Одбојка и Србија: Пут Зорана Терзића - како освојити 18 медаља за 20 година

  • Грујица Андрић
  • ББЦ новинар
Зоран Терзић

Аутор фотографије, REUTERS / Valentyn Ogirenko

Потпис испод фотографије,

Зоран Терзић је најтрофејнији тренер у историји женске репрезентативне одбојке на овим просторима

Дочек испред Скупштине града у Београду ритуал је који у Србији траје 26 година и после завршетка Олимпијских игара у Токију на чувеном балкону нашли су се сви освајачи медаља у Јапану.

Српске одбојкашице донеле су бронзу и попеле су се на балкон, али то већ одавно није необично - пети пут за исто толико година се враћају са медаљом са великих такмичења.

„Рекао сам пријатељима у шали да ће излазак на балкон изгубити смисао, јер се пречесто дешава", каже за ББЦ на српском селектор Зоран Терзић, тренер који је за 20 година освојио 18 медаља са женском одбојкашком репрезентацијом Србије.

„Али увек схватим да ништа не може да задовољи човека као излазак на балкон и слушање химне на победничком постољу - никакав новац или медаља не може да га замени", додаје тренер са најдужим и најуспешнијим селекторским мандатом у историји ове земље.

Све је могло бити другачије - на почетку каријере у женској одбојци није желео да ради са одбојкашицама, јер је сматрао да женска и мушка одбојка не могу да се пореде, али је убрзо схватио да девојке на терену у неким ситуацијама могу много више од мушкараца.

Председник Одбојкашког савеза Србије (ОСС) Зоран Гајић сматра да нема великих тајни око Терзићевог трајања на клупи репрезентације.

„Резултати и стање у екипи су ствари које чувају сваког тренера на клупи, а он има и једно и друго - не мења се нешто што иде добро", објашњава у изјави за ББЦ на српском Гајић, који је током дуге тренерске каријере водио и мушке и женске одбојкашке екипе.

Како су се калиле медаље?

Терзић је 2002. године преузео женску одбојкашку селекцију Југославије која је у дотадашњој историји освојила четири медаље - бронзу на Европском првенству 1951. године и злато, сребро и бронзу са Медитеранских игара (1975, 1979 и 1983).

Потпис испод видеа,

Од Зрењанина до Токија: Упознајте суткињу која дели правду рвачима у Токију

Заједно са Александром Боричићем, актуелним председником Европске одбојкашке федерације који је тада водио ОСС, Терзић је направио дугорочан план рада и као примарни циљ поставили су освајање медаље на Европском првенству 2007. године.

„Када сам преузео репрезентацију, имали смо младу генерацију - све играчице осим Весне Читаковић Ђуришић имале су између 19 и 22 године и проценили смо да ће њихов таленат за неколико година прерасти у квалитет", објашњава селектор српских одбојкашица.

Успех је дошао раније него што се очекивало - на Светском првенству 2006. године у Јапану освојена је бронза.

„Тада је од 24 екипе само Костарика била слабије рангирана од нас", присећа се Терзић.

После тога, уследила је серија медаља међу којима су три европске титуле (2011, 2017 и 2019), трофеј светског првака 2018. године и сребро и бронза на Олимпијади (2016. и 2021. године).

Српске одбојкашице су током две деценије са Зораном Терзићем на месту тренера освојиле 18 медаља, док их је пре тога било само четири.

„Улога Зорана Терзића и његовог рада са врхунским играчицама је кључна - он је ту екипу градио и чувао и његове заслуге су огромне", каже Зоран Гајић.

Ипак, он напомиње да је потребно узети у обзир нешто дужи временски период када се припремао терен за медаље освојене у претходних 15 година.

Средином и крајем деведесетих година прошлог века, Одбојкашки савез на челу са Александром Боричићем улагао је у женску одбојку и порасло је интересовање девојчица за овај спорт, тврди Гајић.

„Тако се створила огромна база играчица и без тога не би вредео ни рад Зорана Терзића, ни рад ОСС-а.

„Углавном си пре тога могао да добијеш паре само ако донесеш медаљу, а тада није било медаља", објашњава актуелни председник ОСС.

Аутор фотографије, Getty Images

Оно што је тада започето данас даје резултате - подаци којима ОСС располаже показују да половина девојчица у Србији које се баве неким од спортова тренира одбојку, напомиње он.

Међутим, упркос великом интересовању за одбојку и стручном раду са играчицама, Србија по величини те базе не може да се пореди са вишеструко већим земљама.

Предност девојака са ових простора лежи у таленту, генетским предиспозицијама и љубави према одбојци и колективним спортовима генерално, каже селектор Терзић.

Како тврди, „лопта једноставно лежи овом народу".

Прелаз са мушке одбојке на „други спорт"

У јануару 1999. године, Зорану Терзићу, младом тренеру у омладинском погону одбојкаша Црвене звезде, председник клуба Александар Боричић понудио је да преузме женску сениорску екипу.

Терзић као из топа каже да га „то не занима", али Боричићеве моћи убеђивања одрађују своје и договор је постигнут - предводиће женски сениорски тим макар до краја сезоне.

„Посматрао сам тада женску одбојку као други спорт у односу на мушку конкуренцију", каже Терзић у разговору за ББЦ на српском.

„Оно чега сам се плашио је да емоције, лепе или ружне, превише утичу на девојке и да оне због тога не могу да играју", објашњава овај одбојкашки тренер.

У марту исте године почело је НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије и првенство је прекинуто.

„Шалио сам се тада да сам вероватно једини човек који је срећан због бомбардовања, јер је прекинуто првенство и да не морам да наставим да радим са женама", присећа се Терзић.

Бомбардовање је окончано јуна те године после потписивања Кумановског споразума, а одбојкашице Црвене звезде наставиле су са истим тренером.

У међувремену, Зоран Терзић је, према сопственом признању, схватио да је био у заблуди.

„Не само да сам схватио да нема велике разлике у раду са женама и мушкарцима, већ сам увидео да има ствари у којима су оне и боље - могу више да тренирају, изузетно су постојане и лојалне и, кад их једном 'купиш', твоје су до краја живота", прича овај рођени Београђанин.

Сличног је мишљења и Зоран Гајић, који сматра да „жене на терену могу све што могу и мушкарци".

„Једина разлика је са психолошке стране - немате исти приступ у комуникацији са зубаром и зубарком, на пример, а тако је и са одбојкашицама и са одбојкашима", објашњава.

Како задобити поверење одбојкашица и „купити их за сва времена"?

Од свих одличја освојеним на великим такмичењима, Терзићу је најдраже оно прво са Светског првенства 2006. године у Јапану - тада је Србија била међу највећим аутсајдерима, а успела је да освоји бронзано одличје.

Поред тога, европско злато из Београда 2011. и успон на светски трон 2018. године у Јапану су за њега посебне, каже.

Ипак, својим највећим успехом у двадесетогодишњем селекторском мандату сматра чињеницу да „више од 10 година у репрезентацији није постојао ниједан проблем - ван терена или на њему", истиче он.

Српски селектор сматра да је завредео поверење играчица због поштеног односа према њима.

„Ниједну нисам никада преварио - ако не играш, то је зато што је нека друга играчица у том тренутку боља и то је то", каже Зоран Терзић.

Аутор фотографије, REUTERS / Carlos Garcia Rawlins

Начин на који Терзић ствара добру атмосферу у тиму у разговору за ББЦ на српском описује и Сузана Ћебић, некадашња репрезентативка Србије у одбојци која је са њим сарађивала и на клупском нивоу.

Када је почела да игра за репрезентацију током квалификација за Европско првенство у Београду које се одржало 2011. године, како каже, била је у грчу и Терзић ју је подржао и помогао јој да се опусти.

„Раније то нисам осетила и тада сам научила опуштеније да играм - доста ми је помогао да схватим да је нормално грешити и да се без тога не постаје играч", каже бивши либеро репрезентације Србије.

Она додаје да је кључно за успех то што Терзић врло добро познаје своје играчице, зна какав им је ментални склоп и како са којом треба да комуницира.

Мирноћа као обавеза - „тренери нису кловнови"

Емотивне реакције тренера умеју да пробуде тим у екипним спортовима, поготово у моментима када не иде, али одбојка је у том случају изузетак, напомиње Зоран Гајић.

„Одбојка је спорт прецизности и координације и тренери не покушавају да изазову екстремне емоције код играча, јер не добијају ништа од тога у овом спорту", објашњава председник Одбојкашког савеза Србије који је 2000. године у Сиднеју освојио олимпијско злато са мушком репрезентацијом Југославије.

Врхунски тренери не смеју да угађају свом психичком стању и егу током утакмица - ако видите доброг тренера да је изразито нервозан, знајте да то ради намерно, тврди Гајић.

Аутор фотографије, Фонет

Можда је то један од разлога због којег се ретко могу видети емоције на лицу или у гестикулацији Зорана Терзића, чак и у тренуцима када се ствари на терену не одвијају онако како је замислио.

Он, пак, сматра да му је најлакше да на тај начин остане усредсређен на игру.

„Нисмо кловнови који треба да скачу и праве салто поред терена, већ морамо стално да будемо спремни да дамо праву информацију играчима.

„Кад крене лоше и прораде емоције код девојака, ако и ја кренем да лудујем - од тога нема ништа", напомиње Терзић.

Међутим, постоје тренуци када покаже емоције, пре свега на тренингу, иако уме врло вешто да их прикрива, каже Сузана Ћебић.

„Када тренинг не иде онако како је замислио, уме да одреагује како би смо се тргле - то је за наше добро.

„Са женама није баш лако радити, а поготову када имате 14 девојака на тренингу", каже Ћебић.

Потера за Моби Диком не може да прође без таласа

Када су му из Савеза уручили награду Златно кормило у мају 2021. године за 20 година проведених на клупи репрезентације, Зоран Терзић се осврнуо на тешке тренутке којих је било у том периоду.

Рекао је тада да је његово кормиларење бродом понекад личило на оно капетана Ахаба, лика из романа Моби Дик Хермана Мелвила, који јури великог белог кита и никако не успева да га ухвати.

„Било је тешких тренутака - посебно после Европског првенства 2009. године и тада сам желео да одем, али је Александар Боричић успео да ме убеди да останем и проценио је да је то најбоље за одбојку", каже Терзић за ББЦ на српском.

„Савез има кључну улогу за то што сам ту 20 година, јер су увек доносили одлуке које су најбоље за нашу одбојку, а не на основу ставова и коментара људи", додаје.

Аутор фотографије, Reuters

Потпис испод фотографије,

Одбојкашице на победничком постољу

Како признаје, неколико пута је помислио да препусти клупу неком млађем са свежим идејама, иако су резултати били сјајни.

Због посла у клубу, турском Фенербахчеу, и репрезентацији годинама ради готово без одмора.

„Немогуће је да се искључим и не мислим на одбојку, јер је овај спорт специфичан зато што немамо паузу током године.

„Заиста не знам одакле ми мотивација после 20 година рада у репрезентацији, али дефинитивно постоји - да је нема или да се смањила, одавно не бих био ту", тврди Зоран Терзић.

Европско првенство у одбојци за жене одржава се између 18. августа и 6. септембра ове године у српској престоници.

Биће то прилика за 19. медаљу у селекторској каријери Зорана Терзића, можда и за нови дочек испред Скупштине града - то му, како каже, никада неће досадити.

Потпис испод видеа,

Људско тело може да се адаптира на све временске услове, тврде експерти за спорт и фитнес.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk