Депонија у Винчи и пожари: Како је изгледао живот сакупљача сировина на брду смећа

  • Марија Јанковић
  • ББЦ новинарка
Депонија у Винчи
Потпис испод фотографије,

Драганини синови испред бараке на депонији

Ватра, дим и испарења са депоније у београдском насељу Винча, које је протеклих недеља Драгана гледала на телевизији, некада су била њена свакодневница.

Она данас има 39 година, а пуних 35 провела је живећи на овој депонији.

У кући јој је урамљено неколико фотографија деце.

Вади их из рамова и показује.

На једној су сви загрљени, а у позадини је отпад. На другој се деца санкају - на смећу.

„У том смећу сам рођена, ту сам провела детињство, одатле сам ишла у школу", каже Драгана за ББЦ, док седи у мајчиној кући у Великом селу, које је неколико километара удаљено од њој познатих брда отпада у Винчи.

„На депонији сам упознала и мужа. Сво четворо деце сам из чисте болнице довела међу то смеће.

„А тамо је, знате, било пацова и змија, свега. Што каже мој ујак, само још крокодила није било".

Надлежни кажу да је пожар у Винчи угашен али и да то „не значи да у наредном периоду поново неће доћи до паљења депоније".

Драгани су ти пожари добро познати јер је смеће горело сваког лета док је њена породица живела тамо, само се ватра никада није оволико проширила.

Она на депонији не живи од 2018. године, када су расељени због изградње спалионице.

Процес расељавања и после три године није у потпуности завршен, а многе породице које нису из Београда још чекају кров над главом.

„Укупно 17 породица је стекло право да добије смештај у складу са законом", каже за ББЦ Горан Весић, заменик градоначелника Београда.

„Девет је у Београду, а осам ван Србије. Влада Србије је пре шест месеци издвојила десет милиона динара да онима који нису из Београда обезбеди смештај".

Весић потврђује да се са обезбеђивањем смештаја ван Београда касни, али каже да ће и они на крају добити станове.

Из невладине организације Иницијатива а11 кажу за ББЦ да процес расељавања није адекватно спроведен, па је у току медијација са инвеститором Европском банком за обнову и развој, која је финансирала пројекат изградње спалионице.

Пожар у Винчи - Колико је дим опасан:

Потпис испод видеа,

Видљив дим и мирис паљевине узнемирили су становнике Београда.

Како су завршили на депонији

На депонији сам била само једном, пре десет година, када сам правила причу о новим постројењима.

Нисам ни могла да замислим призор.

Мислила сам да је то неки ограђен простор где је среће уредно селектовано.

Али депонија у ствари изгледа као пешчана дина у Африци или валовита поља онижих планина.

Једина разлика је што су та брда непрегледна и што су направљена од ђубрета које испарава.

Осећа се тежак мирис метана који се понекад види и голим оком.

Изгледа као дим.

Свуда около су галебови, а може да се види и по који сакупљач метала.

Драгана је цео свој радни век провела управо као тај сакупљач сировина.

„Мој деда је дошао у Винчу у потрази за послом. Почео је да ради као сакупљач секундарних сировина на депонији, а затим се и преселио да живи на њој", каже она.

„Онда је довео и породицу".

Аутор фотографије, Privatna arhiva

Потпис испод фотографије,

Куће су у Винчи биле тик уз депонију до 2018.

Тако је око 20 домаћинстава до пре три године живело тик уз облаке смећа.

Мени је било мука цео дан после обиласка депоније, а Драгана каже да тај смрад заувек осећаш.

„Није то оно, уђе ти у нос и више га не примећујеш", каже Драгана.

„Смрад и нечистоћа су увек ту, никада се не навикнеш потпуно.

„Не можеш да се навикнеш ни да ти уђе пацов у бараку, било је толико буба.

„Само, помириш се са тим, шта ћеш".

У почетку је у бараци живела са мајком, очухом и сестром.

„Одатле сам ишла и у школу и сви у школи су знали како живим и све", прича Драгана.

„Али били су сви добри, није ме било срамота".

На депонији прво нису имали агрегате за струју, па су живели уз свеће.

„Био је ту један извор за воду и ми смо ту воду пили. Никада нису проверавали да ли је загађена, па смо једино избегавали децу ту да купамо", каже она.

Потпис испод фотографије,

Драгана испред мајчине куће

„Он је радио на отпаду, ја сам сакупљала метале"

Драгана је упознала оца њено четворо деце на радном месту.

„Он је радио на отпаду, ја сам сакупљала метале", каже она.

„Тако смо се упознали и основали породицу".

Она данас има три сина и девојчицу.

Најстарија ћерка ускоро пуни 18 година, а најмлађи син има девет.

„Било ми је жао што их доводим на депонију да живе, али нисам имала друге", каже она.

„За ових 39 година, излазила сам оданде неколико пута.

„Узмем приватан стан, изнајмим, на кирији сам неколико месеци.

„Па се опет вратим на депонију. Јер, није било довољно новца за другачије".

На једној од слика види се и Драганина барака.

Била је зидана, али није било чврстог крова.

Брдо смећа почиње на два метра од ње.

Како је насеље било ограђено жицом, у њега је могло само пешке да се уђе.

„Деца су у школу ишла возилима Градске чистоће", каже Драгана.

„Слободно време су проводила испред бараке. Говорила сам им да не претражују по отпаду, али деца су то".

Најстарији је убрзо почео да јој помаже у сакупљању отпада после школе да би, како каже, „стекао радне навике".

Потпис испод фотографије,

Драганин најстарији син Љуба - сећање на једну Нову годину на депонији

Ранији пожари

Пожари су, каже, избијали свако лето, када се температуре попну.

„Свуда су упаљачи, парфеми, плинске боце, то се запали за час", каже она.

„Чим избије пожар, ми се поделимо - пола одраслих иде да га гаси, а пола извлачи децу са депоније".

Од ватре се, ипак, није плашила.

„Знало је на једном месту да гори по неколико месеци и онда се само угаси", додаје.

„Навикли смо били на то".

Потпис испод фотографије,

Санкање на смећу

Расељавање и смештај

Драганину породицу, али и 16 других раселили су 2018. године када је почела изградња нове спалионице, коју финансира Европска банка за обнову и развој.

Домови су породицама срушени ради чишћења терена, а из невладине организације Иницијатива а11 имају примедбе на то.

„При рушењу је највећи број домаћинстава остао без одређене покретне имовине и покућства, као што су фрижидери, телевизори, агрегати, намештај", каже за ББЦ Влада Шаховић из а11 - Иницијативе за економска и социјална права.

Породице су накнадно пресељене на три локације: Београд, Владимирци и Шабац.

„Људи којима је пребивалиште било на територији Београда и Шапца су пресељени у социјалне станове у овим градовима", додаје Шаховић.

„Ипак, породице које су пријављене на територији општине Владимирци и даље нису добиле трајно адекватно стамбено решење, већ су тек после две године и три месеца почели да добијају одређена средства на месечном нивоу (10.000 динара) за изнајмљивање станова".

Аутор фотографије, Privatna arhiva

Он додаје да, иако је прошло само неколико месеци од почетка исплате овог вида помоћи, већ постоје проблеми и кашњења у исплати.

„Више од две и по године после расељавања одређеном броју домаћинстава није обезбеђен адекватан алтернативни смештај".

Међу њима је и Снежана, која тренутно са деветочланом породицом живи у Владимировцима без крова над главом.

Она за ББЦ каже да се већ три године довијају и живе код родбине.

„Добили смо почетком ове године обећање да ће те бараке за нас ускоро бити готове, али ништа се не дешава", каже она.

Драгана је од града Београда добила смештај у Земуну, али се из њега убрзо иселила јер није могла да плаћа рачуне.

„Није прихватљиво то што су породице које су пресељене у социјалне станове у Београду у ситуацији да им већ сада прети исељење из истих услед великих дугова према ЕПС и Инфостану", каже Шаховић.

Он додаје да су настали услед надреално високих износа ових рачуна имајући у виду да су социјални станови у питању.

Аутор фотографије, Privatna arhiva

„Износ новчане социјалне помоћи коју примају (а нису били корисници ове услуге док су могли да раде на депонији у Винчи) је у највећем броју случајева мања од рачуна за струју и Инфостан, те бирајући између хране и рачуна људи наравно бирају храну", додаје Шаховић.

На жалбу Иницијативе да су расељенима превисоки рачуни за комуналије у новим становима, заменик градоначелника Београда Горан Весић каже да „рачуни морају да се плаћају".

„Они су некада живели на депонији, а сада су добили станове", додаје заменик градоначелника Београда.

Каже да породице које су радиле на депонији више не могу да се врате на стари посао, али да је свима понуђено радно место у Градској чистоћи.

„Неки су прихватили, неки нису", каже он.

Каже да је расељавање људи са депоније „пример како у будућности треба расељавање спроводити".

Шаховић каже да је Иницијатива послала жалбу Европској банци за обнову и развој.

„Ми смо се заправо обратили Независном механизму за пројектну одговорност Европске банке за обнову и развој те поднели жалбу у име становника наводећи да сматрамо да су повређене интерне политике банке", додаје он.

„Они су уважили жалбу и сада се налазимо у фази решавања проблема.

„Тај проблем солвинг је као такозвана медијација између свих релевантних актера у сврху проналажења адекватних решења за све стране, али најпре становнике насеља у Винчи, те поштовања међународних прописа и интерних политика Европске банке за обнову и развој".

Како су Београђани, један нинџа и двојица Кинеза чистили Београд

Потпис испод видеа,

Kako su Beograđani, nindža i dvojica Kineza očistili Beograd

„Боље са месом, него са смећем"

Драгана не би волела да јој деца на исти начин проведу радни век.

„Љуба хоће у месаре, боље ипак бити са месом него са смећем. Здравије је", каже она.

Последњих месеци радила је у пољопривреди са мајком, али је сада поново у потрази за послом.

„Радила бих било где. Ако бих имала плату у чистом као фризерка на пример 30.000 динара, никада се не бих вратила на неку депонију.

„Али, ја сам Ромкиња, а кад сте видели тамнопуту фризерку или продавачицу у великом маркету за касом?", пита се Драгана.

Погледајте видео: Зашто је овај момак бацио 4.000 пластичних боца у Саву

Потпис испод видеа,

Зашто је овај момак намерно бацио 4.000 флаша у реку

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk