Десет година од смрти Љубише Стојановића Луиса: Неиспричана прича о великом срцу несвакидашњег музичара

  • Сандра Максимовић
  • ББЦ новинарка
Луис у Дому за децу без родитељског старања

Аутор фотографије, Arhiva Doma "Stanko Paunović"

Потпис испод фотографије,

Једна од многих прилика када је Луис доносио поклоне деци без родитеља

А колико тек треба да буде велико срце

из дечијег ока да уклони тугу?

Можда ко' срце што Луис има,

зато му хвала ко' најбољем другу.

- Деца Дома

Музика Љубише Стојановића Луиса више од 40 година је свуда око нас - кроз милионске прегледе на Јутјубу или неизоставан репертоар кафанских свирача, људе покреће на плес, радост, а неретко потекне и понека суза - али мало је познато да је његово доброчинство оплеменило одрастање стотине деце без родитеља у маленом граду на истоку Србије.

Зденка Томић, новинарка из Неготина, каже да никада неће заборавити први концерт овог музичара несвакидашњег имиџа и интерпретације, који је 1996. године одржао у том граду, а сав приход наменио деци из Дома „Станко Пауновић".

„На првом концерту је деци рецитовао песму Плави чуперак Мирослава Антића, а на крају је имао обичај да уз песму Дуњо моја децу изведе на бину", каже Томић.

Десет година од Луисове трагичне смрти у саобраћајној несрећи, Неготинци с поносом причају да никада није заборавио град у коме је направио прве музичке кораке.

„Увек је пратио осећања - томе нас је учио, а то је уједно и порука свима", каже Маја Стојановић, Луисова ћерка, за ББЦ на српском.

Почасни становник Дома

Аутор фотографије, Arhiva Doma "Stanko Paunović"

Потпис испод фотографије,

Крај једног од хуманитарних концерата уз песму „Дуњо моја"

Томић се присећа да је више пута годишње, уз помоћ пријатеља, деци доносио гардеробу, школски прибор и музичке инструменте.

Једног дана се, каже, препознатљиво лице јединствене браде и осмеха појавило у дворишту Дома, а из кола је изнео стотину нових патика.

„Упамтила сам њихове изразе лица и сузе радоснице када је ненајављено, и без жеље за медијском помпом, свраћао у њихов Дом", каже Томић за ББЦ на српском.

Због тога је 2006. године, на јубиларном десетом хуманитарном концерту, добио титулу почасног грађанина Неготина.

Томић каже да је често умео само да се јави и каже: „Ево ме за неколико минута у Дому".

„Сваки пут је доносио гомилу дарова, а деца би се склупчала на његовом крилу.

„Напунили су собу инструментима које им је поклонио и назвали је Луисова музичка соба", прича она.

Како би му се одужили, поклонили су му заједничку фотографију коју су улепшали цртежима и порукама - а 1999. године прогласили су га почасним станарем Дома.

Аутор фотографије, Arhiva Doma "Stanko Paunović"

Потпис испод фотографије,

Један од дечјих поклона Луису

„Добро памтим да се том признању много више обрадовао него оним музичким која су дошла касније, јер је оно стигло из чистих срца његових најмлађих пријатеља.

„Истих оних који су се радовали кошаркашком игралишту у дворишту Дома које је Луис опремио", каже Томић.

Дом „Станко Пауновић" је у међувремену променио намену, и већ неколико година служи као дневни боравак за децу и младе са сметњама у развоју.

Аутор фотографије, Arhiva Doma "Stanko Paunović"

Потпис испод фотографије,

Песма посвећена Луису у часопису „Сунчев зрак" Дома за децу без родитељског старања

Како је почело?

„Довољно је било да га те 1996. године позовем и предложим одржавање хуманитарног концерта под окриљем Дома културе 'Стеван Мокрањац', прихватио је без питања", прича Миломирка Цица Јововић, која је у Дому за децу без родитељског старања живела од 1963. године.

Живот је посветила раду у култури града, пријатељство из младости са Луисем искористила да помогне „некој другој, новој, а истој деци без родитељског старања".

„Онда када сам ја дошла у Дом, било је преко стотину деце којима је 'одређено' да сами стварају срећу", каже Јововић.

Луис је, додаје, имао породицу - маму, тату и брата - а проводио је дане у парку Дома.

„Помогао нам је да растемо, делећи са нама младост, прихватајући све делове наших живота за које је осетио и знао да нису наш избор", сећа се Јововић.

Аутор фотографије, Suzana Mihajlović-Jovanović

Потпис испод фотографије,

Миломирка Цица Јововић и Зденка Томић (прве с лева), са управом Дома и Луисом на отварању кошаркашког терена

Луис је тада ишао у основну школу, а у Неготину је живео док се због средње музичке школе није преселио у Ниш.

Јововић прича како су он, његов друг Слободан Шундерић и Милош Миша Радојевић у Дому правили „прве игранке суботом на платоу испод два столетна кестена".

„Волели смо Љубишу - био је некако наш и ми његови", каже Јововић за ББЦ на српском.

Аутор фотографије, Zdenka Tomić

Потпис испод фотографије,

Дом „Станко Пауновић"

Ко је био Љубиша Стојановић Луис?

Рођен је 1952. године у Лесковцу, а музиком се бави још од 1970.

Основну школу је завршио у Неготину, а средњу музичку у Нишу.

Факултет музичке уметности је похађао у Београду.

Први албум под именом „Не куни ме, не ружи ме, мајко" из 1980. године достигао је дијамантски тираж.

Славу је стекао комбинујући џез са српском етно музиком, а поред посебне музике, многи га памте по препознатљивом изгледу - обријана глава, стилизована брада и дугачке тунике.

Његов син, такође музичар, Марко Стојановић, каже да је Луис повезао све правце музике, а на тај начин и људе.

„Наступам често по целом региону, а људи увек коментаришу да су се сви пронашли у његовој музици.

„Нема везе да ли неко слуша фолк, џез или рок - Луис је свима био заједничка тачка", наводи он за ББЦ на српском.

Аутор фотографије, Marko Stojanović

Потпис испод фотографије,

Луис са сином Марком Стојановићем

Други албум „Дуда" објавио је 1984. године, а он достиже платинасти тираж и избија на прво место југословенске музичке листе.

За живота је објавио 14 албума и за собом оставио неке од најрадије слушаних песама у кафани - „Мећава", „Дуњо моја", „Све се осим туге дели", „Обриши сузе, мала моја", „Сузе у оку", „Опа, опа" и „Мој живот је моје благо".

Управо неке од њих је његова ћерка Маја Стојановић чула када је пре неколико дана шетала кроз Скадарлију, улицу најпознатјих београдских кафана.

„На сваком ћошку чујем његову песму и видим како се људи веселе.

„Мени је срце пуно, јер он и даље живи кроз то", каже она за ББЦ на српском.

Присећа се да је Луис био „јако духовит и једно велико дете".

„Учио нас је да живимо онако како желимо и давао савете којима се и данас водимо.

„Волео је да путује, волео је слободу", каже она.

И Марко и Маја су уз Луиса почели да се баве музиком, што раде и данас - а када је било прилике, наступали су заједно.

„Осећај када се на бину изађе са породицом је сјајан - били смо близу и волела сам то.

„Међусобно смо веома утицали музички једни на друге", наводи Маја.

Аутор фотографије, Dragan Jereminov

Потпис испод фотографије,

Маја Стојановић

Музички почеци у Неготину

Као тринаестогодишњак, Луис је у седмом разреду 1965. године упознао Градимира Станисављевића и Зорана Никодијевића.

Градимир и Зоран су једног дана тражили где да купе жице за гитару.

„Тада смо уочили корпулентног дечака са гитаром под пазухом.

„Није био из наше школе и нисмо се познавали, али усудили смо се да му приђемо", каже Станисављевић за ББЦ на српском.

Аутор фотографије, Gradimir Stanisavljević

Потпис испод фотографије,

Луис током средње школе

Тако је настао бенд ЕЛПЕДЕС.

„Љубиша је већ тада имао надимак Луис (Louis), па смо и ми добили/смислили наше - Зоран Никодијевић Понки (Ponkey), Градимир Станисављевић Денис (Dennis) и Душко Никодијевић Стенли (Stanley).

„Од почетних слова надимака, настало је име групе ЕЛПЕДЕС.

„Имали смо чак и звиждук као лозинку за препознавање", присећа се Станисављевић.

Луис је надимак добио због тога што је са шест година испод пазуха носио ујакове плоче америчког џез музичара Луиса Армстронга.

После годину дана свирали су на гимназијским игранкама на малој бини у школском дворишту.

Аутор фотографије, Gradimir Stanisavljević

Потпис испод фотографије,

Луис са друговима из бенда ЕЛПЕДЕС

Две године касније, 1967. Луис уписује гимназију због очеве жеље да буде војни стипендиста, али у интервјуу 2007. године навео је да је понављао прву годину.

„То је било пресудно да од тате добијем дозволу да се пребацим у средњу музичку школу у Нишу - на соло певање, саксофон и теорију музике", рекао је тада Луис.

Иако је школовање наставио у Нишу и даље је повремено долазио у Неготин.

Станисављевић каже да је то био случај и неколико година касније на дочеку Нове године.

„У плавом холу неготинске гимназије нас четворица смо свирали, а у неко доба дошао је и Луис", наводи.

Певао је, свирао клавијатуре, а на крају сео за бубњеве.

„Толико је био енергичан да је врло брзо поцепао кожу на тимпану.

„Рука му је пропала до лакта, а међу нама је настао тајац - али њега то није збунило.

„Извадио је из џепа платнену марамицу, простро је преко поцепане коже и наставио да лупа као да се ништа необично није десило", присећа се Станисављевић.

Додаје да је традиција била да се после дочека код Луиса гледају неми филмови Чарлија Чаплина, Станлија и Олија и Бастера Китона.

„Већина познаје Луиса, а ја знам и Љубишу. И драго ми је да познајем обојицу", каже он.

Обојици је, 50 година касније, посветио песму:

Устао си јутрос

Раширених крила

Спреман да запеваш

И кренеш ка вокалним

А не ка небеским висинама

Од сада са тобом - без тебе

И са воденим сенкама у очима

Наставићемо да певамо твој блуз

St(ojanović Ljubiša) Louis blues"

Потпис испод видеа,

Шабан Бајрамовић: Како живи сећање на краља ромске музике

„Концерт за Луиса"

Луис је у Неготину последњи пут наступио 2010. године на концерту поводом Мајских свечаности.

Традиција његових концерата у том граду, није престала његовом смрћу

Зденка Томић каже да су у знак сећања на хуманост и све што је за тај град, али и музику, чинио Луис, 2016. године започели „Концерт за Луиса".

„Тако је под именом једне од Луисових често извођених композиција Мој живот је моје благо кренула организација Фестивала који спаја чланове његовог бенда, колеге и пријатеље музичаре, као и његову породицу.

Фестивал је до данас окупио близу 200 учесника и више од 10.000 посетилаца и приређује се на Градском тргу у Неготину, каже.

„Тада нас, уз причу о Луисовој хуманости коју им преносимо, одабрани извођачи сећају на његову музику", наводи Томић.

Маја Луис атмосферу на концертима описује као чаробну.

„Сви певају његове песме и песме које је он волео да пева.

„Сви су уживали у томе и са пуно љубави учествовали, увек је било прелепо", каже она у нади да ће се концерти наставити зато што због пандемије корона вируса последње две године нису одржани.

За то време, једна од улица у Неготину која води ка Дому, понела име Љубише Стојановића Луиса.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk