи последице до дана данашњег", каже адвокат Радоје Стефановић, вишедеценијски сарадник обојице, у разговору за ББЦ на српском.

Да је разлаз могао бити другачији, слаже се и косовски политичар Азем Власи.

„Да је Стамболић остао на политичкој сцени, сигурно не би било толике зле крви и, што је најважније - оних који данас настављају политику Милошевића", каже Власи.

„Одлучан и забринут": Последњи сусрети

Аутор фотографије, Braca Nadezdic

Избори за председника Савезне Републике Југославије, на којима је Стамболић наводно планирао да учествује, били су заказани за 24. септембар 2000.

Власи, који је са Стамболићем остао у пријатељском контакту и након његовог повлачења из политике почетком 1990-тих, последњи пут га је срео пар месеци раније, у јуну.

„Први пут од када се повукао из политике видео сам га озбиљно забринутог за стање у Србији и пут којим ће земља даље кренути".

Стамболић га је тада упознао да идејом опозиције да се кандидује на септембарским изборима, што је „размишљао да нерадо прихвати".

„Био је одлучан да се Милошевићу мора стати на пут", истиче Власи.

Каже да је то доживео као „одраз Стамболићеве политичке храбрости, али и великог осећаја одговорности и кривице што је извео Милошевића на сцену".

„Хтео је да покуша да исправи грешку коју је направио", закључује Власи.

Погледајте видео о томе како се у Србији сећају деведесетих

Потпис испод видеа,

Како се сећамо деведесетих

Отмица

Стефановић каже да је често ишао у шетњу са Стамболићем по Кошутњаку, „како бисмо причали о важним стварима, да не би могли да нас прислушкују".

„Звали смо то одлазак у шуму, он је увео ту навику", додаје.

Тог 25. августа, Стамболић се спремао да прослави рођендан млађе ћерке Тијане и увече оде на Сабор трубача у Гучи, каже Стефановић.

„Сигурно тог дана није очекивао да ће уместо у Гучи завршити на Фрушкој гори", закључује Стефановић.

Он оцењује да је његов вишедеценијски сарадник и пријатељ сигурно био „свестан опасности".

„Неколико пута, непосредно пред убиство, Иван је прогнозирао да Милошевићу долази крај, али се и питао неће ли још неко велико зло да направи. 'Тај не може да оде мирно', говорио је", сећа се Стефановић.

Иван Протић, тадашњи дописник шпанске новинске агенције ЕФЕ из Београда, присећа се да је до новинара „стигла вест да је нестао, није се знало да је у питању отмица".

„У сваком случају, смрдело је на нешто криминално и невезано са његовом вољом", каже за ББЦ на српском.

Иван Стамболић отет је док је трчао у београдском парку Кошутњак 25. августа 2000. године. Претпоставља се да је ликвидиран истог дана.

Његови остаци пронађени су марта 2003. године у јами са живим кречом на Фрушкој гори у близини Новог Сада.

Обдукцијом се испоставило да је убијен метком у потиљак, али и да недостају поједини делови скелета.

Мистерија остатака: Кости које недостају

Аутор фотографије, Tanja Kragujevic/Wikimedia

Стамболићеви остаци пронађени су у јами на Фрушкој гори марта 2003. године захваљујући исказу сведока-сарадника. Утврђено је да су при закопавању посути живим кречом.

„Креч могу да објасним почетном идејом да се униште трагови злочина, али ништа значајно за наш рад тиме није уништено", каже у разговору за ББЦ специјалиста судске медицине Слободан Савић, који је са колегом Мирољубом Обрадовићем урадио обдукцију, а затим вештачио на суду.

Обдукцијом се испоставило да недостају поједини делови скелета.

Како се наводи у правоснажној пресуди Врховног суда Србије из 2007. године, „на лицу места где су пронађени посмртни остаци оштећеног нису пронађени сви делови његовог тела - недостају обе шаке, један вратни пршљен и подјезична кост".

„Нисмо пронашли трагове других повреда, које ја ипак не могу сасвим да искључим", каже Савић.

Међутим, професор Савић мисли да по среди није било мучење, већ немарност.

„Колико је мени познато, нико од специјалиста није био на лицу места током ексхумације", истиче он и додаје да је са колегама „само видео фотографије места одакле су званично неидентификовани остаци су допремљени у Институт за судску медицину".

Он оцењује да је „логичније објашњење" да се „ради о ситним костима, које могу да се одвоје распадањем ткива и које не би успео да нађе неко [недовољно стручан], ко не зна шта тачно тражи".

„Међутим, и после толиких година, такве недоречености вас муче", истиче Савић.

Прегледајући остатке, обдуценти су наишли на још један куриозитет - кроз једну улазну рану у потиљачном делу лобање ушла су два пројектила.

Он каже да је за његових 37 година праксе то био „једини такав случај".

„Нашли смо једну повреду од пројектила, у потиљачном пределу, што је типично за егзекуције и два оловна пројектила, без излазне ране".

Он додаје да су„балистички експерти касније утврдили да се не ради о једном пројектилу који се распао, него о два различита".

Савић објашњава да се може десити „када се пуца из близине", те да „судско-медицинска литература познаје такве случајеве".

„Бруталност убиства показује пре свега лични анимозитет не непосредног извршиоца, већ налогодаваца, намерно то кажем у множини", оцењује Иван Протић.

Историчарка Љубинка Трговчевић такође сматра да је у начину на који је Стамболић убијен постојало нешто „патолошко".

„Онај (или они) који је то убиство наредио је направио монструозни план - да га понизи клечањем пред раком коју су копали, да га потом полије кречом. Да испари. Да од њега ништа не остане", каже она за ББЦ.

„Тако нису радиле службе, нити су смеле без наређења са највишег места", додаје она.

Суђење и пресуде

Првостепена пресуда, коју је у јулу 2005. године донело Посебно одељење за борбу против организованог криминала окружног суда у Београду, послала је иза решетака осморицу високих функционера Службе државне безбедности и припадника Јединице за специјалне операције (ЈСО).

Осуђени су на максималну казну затвора од 40 година.

Правоснажна пресуда Врховног суда, донета 2007, једина је у домаћем правосуђу у којој је Слободан Милошевић означен као налогодавац, што је касније оспоравао његов адвокатски тим.

Протић подсећа да Милошевићу, чије се име наводи у правоснажној пресуди, никада није суђено.

Међутим, није оптимистичан да би то заиста истерало правду на видело.

„Мислим да фер и објективно суђење, које не би било фарса, није могуће чак ни сад, након две деценије", закључује Протић.

Поводом двадесет година од отмице Стамоболића, ББЦ се за коментар обратио и Миољубу Виторовићу, тадашњем специјалном тужиоцу за борбу против организованог криминала.

„Све што сам имао да кажем о Стамболићу рекао сам у завршној речи", одбио је Виторовић.

„Дипломатичан и лаковеран" - Стамболић као политичар

Стамболићеви савременици описују га као „дипломатичног, али лаковерног" политичара, који је „дубоко веровао у демократију".

Самим тим, слажу се, „Стамболић је веровао да воља једног човека не може бити пресудна".

Протић истиче да је имао и „ретку особину" за политичаре.

„Није се бавио приватним животом својих супарника и није пребројавао крвна зрнца, што је Милошевић иначе користио за политичку борбу".

Његов штићеник Милошевић, којег је познавао са студија на Правном факултету, почетком 1970-тих му је постао заменик у београдском „Техногасу".

Позиција се упразнила преласком Радоја Стефановића, који је и сам радио као Стамболићев заменик, на директорско место у другу фирму.

„Стамболић је бескрајно веровао Слободану Милошевићу и имао је лепо мишљење о њему", каже Стефановић .

Он се присећа да, док су сви заједно радили у „Техногасу" препричавао следећи виц: „Ако питаш мене колико је 2 и 2, ја ћу да кажем 'Четири', а ако питају Слобу, он ће рећи 'Вероватно четири, али хајде да питамо Стамболића."

Стефановић оцењује да је Стамболић „1987, пред Осму седницу, још увек био „уљуљкан" идејом да ће Милошевићева националистичка политика наићи на критику, а људи око њега освестити, само треба бити стрпљив".

Осма седница

Осма седница Централног комитета (ЦК) Савеза комуниста Србије (СКС) одржана је 23-24. септембра 1987. и сматра се озваничењем националистичке политике Слободана Милошевића, тадашњег председника СКС.

На седници је смењено неколико функционера београдског комитета Комунистичке партије Србије, иначе Стамболићевих савезника.

Сматра дефинитивним разлазом између Стамболића и Милошевића.

Стамболић, тадашњи председник Председништва Србије, смењен је у децембру 1987. када се и повукао из политике.

У корену сукоба били су различити приступи тражењу решења за ондашњу економску ситуацију, етничке тензије на Косову и његов статус у оквиру Федерације.

„Стамболићев пут за решавање проблема на Косову - пружање помоћи федералних органа косовском руководству у смиривању тензија - био 'добар, спор и користан', оцењује Протић.

„Иван је био тешко погођен исходом Осме седнице, тешко се са њим могло разговарати тих месеци", каже Стефановић.

Стамболић се привремено повукао из политике, а Милошевић је деведесетих повео земљу у ратове.

Погледајте видео о историји вишестраначја у модерној Србији

Потпис испод видеа,

Избори 2020: Кратка историја вишестраначја у Србији

„Фатални заокрет": Зашто сукоб Стамболић - Милошевић и даље тиња

Његово повлачење са политичке сцене Власи описује као „фатални заокрет, који је добро до свих трагедија које су се потом десиле".

Међутим, Стамболић није потпуно нестао - одржавао је личне контакте, јавно је позвао Милошевића да поднесе оставку када је на протестима 9. марта 1991. на улицама Београда у сукобима између демонстраната и полиције пале прве жртве.

Такође је посетио је ратно Сарајево у покушају да покаже да не размишљају сви на исти начин.

Стефановић сматра да је важно „објаснити да оно што је Југославију увукло у сукобе није морало тако да се заврши у толикој крви".

„Не можемо се мирити и живети у нормалном западнобалканском амбијенту ако се људима у Србији свакодневно сервира да су Хрвати усташе и злочинци, да су Црногорци некакви сепаратисти који су против цркве, да су Албанци примитивни дивљаци које треба отерати преко Проклетија".

Ни овог 25. августа, две деценије касније, нема званичног обележавања годишњице Стамболићеве смрти.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk