Извиђачи, природа и Србија: Од песме крај логорске ватре, до вештина за читав живот

„Извиђачи и планинке велик нас је број, против свега што не ваља идемо у бој - низ планине, реке, стазе, извиђачке ноге газе, нови пут и нове стазе... Ето нас!"

Овако је певала седмогодишња Александра Нешић са полетарцима и „пчелицама" док су им старији брђани давали музичку подлогу акустичним гитарама, а са оближње логорске ватре искре летеле у вис, сјајећи у тами.

„Изузетно лепа сећања ме везују за тај покрет и за то време", уз широк осмех на лицу говори двадесетосмогодишња бивша извиђачица за ББЦ на српском.

Ложење ватре, подизање шатора, сналажење у шуми, везивање чворова, учење путних знакова и сигнализације помоћу заставица, морзеова азбука и пружање прве помоћи неке су од ствари које се уче у извиђачким одредима.

„Ми за нас обично кажемо да смо покрет који је забава са сврхом", каже за ББЦ на српском Марко Ивошевић, начелник Савеза извиђача Србије, њихове кровне организације.

„Трудимо се да то буде што забавније, што прилагођеније јер смо највећи покрет неформалног образовања на свету", наводи он.

Извиђачки покрет је настао у Енглеској 1907, а само четири године касније је дошао у Србију.

У свету тренутно има око 55 милиона извиђача, док је у Србији њихов број 2020. године био око 3.200.

„Лепе ти је, лепе ти је, Хомоље зелене"

Александра Нешић се прикључила извиђачима у првом разреду основне школе, коју је похађала у родном Великом Селу у општини Мало Црниће у источној Србији.

Заслуга припада њеној најбољој другарици, са којом се дружила викендима када је одлазила у посету баки и деки у Петровац, а која се већ прикључила одреду у овом граду на Млави.

Уз доста труда, Нешић је убедила родитеље да је сваке недеље возе на састанке у петнаестак километара удаљени Петровац.

„И тако сам ја кренула, да би што више времена проводила са Миком и да би се дружила", каже Нешић.

Највише је волела, присећа се, летњи и зимски распуст када дође време за таборе - годишње извиђачко окупљање локалних одреда.

Зими су ишли у суседно Ждрело, а лети у шуму Трест на Хомољским планинама, где је авантура била загарантована.

Тамо је боравила две недеље под шатором са још четворо извиђача, спавајући на кревету на расклапање, у врећи.

„Ујутру устанеш и обучеш се, средиш шатор јер све мора да буде цакум-пакум и онда долазе старији који су нас водили, на јутарњу смотру и да провере да ли је све спаковано и под конац", говори Нешић.

Одевени у препознатљиву извиђачку униформу - мараму и кошуљу, приступали су церемонијалном подизању заставе и певали химну.

После доручка су се бавили разним активностима, између осталог - планинарењем и играма без граница, док су увече глумили, певали, рецитовали и дружили се крај логорске ватре уз звуке гитаре.

„Ја сам била први разред кад сам била две недеље сама у шуми без маме и тате, и кад гледам из ове перспективе схватам да смо били ужасно самостални и одговорни."

Подразумевало се да се сами облаче, перу зубе и воде рачуна о личној хигијени - некада мање, некада више успешно.

Једном је морала, кад се вратила кући, да баци патике које је носила на табору јер су биле потпуно блатњаве и нису могле да се оперу.

До тога је дошло јер су Александра и њена најбоља другарица добиле казну да очисте њихове гумене чизме.

Отишле су до потока и пошто нису знале како се то ради, бућнуле су их целе у воду.

„То се није осушило за две недеље и због тога су ми патике биле уништене, а девојка која нас је водила није могла да верује шта смо урадиле" осмехујући се препричава Нешић.

Догодовштина је било много, па је тако једне вечери кроз шатор, који су подигли на неком узвишењу, због кише кренуо да се ствара поточић.

Како је вода текла поред кревета, дружина из шатора је бацала у њу грицкалице у облику рибице, „да делује као да права риба плива у потоку и одлази негде".

„Ујутру кад смо дошли на смотру, нисмо могли да почистимо и добили смо минус јер смо направили хаос", присећа се Нешић, мастер хемијска инжењерка.

Боравак у извиђачима, пружа и друге могућности, на пример размену робе, конкретно - кикирики за чоколаду.

„Сваког дана је било два сата за строги одмор у шатору, па су сви углавном спавали јер те активности поприлично исцрпе, а мој другар Дуле и ја смо се провлачили између шатора и вршили трампу добара."

Каже да је одсуство тимског духа и рада код појединаца доводило до тога да група испашта или да добије казну да очисти пољски тоалет или да опере судове.

„Уче те да будеш одговоран, дисциплинован и да водиш рачуна о људима око себе. То је један од разлога што сада никад не касним."

Нешић је престала да буде извиђачица, односно пчелица - старосна категорија којој је припадала, када је пошла у пети разред јер је, између осталог, њена најбоља другарица одустала.

„И даље је тамо било супер људи али је мени драже кад дођем у Петровац да буде са Миком него да идем на извиђаче, а њу да не видим."

Положени испити извиђачким знањем

Одмах по отварању одреда у родном Голупцу у источној Србији, почетком двехиљадитих, извиђачима се придружила Душанка Попара.

„Био је то леп и занимљив период, када сам свашта научила", каже за ББЦ на српском 34-годишња Попара.

Извиђачки одред „Пореч" основали су њени наставници који су састанке држали два до три пута недељно.

Пошто се прикључила у шестом разреду основне школе, убрзо је постала ментор млађима и почела да им преноси претходно стечено знање.

Иако је одред био релативно млад, дошло је време за прво такмичење поводом Ђурђевданских сусрета који су се одржали у одмаралишту Савача поред Бора.

Њена екипа се такмичила у оријентационом вишебоју који је почињао у шуми, а завршавао се у граду.

Неприлике су настале одмах на почетку јер су промашили другу контролну тачку, упркос карти и компасу који су имали у рукама.

„Нисмо знали ни где смо ни шта смо, џаба карта, џаба бусола, ухватила нас паника", присећа се Попара.

Тих година су, каже, букнули пожари у околини Бора, па су се у једном тренутку нашли до колена у пепелу.

Бауљајући по шуми, наједном се указала колиба.

„Успут смо наравно попили сву воду, појели ланч пакете и права је срећа што смо набасали на ту кућицу у сред шуме где је била нека жена са унуком", описује Попара готово филмску сцену.

Сећа се да им је бака дала воду и кифлице са џемом и показала како да се домогну пруге, одакле ће лако помоћу карте пронаћи пут даље.

Иако је прошло пола дана, успели су некако да се домогну града где их је чекао старешина.

„Ја сам косу почупао, нисам знао где сте", смејући се препричава сусрет са старијим извиђачем, подсећајући да је тада ретко ко имао мобилни телефон у екипи.

Извиђачку каријеру морала да прекине када је уписала средњу школу и преселила се у Београд.

Ипак, сачувала је знање које јој је касније помогло на Географском факултету, посебно на предметима - картографија и спелеологија.

„Кад сам видела бусолу, оријентацију карте и одређивање азимута на картографији, све ми је било познато са извиђача, па сам испит лакше положила у другој години на спелеологији, знала сам да вежем сваки чвор који је требало", каже Попара.

Очеви извиђачких покрета - Роберт Баден Пауел и Милош Поповић

Извиђачки покрет је 1907. године основао британски официр Роберт Баден Пауел.

Он је почетком августа те године организовао камп за дечаке на острву Браунси, на југу Енглеске, где је тестирао идеје које ће детаљније изложити у књизи Извиђаштво за дечаке (Scouting for Boys).

Дечаци различитих друштвених статуса од 1. до 8. августа учествовали су у различитим активностима од камповања, осматрања и занатства, до витештва, спасавања и патриотизма.

Књига коју је Пауел објавио 1908, исте године долази у руке лекара Милоша Ђ. Поповића, док је службовао у Немачкој.

Почетком 20. века, пошто је завршио студије медицине у Бечу, а водећи се идејом о сузбијању алкохолизма код младих, Поповић оснива Савез трезвене младежи, који је на неки начин био претеча извиђачима.

„Он je закључио шта су највећи проблеми тадашње младежи - немарност, лоша хигијена, запуштеност, недостатак одговорности и пороци, односно одавање алкохолу", каже Ивошевић.

Ипак, први одред лекар формира у Београду на 6. маја 1911, због чега извиђачи Србије тај датум славе као рођендан.

Поповић убрзо потом оснива Савез извидника и планинки, који је неколико пута мењао називе.

Име које носи и данас - Савез извиђача Србије, добија 1959. године.

Извиђачи у Србији у период од 22. до 27. фебруара обележавају недељу сећања на Роберта Бадена Пауела и Милоша Ђ. Поповића оснивача српског огранка извиђача.

Циљеви и задаци извиђача

Извиђачи се широм света поздрављају на исти начин - палац наслоне на мали прст, док кажипрст, средњи и домали прст стоје усправно.

Ова три спојена прста симболизују „три основне дужности" - према себи, према другима и према „духовној реалности", каже Ивошевић.

„Према себи - да буду здрави, одговорни, да желе да напредују и уче цео живот, да се крећу и буду активни.

„Дужност према другима - међуљудски односи, однос према околини и свету, земљи у којој живиш", додаје 34-годишњи мастер инжењер пејзажне архитектуре.

Духовна реалност код извиђача у Србији није повезана са религијом, јер овдашњи покрет чине скаути различитих вероисповести, али се односи на то „да будеш у равнотежи са собом, трезвен, храбар, да мислиш позитивно и имаш ведар дух".

Поред поздрава, универзалан начин распознавања широм света представљају и неки делови гардеробе, али пре свега мараме.

„Дешавало ми се да када у некој страној земљи видим неког са марамом, да му приђем и поздравим га извиђачким поздравом.

„Тако се препознамо и ја аутоматски могу да их питам за било коју помоћ ако ми затреба и то је права лепота нашег покрета", додаје Ивошевић.

Сваки одред има јединствене боје на марами, које бира по сопственом нахођењу.

Када извиђачи из Србије иду на неку смотру у иностранство, сви носе исте љубичасте мараме које на рубовима имају тробојку и на једном делу грб Републике Србије.

Извиђачима се највише прикључују деца и млади.

Њима је, каже Ивошевић, најзанимљивије када сами секу дрва, ложе ватру, подижу шатор, копају рупе и друго.

Такође, ноћ у шуми, у шатору, како га извиђачи зову - хотелу са милион звездица, уз чист ваздух и звукове природе оставља јак утисак на њих.

„Учимо и реаговање у ванредним ситуацијама - прва помоћ, проблем са струјом, ватра у објекту, коришћење противпожарног апарата, како се даје вештачко дисање, шта се ради у случају земљотреса и тај спектар вештина им је користан касније у животу", додаје Ивошевић.

Многи сматрају да се извиђачи баве активностима искључиво везаним за природу, али њихова поља деловања су далеко шира и младе уче како да се снађу у различитим ситуацијама.

„Како код куће да направиш сендвич, замениш сијалицу, избегнеш насиље у школи, онда како научити да учиш да се избориш са емоцијом, па онда и како се снаћи у природи, како подићи шатор и остало", набраја Ивошевић.

Наводи и да су извиђачки циљеви такође усмерени и на локалну заједницу.

Тако су извиђачи у Нишу током карантина помагали људима разносећи пакете, у Обреновцу су заједно са мигрантима чистили локалну депонију, док су у Новом Пазару пошумљавали голет надомак града која је умало постала клизиште.

Новосадски извиђачи су пошумљавали Фрушку Гору, а у Богатићу и Белој Цркви организовали хуманитарне акције.

„Ми се трудимо да имамо практичне примере онога што се учи у школи, па смо ми на неки начин микро-допуна формалном образовању, иако смо неформално образовање", сматра Ивошевић.

Какве су смотре?

Извиђачи се редовно окупљају на смотрама у Србији и иностранству.

Последња велика смотра одржана је у Сједињеним Америчким Државама где је, каже Ивошевић, било око 30.000 људи.

Седморо извиђача из Србије је отишло на смотру, док је претходну, у Јапану, посетило њих око 70.

На иностраним скуповима се такође певају химне, а због језичке баријере, дешава се да запевају неку на измишљеном језику која „има мелодију и речи, али нема значење".

Знање које остаје

Многи говоре да знања која су стекли на извиђачима током основне, па и средње школе, и данас умногоме користе.

„Јесенас сам била на Фрушкој гори и било је брдо знакова по шуми и сви су ми били познати - знак за опасност, лош пут, добар пут, добри људи, лоши људи.

„И оријентација ми је поприлично добра из разлога што сам памтила путеве и стазе, вежбала меморију, како да идеш кроз шуму и да се вратиш после", каже Александра Нешић.

Сналажење и оријентисаност у простору, научени на извиђачима, користе и Душанки Попари данас.

„У Београд кад сам дошла, сама сам шпартала по граду - цимерке су се плашиле, ја нисам. А у глави ми стоји, злу не требало, и прва помоћ", додаје Попара.

Ивошевић каже да је читав скуп вештина стекао на извиђачима, али ипак издваја две ствари.

„Смиреност у решавању изазова који су преда мном и однос са људима, тимски рад", закључује начелник Савеза извиђача Србије.

Погледајте виде о мрком медведу са планине Таре

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk