Животна средина и Србија: Шта су рамсарска подручја и шта се крије у неким српским мочварама

  • Немања Митровић
  • ББЦ новинар
Обедска бара и лабуд

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Обедска бара и њен зимски становник лабуд

Сиви облаци су се надвили над Сремом и киша, као за инат, пада већ неко време, па ако се дрзнеш да закорачиш ван травнатог тепиха, потонућеш у блато.

Међутим, сама чињенице да гледаш у мочвару обраслу трском златне боје, на коју се негде у даљини наслањају храстове шуме, изазива осећај дивљења.

Иако су се многе птице које овде иначе бораве отиснуле на топли југ и атмосфера делује изузетно мирно, на водену писту која вибрира под налетима кишних капи, слеће пар лабудова - таман да пожели добродошлицу.

Док киша добује по воденој површини, на којој се као у огледалу указују прелепи крајолици који је окружују, величанствени распон крила ове беле птице и звук који испушта при слетању и узлетању говори ти да си у природи и лепо ти је.

Тако изгледа једно зимско јутро у Обедској бари - једном од 11 мочварних и влажних подручја у Србији, заштићеним Рамсарском конвенцијом.

„Рамсарска конвенција (The Convention on Wetlands) односи се на заштиту мочварних подручја од међународног значаја, нарочито као станишта птица мочварица", навели су у писаном одговору за ББЦ на српском из Завода за заштиту природе Србије.

Овај међудржавни документ је донет пре пола века - 2. фебруара 1971. године у иранском граду Рамсару, на обали Каспијског језера.

Његови локалитети се данас налазе у више од 171 држави света, а овај дан се обележава и као Светски дан влажних подручја (Дан Рамсара - World Wetlands Day).

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Златно-сиви тонови Обедске баре

Обедска бара - Елдорадо за птице

Уз Лудашко језеро, Обедска бара је најстарије рамсарско подручје у Србији, проглашено још 1977. године.

Налази се на 45 километара од Београда и припада општини Пећинци.

Она је „влажно, мочварно подручје које је настало пре 2.000 до 6.000 година, када је дошло до тектонских покрета и поремећаја тла", каже Ивана Лозјанин, самостала референткиња за заштићена подручја и животну средину предузећа „Војводинашуме", које управља Обедском баром.

„Сава је тако напустила тадашњи ток и померила се нешто јужније, остављајући за собом корито у дужини од 13,5 километара, као и шуме, мочваре и влажне ливаде у долинама, односно депресијама између тадашњег и данашњег тока", каже Лозјанин за ББЦ на српском.

Обедска бара је од 1994. године под заштитом државе као Специјални резерват природе прве категорије.

Међутим, она је много раније имала статус заштићеног добра.

Институционално је заштићена већ 1874. године у Аустроугарској монархији, само две године након што је проглашен први Национални парк у свету - Јелоустон у Сједињеним Америчким Државама.

Лозјанин сматра да је разлог њене заштите, између осталог, било и богато царство птица мочварица.

„Подручје где се небо преливало дугиним бојама од перја барских птица, говорили су научници тог периода", каже она.

И данас је насељава велики број птица мочварица, међу којима предњаче колоније чапљи и корморана (вранаца).

Своје место под сунцем овог рамсарског подручја пронашле су црвена, бела, жута и сива чапља, као и чапља кашичар која се на Обедску бару вратила после 25 година.

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Са једног од неколико видиковаца, поглед допире до шума, воде и трске Обедске баре

Шта су рамсарска подручја?

„Рамсарска подручја обухватају мочварна и влажна подручја која су стално или сезонски засићена водом", говори за ББЦ на српском Снежана Ђурђић, професорка Географског факултета у Београду.

На копну, каже професорка, обухватају мочваре, баре, локве, тресаве, језера, реке, али и „редовно и периодично плављене области најчешће у доњим деловима речних токова".

Поред тога обухватају и поједина прибална, морска подручја, као и рибњаке, пиринчана поља, солане или канале који су настали радом човека, додаје професорка.

Данас их Србија има 11, а последњи је тај статус добио Национални парк (НП) Ђердап, крајем 2020. године.

Рамсарски локалитети Србије су и Специјални резервати природе Горње Подунавље, Kовиљско-петроварадински рит, Слано копово, Стари бегеј - Царска бара, Лабудово окно (део СРП Делиблатска пешчара), Засавица и Пештерско поље, као и Предео изузетних одлика - Власина.

Укупна површина рамсарских подручја у Србији износи 129.919 хектара.

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Обедска бара у сопственом огледалу

Лозјанин каже да се после 60 година на Обедску бару вратио црни ибис, као и чапља говедарка - обе након успешних пројеката ревитализације и санације станишта.

На Обедској бари постоје и хранилишта за птице, што такође поспешује њихов повратак.

„Ту је и орао белорепан који се гнезди, у зависности од године, на осам до десет локација, које су познате искључиво ради мониторинга, али све друго је недоступно јавности", додаје Лозјанин.

Управо су птице најпознатији становници рамсара - њима ова подручја представљају дом, одморишта, зимовалишта, успутне и пролазне станице.

Марко Шћибан из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије за ББЦ на српском каже да рамсарска подручја настањује око 320 врста птица.

„Аутохтоних нема, изузев јаребице камењарке, која је већ ишчезла на Ђердапу, а вероватно и око Пештерског поља.

„Зависно од периода године су нам присутне различите ретке и угожене врсте", додаје Шћибан.

Поред птица, мочваром царује и дабар, са чијим ликом и делом нас је упознао туристички водич Славиша Стјепановић, док смо речним бродом јездили по каналима Обедске баре.

„Овде десно међу трском живи једна породица даброва.

„Видиш ону грану што вири из воде? То је њихових зуба дело", објашњава Стјепановић док једном руком држи кормило, а другом показује ка „месту злочина".

Свуда за собом дабар је оставио трагове, па се са палубе брода скоро на сваком кораку види по нека плутајућа грана.

Овај изврсни градитељ брана је у Обедску бару реинтродукован, односно вештачки враћен на некадашње станиште - 2004. и 2008. године.

Последњих неколико година забележене су четири породице на овом простору.

Стјепановић користи прилику и да нам покаже њихово зимско склониште - рупу у земљи коју су ови зубати глодари ископали.

„Једном приликом док сам чистио обалу, десило ми се да ми нога пропадне у њихово склониште", осмехујући се препричава 50-годишњи Славиша.

На ширим деловима канала, сусрећемо и господарицу влажних станишта - врбу иву.

Иако још нема локвања и друге велелепне барске вегетације, ива нас је ипак поздравила беличастим цветовима - како их у народу називају „мацама" - и тако разбила зимску једноличност која тренутно влада појединим деловима овог рамсарског подручја.

Када се природа на пролеће пробуди из зимског сна, широм мочваре се појављује строго заштићена врста белих локвања, као и биљка тестерица, које заједно са околним шумама храста лужњака насликају овај предео живописним бојама.

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Синиша Стјепановић за кормилом катамарана

Укупна површина заштитне зоне Обедске баре је 17.501 хектар (175 километара квадратних).

Сава два пута годишње плави резерват, а ниво воденог стуба се креће од пет до седам метара.

На Обедској бари се налази 14 излованих водених делова од којих је најпознатије Крстоношића окно, где живи око 16 врста риба од којих су најпознатији златни караш, чикола и деверика.

Овај део је доступан туристима и пецарошима.

Поред риболова посетиоци могу да искористе време ходајући или возећи бицикл на некој од 16 стаза, затим посматрајући колоније птица са неког од видиковаца и осматрачница, као и разгледањем Обедске баре речним бродом и чамцима.

Број посетилаца је годишње око 8.500.

„То није неки велики број посетилаца, што је добро за заштиту природе, али са економског аспекта, за сам резерват и није довољан, зато што су трошкови заштите природе и очувања су доста велики", објашњава Лозјанин.

Због тога су се последњих неколико година окренули и еколошком туризму, па је у једном делу шуме изграђено неколико колиба од дрвета, блата и трске.

Тамо се одвијају дечије радионице земљане архитектуре, израде земљаног малтера, кровова од трске и слично.

Такође, у Обедској бари се практикује „шумски велнес" - шетња са елементима шумске медицине.

Погледајте видео: Зашто је овај момак бацио 4.000 пластичних боца у Саву

Потпис испод видеа,

Зашто је овај момак намерно бацио 4.000 флаша у реку

Засавица - Њорке, алдрованда и речни сунђер

Засавица се налази у Мачви, недалеко од Сремске Митровице, којој административно и припада.

Специјални резерват природе постала је 1997, док је статус рамсарског подручја добила 2009. године.

Простире на око 3.000 хектара и као и Обедска бара има три степена заштите.

„Засавица је старо корито, односно мочварно-тресетни комплекс настао радом две реке - Саве и Дрине, под чијим је примарним и директним утицајем.

„Иако је Сава на пола километара од нас, вода у Засавици није од ње, него је то дринска вода која дотиче подземним путем, а нешто је и са Цера", каже за ББЦ на српском Михајло Станковић, стручни сарадник-истраживач СРП Засавица.

Он је део истаживачког тима резервата од првог дана.

Познаје сваки педаљ Засавице, као и све њене откривене биљне и животињске врсте, а посебно птице.

Каже да резерват броји 216 врста птица, од којих се 110 ту гнезди.

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Корморани на гранама у Засавици

У потрази за овим пернатим станаркама мочваре, пењемо се на дрвену осматрачницу на чијем се врху налази гнездо роде.

На пола пута Станковић наједном застаје и са пода подиже нешто налик животињском измету и осмехујући се поставља питање - знаш ли шта је ово?

„То је избљувак сове који нам може много тога рећи о присуству глодара у резервату", објашњава Станковић, десном руком показујући остатак лобање миша који се назире.

Са последњег спрата ове дрвене грађевине пружа се изузетан поглед на златно-сиви зимски пејзаж мочваре.

Највећи део видокруга заузима вода у којој се, недалеко од обале, брчкају барске коке, док је на видику и оголело дрвеће са чијих грана немо посматрају корморани.

Један се у потрази за храном спустио и до воде, где је уловио неку од бројних врста риба које пливају Засавицом.

И док се корморан гостио ухваћеном рибом, Станковић је пажљиво посматрао двогледом сваку птицу коју би уочио у даљини.

Затим би извадио тефтер и за сваку врсту уписао њихов број.

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Михајло Станковић прати птице двогледом

„Најзначајнија и највреднија птица" је, каже, патка њорка, другачије црнка.

„Она је СПЕЦ 1 врста, што значи да је на глобалном плану њена популација јако мала и једна је од десет најређих патака на целој планети, а овде се гнезди 25 до 30 парова."

Иако многи мисле да су врапци најбронији, Станковић каже да је најзаступљенија птица у Засавици - црноглава грмуша.

„А највише врста углавном долази из реда певачица - сенице, зебе и остале мале птичице - неке су ту у прелету, неке само зими, а има и оних које су ту целе године. Патака такође има око осам, девет врста од којих се неке овде и гнезде", објашњава истраживач.

На Засавици се налазе и два гнезда орла белорепана, а Станковић каже да је лета 2016. на оближњем пашњаку „имао прво савремено бележење белоглавог супа у овом делу Србије".

Резерват су посетиле и друге „егзотичне врсте птица", такозоване „пролазнице", попут афричке чапље говедарке, затим патке мандаринке чије је природно станиште далеки исток, а прошле године их је посетио и црни лабуд пореклом из Аустралије.

„Искрено, драго ми је што је напустио Засавицу јер је то алохтона врста која може да отера неке локалне, домаће јединке, а и вероватно је овде доспео тако што је побегао од неког ко га је код куће чувао", каже Станковић.

Додаје да су 2007. године у резервату појавиле и чапље кашикаре чије је перје уместо беле, имало розе боју.

„Биле су то обичне беле чапље кашикаре које су се током боравка у Африци храниле огромном количином ракова, због чега им је перје попримило розе боју", каже Станковић.

Он је за више од 20 година теренских истраживања открио многе нове врсте у Засавици, али је најпоноснији на откриће из 2005. године - биљку алдрованду.

„То је биљка која се 100 година водила као изумрла врста у Србији, а њена интригантност је што припада групи инсективорних биљака - у народу познатија као месождерка.

„Ја сам је пратио две године и утврдио сам њено присуство на седам километара тока Засавице, док се последњи пут појавила 2010 - што нам указује да су настале промене у екосистему, односно дошло је до промена које њој не одговарају", каже Станковић.

Додаје да је она вероватно и даље у резервату, али да чека погодан тренутак да се поново појави.

Аутор фотографије, VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ/BBC

Потпис испод фотографије,

Крајолици Засавице

Док ова биљка чека погодан тренутак да се поново укаже, дотле Засавицом царују колоније слатководног суђера, а забележена је и појава слатководне медузе.

Са врха дрвеног видиковца, поглед се пружа и на неколико хиљада хектара поља на коме слободно трчкарају свиње мангулице, магарци и подолско говече.

Све те врсте су накнадно доведене у резерват чиме су обогатили туристичку понуду Засавице.

А неке су и враћене.

Пре 17 година донето је 35 јединки дабра који су се за две године размножили и населили различите делове Засавице, а и шире.

„Отишли су у канале за наводњавање дуж Мачве, стигли су и у Дрину, а Савом је део популације отишао узводно, па их имамо у близини Брчког, и низводно је стигао до Обреновца", осмехујући се говори Станковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk