Србија и фудбал: Сви штрајкови - од Војводине, преко Борца, седења на трави, до „вечитих ривала"

Фудбалери Војводине одлучили су пре неколико дана да се колективно, барем на неко време, више не баве фудбалом - већ да пређу на ножни тенис.

Разлог за то није пораз од ТСЦ-а из Бачке Тополе у првом колу пролећног дела шампионата, већ неисплаћене плате на које чекају већ месецима.

„Дугује се пет плата радницима, три плате играчима и желимо да се све то исплати у целини", наводи се у саопштењу запослених у ФК Војводина.

„Разочарани смо и испражњени од свега, па ће играчи од понедељка само формално долазити на тренинге и играти ножни тенис све док плате не буду исплаћене", додају.

Ипак, у понедељак нису ступили у штрајк, јер им је из Фудбалског савеза Србије обећана једнократна помоћ.

Проблеми у новосадским црвено-белима, актуелним освајачима Купа Србије, трају већ месецима, а ситуација ништа није боља није ни у великом броју других екипа.

То се догађа зато што је Фудбалски савез Србије суспендовао финансијске критеријуме у систему лиценцирања, каже за ББЦ на српском Мирко Поледица, председник Синдиката професионалних фудбалера Независност.

„Да бисте добили лиценцу да играте сезону пре свега морате да докажете да на крају календарске године немате дугове према играчима", наводи Поледица.

„ФСС је то правило суспендовао када је почела пандемија корона вируса, тако да су клубови у сезону ушли без обавезе да испуњавају финансијске критеријуме", додаје.

Фудбалерских штрајкова у српском фудбалу је било и раније, а чест је и случај да фудбалери месецима или годинама чекају да им буду исплаћене зараде.

Најбољи пример тога су играчи угашеног Борца из Чачка и ФК Јагодине који су током лета 2020. године због неисплаћених плата штрајковали глађу.

Шта је проблем?

Поледица каже да велики број клубова у Србији има проблем са плаћањем, али да играчи још нису реаговали као у Новом Саду.

Он истиче да су финансијски критеријуми приликом лиценцирања суспендовани на годину дана, али да се последице већ виде.

„Седам, осам месеци касније дошли смо у ситуацију да клубови не могу финансијски да издрже све намете.

„Зашто? Зато што пре свега послују неодговорно - доводе играче, а немају новца да их плате, свесни да неће бити кажњени због тога".

Међутим, како каже, суштински проблем српског фудбала је Фудбалски савез Србије.

„Не штите интерес фудбала како треба, нити играча и тренера, већ само себе, да их којим случајем сутра неко не би сменио", истиче Поледица.

Најбољи показатељ стања у српском фудбалу је и то што су само два клуба - Црвена звезда и ТСЦ - током зимског прелазног рока за обештећење довели појачања.

„Клубови више не могу да купе играча, само се бира оно што је слободно на тржишту, па ко уграби пре", наводи.

„За то време је већини тих играча који су слободни приоритет да оду из Србије, не желе уопште да играју овде", додаје.

„Потпишу уговор до краја сезоне и после ће имати статус слободног играча јер нико не жели да игра знајући да постоји могућност да неће бити плаћен".

Да то се то не дешава само у Србији показује и истраживање Међународне фудбалске федерације (ФИФА) да је више од 40 одсто професионалних фудбалера у свету искусило како је играти без новца.

Како наводе, није неуобичајено да фудбалери три до шест месеци чекају на плату, а понекад и по годину дана.

„Ту је разлика у систему. Где постоји уређена арбитража ви ћете новац врло лако наплатити и ми преко Фифе свим играчима којима се дугује у иностранству експресно наплаћујемо дугове", истиче Поледица.

„Овде је то јако тешко и јако компликовано."

Фудбалери штрајкачи

У лиги која је већ годинама на изузетно лошем гласу због слабог квалитета и оптужби за разне сумњиве радње, фудбал често није у првом плану.

Српски фудбалери су тако често су приморани да се, уместо на терену, боре по судовима и саопштењима, не лоптама и умећем, већ адвокатима и тужбама.

Последњих година било је неколико таквих примера, а из тога нису изузети ни највећи - Звезда и Партизан.

Проблем је и што уговори фудбалера нису јавни, па и није познато колике су им плате.

О ситуацији у Новом Саду прича се већ месецима и то пре свега због тренера Ненада Лалатовића, чије су конференције за медије изазивале велику пажњу.

Лалатовић је тада жестоко критиковао управу клуба и градске челнике због тога што његови играчи, као и сви запослени у клубу, нису примали плате.

„Вас је брига, вама је топло у вашем стану, пуни су вам фрижидери и не занимају вас проблеми сиротиње. Е, па, мене занимају", навео је Лалатовић после једног меча.

„И ви можда немате тај осећај колико је људима потребан новац, неко можда треба да плати алиментацију, неко да да оцу и мајци… Није битно коме за шта требају паре, то су њихове паре", додао је.

Када проблем није решен, Лалатовић је конференцији за медије апеловао и на председника Србије Александра Вучића, рекавши да ће „само један његов позив бити довољан да се дозову памети".

Војводина је потом добила нову управу - на чело клуба стигао је Драгољуб Самарџић, који је обећао да ће сва дуговања бити намирена.

Међутим, према Лалатовићевим речима, исплаћен је само део премија.

У ранијем саопштењу играча Војводине се наводи да се не памти овако лоша ситуација у клубу и да ништа од обећаног управа клуба није испунила.

„Све што нам је до сада обећано није испоштовано, па имамо осећај да нас нико не штити.

„Ми смо једина светла тачка Војводине и највећа срамота је што нам се дугује новац за оно што смо поштено зарадили", истичу фудбалери.

Иако су најавили штрајк, заједно са свим осталим запосленима у клубу, фудбалери су у понедељак, 8. фебруара, ипак изашли на тренинг у кампу у Ветернику.

Добили су обећање да ће Фудбалски савез Србије дати позајмицу од једне месечне плате.

Тренер играча Војводине Ненад Лалатовић у понедељак је наставио у истом тону као пре неколико дана.

„Нико ниједног тренутка није дошао да објасни било шта. Играчи су разочарани, љути, не желе да виде никог уз управе клуба. А они им обећавају и лажу. Дугују им се три плате", рекао је Лалатовић у понедељак.

„Срамота је да Војводина тражи позајмицу од ФСС да би дала плату, поред Србијагаса, Бајатовића, оваквог Града Новог Сада, овако моћних фирми у граду.

„Толико о томе колико смо способни и колико можемо да водимо нашу Војводину, а желимо да играмо Европу и да створимо моћну Војводину", рекао је Лалатовић новинарима.

Помоћ је најавио и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, али је и поручио да више никада неће отићи на утакмицу.

„Не разумем се толико у фудбал као сви они у клубу, иако сам љубитељ, али пратећи спортску штампу разумео сам да клубови живе, између осталог, и од куповине и продаје играча, а не само од тога да неко одреши кесу", рекао је он за Радио 021.

„Било би лепо да видимо шта су они то продали, купили, јесу ли који динар направили из тога, ваљда им је и то посао. Најлакше је рећи није нам дао паре град или Србијагас", поручује Вучевић.

Новосадски градоначелник гарантује да ће град наставити да помаже, али истиче и да ту има доста проблема.

„Ако будем ванредно давао паре за клуб, онда ћете ми рећи зашто град даје паре њима, а не социјално угроженим породицама или што дајемо професионалним фудбалерима, ту нема краја", наводи.

За то време, како каже, део јавности сматра да град мора да помогне, па се јављају транспаренти против њега како град ћути док је клуб у проблему.

Иначе, клуб из Новог Сада у медијима се недавно помињао и због случаја наводног рекетирања једног од њихових фудбалера.

Ситуација је много компликованија у Шумадији.

Бивши фудбалери Борца из Чачка почетком јуна 2020. неколико дана су штрајковали глађу испред градске управе.

У протесту је учествовало око 30 фудбалера, а подржали су их и фудбалери Јагодине, који су у сличној ситуацији.

Некадашњи играчи Борца у просеку потражују више од 15 плата, за чију исплату постоје и правоснажне судске пресуде.

Међутим, њих нема ко да исплати - клуб је угашен и постоји само формално правно, али Поледица истиче да су власници клубова били градови, то јест локалне самоуправе.

„Када је Борац угашен они су ФК Прово, из оближњег чачанског села, довели у Чачак и променили му име у Борац 1926, али он нема никакве везе са угашеним клубом", каже Поледица.

Занимљиво је, истиче, да и ни у новом Борцу такође месецима плате нису исплаћене.

Поледица истиче да не постоји воља локалних власти да се проблем бивших фудбалера Борца реши.

Уместо тога се, истиче Поледица, тренутно ради на „прикривању трагова ко је учествовао у финансирању угашеног клуба".

„Нарочито после последњих дешавања, где се види да мафија има изузетно велики утицај на дешавања у спорту", истиче.

Његова опаска односи се на хапшење више од 20 људи, на челу са Вељком Беливуком, вођом навијача Партизана, током викенда у великој полицијској акцији у Београду.

Надлежни сумњиче Беливукову групу за најтежа кривична дела, продају дроге, убиства и рекетирање, а свима који су приведени одређен је притвор од 30 дана.

Љубитељи фудбала у Србији памте и бунт фудбалера Радничког из 2015. године.

Када је судија пиштаљком означио почетак меча против Партизана у Београду, играчи у црвеним дресовима нису се растрчали свуда по терену - већ су сели на траву.

То је био знак протеста због свега што се у то време догађало у њиховом клубу и за то су добили аплауз навијача и играча црно-белих.

Раднички се у међувремену колико-толико извукао из недаћа и тренутно је први у Првој лиги Србије, са великим шансама за пласман у Суперлигу.

Ситуација у Звезди и Партизану тренутно је знатно боља него у осталим клубовима у Србији, али су и њихови фудбалери не тако давно прибегавали штрајковима.

У мају 2012. године поподневни тренинг на стадиону Звезде није одржан јер су се играчи побунили због обећаних, а неисплаћених плата, писале су тада Вечерње новости.

„Играчи су за то добили подршку тренера Роберта Просинечког", наводи се у тексту.

Сличан случај две године касније догодио се на другој страни Топчидерског брда, када фудбалери црно-белих нису хтели да тренирају.

„Први пут у скоро седам деценија постојања клуба из Хумске догодило се да играчи штрајком покушају да се изборе за своја права", наводи се у тексту Б92.

„Капитен Партизана Саша Илић два дана је провео у разговорима са управом клуба, а после последњег састанка играча више није било стрпљења, па је екипа ступила у штрајк", додаје се.

Црно-бели су у међувремену стали на ноге, учестовали неколико година у низу у европским такмичењима, чиме су остварили знатне приходе.

О штрајковима и шта даље?

Поледица истиче да фудбалери у Србији често штрајкују, али да медији не добију увек информацију о томе, па се не зна шта се дешава.

„Мислим да појединачни штрајк не може ништа добро да донесе, евентуално привремено гашење ватре", истиче он.

Шта би онда било решење?

„Да фудбал у Србији стане", одговара он кратко.

„Сви да стану и кажу: 'Чекајте, не можемо више овако, ово је пропаст'."

Поледица сматра да би Суперлигу Србије требало организовати по узору на лигу Мађарске или Хрватске, где би се сви концентрисали на фудбал.

„Многи фудбалери у Србији не примају плате, што их чини лаком метом за бројне манипулације - ако немате од чега да живите ви сте лака мета.

„Онда они врше притиске на поједине да ураде нешто што нема никакве везе са спортом и зато имамо овакву лигу какву имамо", закључује Поледица.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk