Фудбалске легенде Србије: Драган Манце, српски Џејмс Дин који је живео за голове

Графит

Навијачи су га обожавали због голова, саиграчи и противници поштовали због храбрости и умећа - блистава будућност и каријера коју су многи предвиђали за Драгана Манцеа трагично је прекинута 3. септембра 1985. године.

Журећи на тренинг Партизана, Манце је погинуо у саобраћајној несрећи на месту у Београду где данас стоји велики графит: „Легенда живи".

„Био је сјајан момак и сјајан фудбалер. Красила га је та његова храброст, снага, имао је стравичан безобразлук да шутне са 40 метара и да стави главу где други не би", присећа се некадашњи фудбалер Динама из Загреба и београдске Црвене звезде Бора Цветковић.

Клизање на коленима високо уздигнутих руку - радовање карактеристично углавном за јужноамеричке фудбалере, било је можда најпопуларнији потез овог играча.

„Манце је и 35 година после трагичне смрти, поред својих антологијских голова, важан навијачима Партизана, зато што је био први играч који је на тај начин делио емоције и енергију са публиком", каже за ББЦ на српском дугогодишњи навијач Партизана Александар Павловић.

'Српски фудбалски Џејмс Дин'

Аутор фотографије, Goran Mance/Privatna arhiva

Потпис испод фотографије,

Драган Манце

„Манце је својом популарношћу далеко превазилазио границе ове земље. Он је био српски фудбалски Џејмс Дин. Пленио је карактером и игром", рекао је 2011. године легендарни голман Партизана Милутин Шошкић.

Цветковић каже за ББЦ на српском да би Манце био фудбалер светске класе.

„Био је невиђени потенцијал", сматра Цветковић, који се са Манцеом дружио још од детињства.

Његови голови се и даље препричавају - један од најспектакуларнијих је онај у Лондону, у мечу Купа УЕФА против Квинс Парк Ренџерса 1983. године на стадиону Хајбери, због којег су му аплаудирали и навијачи енглеског тима.

У полувремену меча, за њега су се распитивали енглески новинари и готово да је био већ виђен у острвском фудбалу.

Цветковић верује да би се Манце врло добро уклопио у тај стил фудбала.

„Мислим да би му доста добро 'лежала' енглеска лига. Био је моћан у скоку, јак, чврст, добар шутер, храбар, доста се кретао".

„Можда би био још бољи" од данашњег нападача лондонског Фулама и репрезентативца Србије Александра Митровића, додаје Цветковић.

Цветковић и Манце били су на супротним странама у чувеном мечу Партизан - Динамо Загреб (2:2) 1983. године у првенству Југославије, одиграном на препуном стадиону Црвене звезде - јер се тада Партизанов стадион користио за слет за Дан младости.

Партизану је одговарао нерешен резултат како би обезбедио титулу. Међутим, Динамо је водио 2:0.

„Он ми каже: 'Види, сад ћу да идем на ограду', што је значило да ће да да гол. И стварно, није прошло двадесетак минута, а он је дао гол и отишао је код навијача".

„То је та његова самоувереност. Био је храбар, имао је технику, шут, стварно велики потенцијал. Пред њим је била фантастична каријера".

Утакмица је завршена нерешено 2:2, а навијачи Партизана су одушевљено скандирали: „Титула Београду!".

И рагбисти могу да уживају у балету

Потпис испод видеа,

Партизан: Како су рагбисти црно-белих заиграли балет

Зашто навијачи Партизана и данас на посебан начин говоре о Манцеу?

Аутор фотографије, Goran Mance/Privatna arhiva

Потпис испод фотографије,

Драган Манце са братом и оцем

Александар Павловић, који годинама прикупља архивску грађу о Партизану коју објављује на блогу Црно-бела носталгија, каже да Манце имао нешто што је навијаче омађијало.

„Млађи навијачи, који га не памте, мисле да је поента само у Манцеовим головима - не схватајући да су Манцеова харизма и енергија то што је навијаче заувек везало за њега".

Када чује име Драгана Манцеа осети „налет емоција".

„Емоције не можеш да објасниш у једној речи, али ваљда су у њима садржана и сва тужна сећања на нашег преминулог аса, на његове голове и харизму", каже Александар Павловић.

Навијачи Партизана су га обожавали и због тога што је загорчавао живот највећем ривалу - Црвеној звезди.

„Моје највеће задовољство је да дам гол Црвеној звезди. Велико ривалство два клуба ме посебно инспирише", говорио је Манце уочи 75. вечитог дербија са Звездом 1984. године.

Драганов брат Горан у документарном филму посвећеном голгетеру Партизана каже како их отац Фердинанд умало није најурио из куће када су му рекли да ће навијати за Црвену звезду.

„Када смо дошли кући, рекли смо оцу да хоћемо да навијамо за Звезду, јер је победила Партизан. Отац нам је рекао: 'У реду, али за вас у кући места нема'".

„И стварно, били смо ван куће до касно увече. Када смо се вратили, рекли смо да хоћемо да навијамо за Партизан", испричао је Горан Манце у документарном филму „Драган Манце - легенда живи".

Манце као поп икона

Аутор фотографије, Goran Mance/Privatna arhiva

Потпис испод фотографије,

Многи су покушали да имитирају начин на који Манце прославља голове.

Да би неко постао поп икона, потребно је много састојака,

„Потребне су апсолутне разлике у односу на конкуренцију и имиџ и ритуали. У фудбалу је то са имиџом ограничено, јер су ту увек једни те исти дрес, штуцне, шортс…", објашњава Росић за ББЦ на српском.

Било је фудбалера који би могли да се назову поп иконама, попут легендардног фудбалера Манчестер Јунајтеда Џорџа Беста, каже Бранко Росић, новинар, музичар и писац.

Такви су били Ерик Кантона, који је први подигао крагну дреса, Сафет Сушић када спусти штуцне, Бест и Ајала када пусте косу до рамена, а Борота шортс до колена.

„Манце је остао заувек у сећању по том ролању на коленима. То је био његов заштитни знак", каже Росић.

„Гледајући то његово ролање на коленима, буквално сам имао осећај да је скијао на коленима славећи гол и сад ми се чини као да је метрима клизао", каже Росић за ББЦ на српском.

Присећа се да су многи покушавали да опонашају такво радовање, па би потом морали да потраже помоћ дерматолога или би ишли на увијање.

„А он се подизао и ишао даље - да да нови гол и да се клиза у слављу и прелази нове метре траве на коленима", каже он.

„И то његово ролање, клизање је антологијско па је и заувек овековечено на фотографијама, сећању, Јутјуб снимцима, и нажалост, парцели 108, на гробном месту 398а на Новом Гробљу, на споменику".

Ипак, најважније у краткој Манцеовој каријери били су голови.

„Поготово онај против Квинс Парк Ренџерса. То је баш био гол због којег је вредело одрати колена у слављу. И то те учини иконом, неколико секунди надреалног, а то је тај његов гол Квинс Парку", каже Росић.

Гол Драгана Манцеа против Квинс Парк Ренџерса

Упозорење: У садржају других страна може да буде реклама

„Нажалост, рана смрт познатих је правила митове од Џејмса Дина до Курта Кобејна", рекао је Росић.

„За разлику од многих рокенрол и глумачких звезда који су нас рано напустили, Манце је отишао заувек журећи на посао, а не у пороке".

Драган Манце у 10 тачака

  • Рођен 26. септембра 1962. године у Београду
  • Живео је у Земуну и прво је тренирао карате, да би се потом придружио ФК Галеника и посветио се фудбалу
  • Био је познат по томе да никада није изостајао са тренинга
  • У Партизан је дошао 15. септембра 1980. године
  • За његов долазак најзаслужнији је био некадашњи голгетер Партизана Слободан Сантрач, који је при заласку каријере добио позив да дође у Галенику и помогне јој да избори прволигашки статус
  • Сантрач је пристао, уз услов да Манце оде у Партизан
  • У Партизану је одиграо 279 утакмица и постигао 174 гола. Последњи гол дао је два дана пред смрт
  • Погинуо је 23 дана пре 23. рођендана.
  • Сахрањен је на Новом гробљу у Београду 5. септембра. На сахрани је, према писању медија у то доба, је дошло више од 30.000 људи.
  • Улица у непосредној близини стадиона Партизана добила је име по њему 2011. године.

„И данас су ми очи пуне сузе кад се сетим..."

Александар Павловић се добро сећа дана када је погинуо Манце.

„Спремао сам се за школу када ми је друг, исто партизановац, рекао да је управо чуо трагичну вест о погибији Драгана Манцеа.

„Први осећај је био неверица, а затим осећај губитка - не можеш одмах да схватиш тако трагичан и нагли одлазак идола навијача, у пуној снази и у тим годинама".

У првој утакмици након погибије Манцеа, туга је буквално могла да се додирне у ваздуху на стадиону Партизана, каже Павловић.

Партизан је играо против Приштине, стадион је био пун, а навијачи Партизана су желели само једно - гол за Драгана Манцеа.

„То је била најтужнија утакмица којој сам икада присуствовао. Деведесет минута се плакало и певало Драгану у славу", присећа се Павловић.

Као да су, каже, Фелини и Хичкок режирали крај утакмице.

У последњим тренуцима меча Љубомир Радановић је постигао толико жељени гол за победу.

Прославио га је на коленима - као што би то урадио Манце.

Саиграчи су скочили на њега и сви заједно су плакали.

„Мени су и сада очи пуне суза док се присећам тих сцена, можда и најемотивнијих икада виђених на нашем стадиону", каже Павловић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk