Србија, историја и Олимпијске игре: Светомир Ђукић - оснивач олимпизма у Србији и(ли) „колаборатор"

  • Слободан Маричић
  • ББЦ новинар
123

Војник, спортиста, припадник „Беле руке", човек који је наводно „спасао каријеру" чувеног генерала Живојина Мишића, официр у четницима Драже Михаиловића и човек у изгнанству.

Све је то био Светомир Света Ђукић, познат као „отац српског олимпизма" и први представник Србије у Међународном олимпијском комитету.

„Он је био зачетник пута због којег смо током Олимпијских игара у Токију сваког јутра проверавали да ли смо освојили неку медаљу", каже Огњен Ракчевић са Факултета драмских уметности, продуцент и редитељ документарног филма Генерал Светомир Ђукић.

Када се на то дода да у Ђукићевој причи улоге, између осталих, имају Драгутин Димитријевић Апис и његова Црна рука, Никола Пашић, оснивач модерних олимпијских игара Пјер де Кубертен, Анте Павелић, као и Никодије Луњевица, брат Драге Машин, јасно је да је прилично филмска.

Ђукић је о већини савременика, као и о свему што му се дешавало током Балканских и Првог светског рата, писао у мемоарима објављеним пре неколико година.

Тек негде средином деведесетих година прошлог века име генерала Светомира Ђукића почело се помињати поводом обележавања почетака олимпијског покрета на тлу Србије, а потом и краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, пише у предговору историчар Миле Бјелајац.

„Био је изузетно храбар официр, којег су војници поштовали - потпуно заслужено је био носилац Карађорђеве звезде са мачевима, што је у рангу народног хероја у Другом светском рату", каже Бјелајац за ББЦ.

Осим тога, у Косјерићу се сваке године одржава Меморијална атлетска трка „Светомир Ђукић, на којој учествују основци, средњошколци и професионални атлетичари.

„На улазу и излазу из села Ражане, његовог родног места, постоји табла на којој пише да је ту рођен", каже Владимир Кривошејев из Народног музеја у Ваљеву.

„А као млад официр у Ваљеву, организовао је и прву пешачку трку која је почињала од пиваре, ишла до села Јовања и назад - ту где су били старт и циљ постављена је његова биста", додаје.

Ипак, Ђукићева каријера има и мрачне стране - поједини га оптужују за колаборационизам током Другог светског рата.

Делегацију српских и југословенских такмичара предводио је на пет Олимпијских игара, а све је почело једном вечером са необично много есцајга.

Чорба, шницла и шведски двор

Светомир Ђукић, 1912. године

Живот је пун изненађења.

Пре неколико месеци на шведском двору представљен сам краљу као нови члан Међународног олимпијског комитета.

Сјај и раскош шведског двора било је нешто што сам тешко могао да замислим.

Пазио сам на своје понашање знајући да то сада није само моја лична ствар већ да представљам своју земљу, о којој многи међу присутнима нису знали ништа или су имали погрешну и не баш ласкаву представу.

Кад је почео свечани ручак, банкет припремљен на највишем могућем нивоу, био сам збуњен мноштвом виљушака, ножева кашичица и кашика, тањира и чаша.

Преко пута мене је седео мршави, омалени господин, вероватно неки лорд и ја реших да га имитирам кад будемо јели.

Он узе малу виљушку и ја узех и виљушку и предјело којим су ме послуживали.

Лорд је (барем тако сам га ја у себи назвао), узео мале залогаје, па сам и ја радио то исто.

Са чорбом је некако ишло, а када почеше да служе шницле, мој лорд само одмахну руком и не хтеде да узме.

Шта сам могао?

Остадох гладан поред свих оних невиђених ђаконија.

Ипак, тешио сам се да нико није могао да примети да у Ражани код Косјерића нисам имао гувернанту која би ме учила понашању за столом.

Аутор фотографије, Memoari Svetomira Đukića, Medija centar „Odbrana"

Потпис испод фотографије,

Млади Светомир Ђукић са мајком

Детињство

Ђукић је рођен 29. маја 1882. године у селу Ражана, између Ваљева и Ужица, наводи се у његовој биографији.

Сестра му је умрла са две године, па је одрастао са мајком и оцем, који је, како наводи у мемоарима, био „шаљивчина и добричина".

Међутим, због те доброте - „давао је много на вересију, особито женама" - морао је да затвори дућан, па се породица преселила у Ваљево.

А тамо је опет све пропало, па су све ствари морали да продају на лицитацији.

У школу је ишао у Ужицу, све док му није умро отац, због чега све напушта и враћа се у село да би радио.

Међутим, сплет околности из 1895. године, пише Ђукић у мемоарима, док је из Ужица ишао за Београд, потпуно ће му променити живот.

На путу је срео војника на коњу.

„Леп је живот официра - ујутру на коњу кроз шуме и цветне ливаде, а увече са лепим госпођицама на корзоу", рекао му је војник.

Ипак, није било лако стићи у Београд - треба прећи пругу, а сељаци су им причали да „железница лети као муња", па нису смели.

„Мислио сам, какав сам баксуз, излетеће воз баш кад ја будем на прузи", пише Ђукић.

„Најзад, после пола сата затрчах се и прескочих пругу - угледах воз на мосту на Сави и брзо се заклоних за неко дрвеће поред обреновачког пута, за сваки случај".

У Београду су га његови Ужичани одвели код директора „реалке" који га је без речи примио, иако за школу није имао новца.

Касније уписује Војну академију, где упознаје Никодија Луњевицу, рођеног брата Драге Машин, који му је постао један од најбољих пријатеља.

То пријатељство ће га касније скупо коштати.

Спортисти као војници

Светомир Ђукић, октобар 1912. године, Први балкански рат

У неко доба наиђе потпуковник Глишић, командант пука.

Несигурним кораком, после дугог јахања, приђе нам и седе на малу троножну столицу.

Глишић је веома озбиљан и веома карактеран официр.

Једног тренутка се загледа у мене и поче.

„Оно данас у подне, хтео сам тебе и твоју чету да пошаљем у извиђање ка Сребрњаку. Ви сте добри спортисти и можете стићи и утећи".

„Ја верујем да ће и у рату спортисти бити добри", одговорих. „Људи снажног тела увек су снажни и духом, подухватни, смели, сигурни у себе да ће и овог пута изићи као победници и пркосити опасностима".

„Ти си овог лета био на Олимпијским играма у Стокхолму и видео доста лепих и занимљивих ствари", рече Глишић.

Глишић ме је дирнуо у живац и ја развезох са одушевљењем.

„Да, те игре биле су права изложба лепоте, снаге и младости целог света.

„Током дана омладина се борила оштро, с крајњим напрезањем, а увече су седели једни уз друге, упознавали се, причали једни другима о својим земљама и заволели се.

„Били су занимљиви једни другима због особености различитих нација и обичаја, а блиски су били по истом циљу - бољем, здравијем и куражнијем човечанству".

Аутор фотографије, Memoari Svetomira Đukića, Medija centar „Odbrana"

Потпис испод фотографије,

Пријем Србије у Међународни олимпијски комитет - Ђукић је први слева

Спорт

У Војној академији Ђукић се активно бави спортом.

Био је, између осталог, одличан тркач, веслач и гимнастичар.

„Изводио сам скокове преко сабљи, са рамена другова прескакао дрвеног коња и јарца и још шест питомаца по дужини, а најзад сам и клечао на жици", пише у мемоарима.

Нешто касније постаје потпоручник под командом Живојина Мишића у Ваљеву, што га је додатно погурало ка спорту.

„Мишић је био спортиста и пропагирао је спорт не само у војсци, него и шире", пише Ђукић.

„Нас млађе је саветовао, упућивао у значај физичког вежбања, а на мене је доста утицао и гимнастика је постала саставни део мог живота."

Ђукић тако у фебруару 1910. године, уз помоћ неколико официра 18. пешадијског пука Краљевине Србије, оснива Српски олимпијски клуб - претечу Српског олимпијског комитета - и постаје његов први директор.

Две године касније, учланио је Краљевину Србију у Међународно олимпијско друштво, а он постаје члан Међународног олимпијског комитета.

„То је била велика част не само за мене, већ и за Србију", пише Ђукић.

Потпис испод видеа,

Режисер „Господара прстенова" оживео снимке Првог светског рата

Предводио је делегацију Србије на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године, на којима су се први пут такмичили српски спортисти.

У трци на 100 метара учествовао је Душан Милошевић, док је Драгутин Томашевић наступио у маратону.

Милошевић је завршио трећи у квалификационој групи, а после такмичења, због болова у стомаку, пребачен је у болницу, где је утврђено да је отрован арсеном.

Доста контроверзи обележило је и наступ Драгутина Томашевића, али питање је и да ли је трку уопште завршио.

„У званичном извештају Олимпијског комитета са те трке, насталом на основу Ђукићевог извештаја из Стокхолма, стоји да је Томашевић завршио маратон на 37. месту, за два часа и 47 минута", каже Весна Репић-Ћујић, ауторка књиге „Стогодишњница маратона у Србији".

„То је 11 минута и 54 секунде заостатка за победником", додаје.

Међутим, како каже, у званичном билтену са маратона пише да је Томашевић заправо одустао током трке.

„Томе у прилог говори и што су Американци издали књигу са резултатима у којој се исто наводи", додаје.

Да Томашевић није завршио трку наводи се и на сајту Међународног олимпијског комитета.

После Првог светског рата, Српски олимпијски клуб постаје прво одбор краљевине СХС, па Југословенски олимпијски одбор, а Ђукић његов потпредседник.

„То је друштвено признање и за оно што је радио за спорт и што је постигао у ратовима за ослобођење и уједињење", каже Бјелајац.

Олимпијску делегацију предводио је и у Антверпену 1920. године, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1936. године.

Био је и један је од иницијатора кандидовања Југославије и Београда за домаћина Олимпијских игара 1948. године,.

Аутор фотографије, Memoari Svetomira Đukića, Medija centar „Odbrana"

Потпис испод фотографије,

Да је Београд добио домаћинство Олимпијских игара 1948. испод Калемегданске тврђаве би можда данас био Олимпијски стадион - то је била једна од идеја

О олимпизму и сну

Светомир Ђукић, октобар 1912, први Балкански рат

„На банкету у самом стадиону барон де Кубертен, обновитељ олимпијских игара, одржао је диван говор на шведском језику.

„Позвао је омладину целог света да се бори витешки, фер, да сами себе савладају, да управљају својим нервима, да се покоравају дисциплини екипе, а касније и дисциплини друштва.

„Спорт није само у телесном напрезању, него и навикавању на напор, умор, тегобе, болове и муке.

„Да се сталним напрезањем челичимо како бисмо постали јаки, издржљиви, бољи, да угушимо у себи лични интерес, егоизам и ниске инстинкте, а да поштујемо принципе човечности и части.

„Модерни олимпизам је школа моралне чистоте, племенитости душе и физичке издржљивости.

„Олимпијски покрет доприноси пацифизму, да се нађе пут миру и спокојству, срећи међу народима".

Мој говор није био баш примерен ситуацији.

Схватио сам да је неукусно говорити о пацифизму када смо већ у рату.

Нешто касније, те ноћи, дојахаше у наше двориште два официра из штаба армије.

Коњи гладни, дрхте од умора, а са ознојене коже пуши се пара.

„Какву ли заповест доносе", бринемо.

Сигурно ништа добро, јер у рату и нема ничег ни доброг, ни лепог.

Дубоко у ноћ чуо се жагор војника по селу, око ватри, бунара, чесама, по сокацима.

Затим се све умири. Војници заспаше лаким сном.

Многи последњу ноћ међу живима.

Мајски преврат

Ђукић у мемоарима тврди да је његову војну каријеру значајно одредио Мајски преврат 1903. године.

Група завереника, предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом и његовом „Црном руком" тада је извела државни удар.

У ноћи између 28. и 29. маја убијени су краљ Александар Обреновић и његова супруга Драга Машин.

Тиме је прекинута лоза Обреновића, која је Србијом владала од средине 19. века, а на власт је дошла династија Карађорђевића.

Због тога су у зору 29. маја трубачи његовог пука свирали узбуну - стигао је телеграм из Београда, наводи Ђукић.

„Ноћас су погинули краљ и краљица у међусобној свађи", писало је.

Сат касније, стигао је други телеграм: „Неколико патриота, официра, убили су краља и његову жену Драгу и тиме опрали мрљу и народну срамоту… Живео краљ Петар Карађорђевић".

„Живео", викнули су поједини официри у страху.

Међутим, Ђукић је нешто касније пред осталим војницима рекао да завереници „то нису смели да учине".

„А шта им је Никодије Луњевица учинио да и њега убију", питао је.

Због тога су га касније, наводи, увек гледали као обреновићевца, иако му је Апис у једном поглављу причао како су извршили удар.

„Мене су Црнорукци почели да гоне, а ја сам им по својој природи одговарао истом мером", пише Ђукић.

Међутим, Бјелајац наводи да је претерано рећи да је Ђукић био „политички неподобан".

„Прочитао сам много тих генералских мемоара и било је и оних који су се жалили да су били предмет прогона Беле руке", каже Бјелајац.

Бела рука је био назив за неформални круг официра који су се противили Црној руци - њихов вођа био је генерал Петар Живковић, касније премијер, а блиско су сарађивали са краљем Александром Карађорђевићем.

Аутор фотографије, Memoari Svetomira Đukića, Medija centar „Odbrana"

Потпис испод фотографије,

Светомир Ђукић као војник током Првог светског рата

Електрицитет

Светомир Ђукић, јун 1914.

Чланови Међународног олимпијског комитета и делегати спортских савеза свих земаља састали су се у јуну у раскошној сали париске Градске дворане.

Конгресу је председавао барон Де Кубертен.

Кубертен је повратио лепоту старих олимпијских игара и ударио темеље новим, проповедајући рад за породицу, друштво и цело човечанство.

Спортски сусрети су, по његовом уверењу, од користи само ако су ради самог спорта, а ако се уместо тога увуку политичке или националистичке страсти, оне губе вредност и чар.

***

На првој седници аустријски делегат ауторитативно је захтевао да се из МОК уклони чешки делегат др Гут, пошто је Чешка саставни део Аустроугарске монархије.

Одмах се образоваше два табора, на једној страни германске државе, а на другој словенске.

Поче оштра полемика.

Овом приликом осетило се да је европска атмосфера пуна електрицитета.

Балкански ратови и Први светски рат

Ђукић је као официр Краљевине Србије учествовао и у Првом (1912) и у Другом балканском рату (1913).

У Првом су се Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора бориле за ослобођење од Отоманског царства, док су борбе у Другом биле између Србије и Бугарске око поделе освојене територије.

Годину касније почиње Први светски рат, када Ђукић учествује у одбрани Београда.

Држао је положаје на Ади Циганлији и учествовао у ослобађању Земуна, каже Бјелајац.

После преласка Албаније одређен је за заповедника града Крфа, где је српска војска нашла уточиште после повлачења.

„Он се тамо представља човеком од поверења Николе Пашића и да није био пријатељ режима, радикала и Беле руке сигурно не би био постављен на то место", каже Бјелајац.

Како наводи, та функција је имала „полицијску димензију рада".

„Ђукић и његови људи пратили су официре који су били виђени као противници краља Александра", наводи.

Иначе, Ђукић у мемоарима наводи и да је помогао чувеном Живојину Мишићу да се врати на позицију команданта Прве армије.

Мишић није био за повлачење преко Албаније, већ за контраофанзиву, али су неки његове речи протумачили као да је за предају.

Чувени војсковођа је због тога на неко време био скрајнут, све док Ђукићу, како се наводи у мемоарима, на Крфу није показао записник са спорног састанка, на којем се види шта је Мишић тачно рекао.

„Још истог дана сам однео записник (Николи) Пашићу", тврди Ђукић и додао:

„Господине председниче, штета да један од најспособнијих војвода седи овде, а на Солунском фронту се бију одсудне битке".

Не постоје додатни извори који поткрепљују Ђукићеве тврдње, али после неколико недеља Прва армија је под Мишићевом командом освојила Кајмакчалан, планину на граници између Грчке и Северне Македоније.

Рукопис Ђукићевих мемоара настао је управо на основу дневника вођеног током ратова, а допуњеног 1922. током службе у Загребу и живота у емиграцији.

„У рукописима је имена официра и команданата пукова замењивао псеудонимима, па сам ја то све морао да дешифрујем", каже Бјелајац.

Аутор фотографије, Memoari Svetomira Đukića, Medija centar „Odbrana"

Потпис испод фотографије,

Светомир Ђукић као официр

Трка

Светомир Ђукић, јун 1914.

У недељу 28. јуна 1914, одржане су велике дерби трке у Лошану.

Мишковић и ја смо отишли да гледамо трке, на којима се, клађењем, за неколико минута постаје милионер.

Кад је дерби завршен, срећни власник, у фраку, са високим цилиндром, поносито је водио свог љубимца, победника, тркачком стазом поред ложа.

Одједном са пута, велика граја, вика, стрка, узбуна.

Продавци новина вичу колико их грло носи.

Ми распознајемо неке речи: „Сарајево… атентат…"

Наиђе неки господин с плакатом и даде ми да прочитам. Страшне вести.

Аустријски престолонаследник и његова жена Софија погинули су у Сарајеву... Гаврило Принцип је пуцао из близине и са два метка, два поготка у грло... Остала су два сирочета без мајке".

Позната српска имена: Грабеж, Недељко, Гаврило потврђују истинитост вести.

Те вечери смо добили хитно наређење да првим возом кренемо натраг у отаџбину.

Ратна машина се покретала.

Други светски рат

Ђукићеви мемоари завршавају се Првим светским ратом.

О каснијим догађајима није писао.

По завршетку Првог светског рата службовао је у Загребу, Велесу, Бањалуци и Осијеку.

Пензионисан је 30. октобра 1940, са чином дивизијског генерала.

Међутим, активирао се после војног пуча 27. марта 1941, када су официри, због потписивања Тројног пакта са нацистичком Немачком, збацили трочлано краљевско намесништво и Владу.

Бјелајац наводи да су у својим редовима желели да га имају и партизани и четници Драгољуба Михаиловића.

Ђукић је изабрао четнике и углавном је радио на обавештајним задацима, а потом је именован за команданта Штаба за Северне крајеве где, објашњава историчар, није било већих активности.

„Оно што је остало контроверзно је та мисија у Загребу из 1945. године, када се као Михаиловићев овлашћени преговарач састао са Антом Павелићем, поглавником Независне Државе Хрватске (НДХ)", наводи Бјелајац.

НДХ је била фашистичка и квислиншка држава основана током Другог светског рата уз помоћ Хитлерове Немачке, а којом је руководио усташки режим.

Ђукићу је тада наложено да од Павелића затражи безбедан пролазак четника кроз хрватску територију, ослобађања четничке болнице коју су усташе заробиле, као и помоћ у храни и муницији.

О томе сусрету Павелић је писао у књизи „Хрватска држава живи" из 1949. године.

Преговори су трајали неколико дана, а поред Павелића су на састанцима учествовали и Андрија Артуковић, Ђорђе Грујић, као и злогласни Макс Лубурић.

„Нажалост, није успео да се договори - усташе су опколиле све који су се повлачили на ту страну, а ко није погинуо одведен је у логор Јасеновац и ликвидиран", каже Бјелајац.

Због свега тога Ђукића поједини оптужују и да је био колаборациониста.

Бјелајац наводи да је то све „само последица идеолошких сукоба и грађанског рата на овим просторима".

У књизи „Ко је ко у Недићевој Србији - лексикон личности", пише и да је Ђукић „1944, у предграђу Београда, имао тајни састанак са представницима Народноослободилачке борбе".

Како се наводи, нудили су му исти чин за прелазак на страну партизана.

Ђукић ипак после рата одлази у избеглиштво.

Аутор фотографије, Memoari Svetomira Đukića, Medija centar „Odbrana"

Потпис испод фотографије,

Светомир Ђукић је преминуо 1960. у Немачкој

Живот у избеглиштву

По окончању рата Ђукић је прво успео да се пробије до Италије, где је две године провео у заробљеничком логору.

„Дуго се вагало да ли ће и кога западни савезници да испоруче по захтеву нових власти у Југославији - Ђукић није испоручен и отишао је у Немачку", каже Бјелајац.

„Јесте га у једном тренутку сумњичила Комисија за ратне злочине у Југославији, али процес против њега није вођен", додаје.

У Времену се наводи и да је у његовом ослобађању из заробљеништва 1947. активно учествовала неколицина угледних чланова МОК-а.

Чланства у Међународном олимпијском комитету одрекао се 1948. године у корист представника новоформиране и црвеније Југославије.

„То је стална функција и држава не може да тражи замену или да постави новог члана уколико претходни не да сагласност да оде", објашњава Бјелајац.

„Ђукић је то урадио због фамилије, која је тада и даље била у Београду", додаје.

У том добу социјализма о њему се није много причало - „био је скрајнут", каже Бјелајац - а тек је крајем 20. века постао занимљива тема за историчаре.

Тако је и добио документарни филм о његовом животу.

Потпис испод фотографије,

На хотелу „Москва" у центру Београда налази се спомен плоча оснивачима Српског олимпијског клуба

„Пре те одисеје направили смо филм о Момчилу Тапавици, првом српском освајачу олимпијске медаље, који је то урадио још 1986. године, али не за Србију, већ за Аустроугарску", каже Ракчевић.

„Када смо то завршили Ђукић је и хронолошки и спортски био логичан след", додаје.

Како наводи, Ђукић им је био занимљив због олимпијског аспекта, али и „нажалост бурне војничке каријере".

„Занимљиво је да је он и писао доста о вештини ратовања - имао је и теоријско и практично знање о томе", истиче.

У истраживању за филм помогли су им на Војној академији, као и Ђукићеви потомци.

„И син и ћерка су тада били живи, имали су 87 и 90 година, дивни људи, кристално чисто су се сећали свега из рата, свашта смо сазнали од њих", наводи Ракчевић.

„Син је нажалост преминуо прошле године", додаје кратко.

Ђукић је преминуо је 19. октобра 1960. у Дуизбургу.

Посмртни остаци су 2002. враћени у Србију уз војне почасти и у присуству највиших функционера државе, војске, потомака и Југословенског олимпијског комитета.

Тиме је испуњена његова последња жеља да буде сахрањен у родном селу.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk