Милена Дравић: „Дивна, осетљива, дарежљива особа и велики професионалац“

Свако кога занима какви су се филмови гледали у Југославији, земљи које више нема, могао би да започне то истраживање гледајући филмове у којима је играла Милена Дравић.

За тај задатак би му било потребно доста времена - Милена Дравић има више од 100 филмских улога.

Волели су је Југословени, али и публика широм света.

Колеге о њој и данас говоре с великим поштовањем. Умрла је 14. октобра 2018, годину и по дана после смрти супруга, великана српског и југословенског глумишта Драгана Николића.

„Када су јој додељивали Добричин прстен плакала сам од усхићења," каже глумица Нада Шаргин за ББЦ на српском.

Чини јој се да ретко ко може да се похвали таквом каријером.

„Отмено, узвишено, младе и старије колеге говоре о њој као о богињи, Раде Шербеџија јој пева Арсенову Милену, свира јој и Васил Хаџиманов, Раде чита још једну песму посвећену њој, иде кратки филм састављен од њених блиставих филмова, интервјуи, репортажа са Канског фестивала када је добила награду, гледам и мислим: каква каријера...".

Имао сам привилегију да радим са Миленом још док сам почињао.

Као студент позвао сам је да игра у мом испитном филму треће године и - она је пристала!

Највећа филмска звезда са ових простора дошла је на снимање спремна, са креативним идејама како бисмо целу ствар могли да унапредимо и са великим поверењем у мене као редитеља.

Цела студентска екипа имала је тада осећај да је ушла на велика врата у нашу кинематографију. Јер шта је домаћи филм без Милене Дравић?

Снимили смо још два филма заједно. Милена је била дивна, осетљива, дарежљива особа и велики професионалац.

Стефан Арсенијеић, редитељ

Блистави почетак и златно доба југословенског филма

Рођена је у Београду, на Дорћолу 1940, ишла је у балетску школу и сањала је да постане балерина.

Први филм Врата остају отворена Франтишека Чапа, причу која прати доживљаје младих људи у послератној Југославији, снимила је док је ишла у гимназију.

Прекобројна Бранка Бауера јој је отворила широм врата за свет глуме 1962, а за улогу Ранке награђена је Златном ареном и тиме постала најмлађи добитник ове награде.

Популарност је стекла у великим партизанским спектаклима редитеља Вељка Булајића - била је Миља у Козари (1962), Нада тифусарка у Бици на Неретви (1969) и Вера у Сутјесци (1973).

Такође, играла је у неким од најзначајнијих филмова црног таласа који су имали сјајан пријем на светским фестивалима и утицали на генерације млађих филмских аутора.

Са Пуришом Ђорђевићем, за кога је била кратко удата, снимила је, између осталог, Девојку (1965) и Јутро (1967), који је приказан на Венецијанском фестивалу.

Нису је заобишле ни у том тренутку актуелне забране филмова.

Филм Бахрудина Бате Ченгића Улога моје породице у светској револуцији на основу истоименог романа Боре Ћосића после премијере на Филмском фестивалу у Пули 1971. завршио је „у бункеру".

Тадашњи цензори су били шокирани сценом у којој Милена Дравић износи торту са Стаљиновом главом, а глумци након што заврше са косом од шлага крећу да се сладе мозгом руског комунистичког вође.

Слична судбина је задесила W.R. Мистерије организма Душана Макавејева, филм експерименталне структуре који се бави односом комунистичке идеологије и сексуалности, као и теоријама аустријског психоаналитичара Вилхелма Рајха.

Упркос чињеници да је одушевио критику на филмском фестивалу у Кану, филм је приказан у биоскопима у Југославији тек почетком осамдесетих година.

Милена Дравић игра младу комунисткињу и фризерку, која одбије удварање радника, јер је заљубљена у првака у уметничком клизању Владимира Иљича.

Иако тврди да је Милена остварила „невероватан спектар различитих, фантастичних улога", редитељу Стефану Арсенијевићу улога код Макавејева је „храбра, луда, фасинантна, слојевита улога".

„Једном речју - незаборавна."

О расправи комисије која је одлучивала да ли ће филм бити приказан пред публиком Горан Радовановић је снимио документарац Случај Макавејев који је приказан 2019.

Југословенска штампа тог доба писала је о похвалама које је за овај филм Милена добила од Џека Николсона и балетана Рудолфа Нурејева, кога је обожавала.

Инцидент када је америчкој новинарки на прес конференцији, као одговор на питање: „Да ли Југословенке знају шта је контрацепција?", бацила у крило кутију таблета против мигрене дуго се препричавао.

Милена је одиграла велики број различитих улога, од којих су многе важне за историју кинематографије.

Али пошто ме нисте питали за коју улогу мислим да је најбоља или најзначајнија, већ најдража, а ту категорију карактеришу емотивне и крајње субјективне одреднице, даћу себи слободу да не изаберем неки од филмова који се можда очекује.

Једна од најомиљенијих њених улога ми је у филму Није лако с мушкарцима из једног простог разлога - то је био први домаћи филм који сам гледала у биоскопу, што је био доживљај сам по себи, јер сам имала шест година.

Наравно да сам касније гледала многе значајније улоге које је Милена одиграла, али овај филм има посебан значај у мом филмском искуству, јер кад сте дете, одлазак у биоскоп је права чаролија и никаква објективност, која долази с годинама, не може то да умањи.

Маја Медић, фотографкиња и коауторка изложбе „Милена" поводом награде Добричин прстен

„Предивна Милена Дравић. Предивна"

Шармирала је Алфреда Хичкока и Милоша Формана, а новијим генерацијама ће значити да је играла у првом филму у коме је Бред Пит имао главну улогу Тамна страна сунца Божидара Николића из 1988.

Ипак, колеге - и савременици и они млађи, памте је као скромну и повучену особу.

„Предивна Милена Дравић. Предивна. Срела сам је неколико пута и увек је била забавна и нешто је исијавало из ње, то нешто што имају уистину праве звезде," сећа се сусрета с њом Нада Шаргин.

Огромну популарност седамдесетих година је увећала учешћем у телевизијској емисији Образ уз образ Здравка Шотре.

На тај начин је чувени филмски пар, Милена Дравић и Драган Николић, постао део сваког југословенског домаћинства.

Позоришна публика памти улоге у Чуду у Шаргану, Декамерону 81 (у режији чувеног италијанског редитеља Роберта Ћулија), Кир Јањи и Урбенесној трагедији. Улогу управнице позоришта Катарине у представи Лари Томпсон - трагедија једне младости Душана Ковачевића одиграла је више од 300 пута на сцени Звездара театра.

Радила је и за децу: серију успаванки Лаку ноћ, децо по тексту Душка Радовића снимила је 1963, а памте се и улога учитељице у Причама из Непричаве и комшинице у Метли без дршке.

Једна од последњих улога остварила је у дечијем филму Аги и Ема у режији Милутина Петровића.

Била сам једном гошћа у њеној кући на мору,повела ме Јелена Ђокић,била сам утрнула јер стојим пред величином,а Милена нас гости, забавља и ничим не тражи потврду те своје величине.

Кад јој је додељен Добричин прстен новинари траже да је сликају и она устаје и стаје на сцениу и елегантно дамски пружа руку са прстеном и позира, уживајући у себи,али и играјући се.

На прослави у Звездара театру тог дана постојао је неки прави, леп, а заборављен Београд,бар на кратко.

Волим све њене улоге од Сутјеске, Битке на Неретви до Није лако са мушкарцима и комшинице што шушка и прави шненокле из дечије серије Метла без дршке.

То ме можда и највише фасцинира,то како је умела да се игра и забавља улогама - и себе и нас.

Можда је Милена имала и срећу да ради у време велике југословенске кинематографије,али је то и заслужила и то јој припада јер знала је то да искористи и води каријеру блиставо,а да пре свега буде дама.

Нада Шаргин, глумица

Почетак рата, у коме је нестала њена домовина, дочекала је у Њујорку где је изводила представу Милена у свету мушкараца по тексту Душка Радовића.

Није много радила деведесетих, а сматра да је доживела неку врсту забране на државној телевизији због подршке студентском протесту 1996/97, па њени стари филмови дуго нису приказивани широј публици.

После демократских промена у Србији 2000, филму су је вратили млади редитељи.

У дебитантском филму Стефана Арсенијевића Љубав и други злочини (2007) игра мајку главног јунака.

„Увек устрептала око пројекта, спремна да пружи максимум, са великим талентом и искуством," описује Арсенијевић искуство рада са великом звездом.

„Али, што ме је увек изненађивало, увек је и преиспитивала саму себе. Никад се није ослањала на стару славу. Сваку улогу је прихватала као да јој је најважнија у животу. Зато је и била најбоља."

О томе сведочи сијасет признања које је добила током каријере: седам Златних арена у Пули, награду за најбољу женску улогу у филму Посебан третман у Кану 1980, Добричин прстен и награда Павле Вуисић које се додељују глумцима за животно дело су само неке од њих.

Сахрањена је у Алеји великана поред супруга Драгана Николића.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk