Распад Југославије, инфлација и динар: Када су становници Србије били милионери

  • Немања Митровић
  • ББЦ новинар
новац

Аутор фотографије, ББЦ

„Следеће године у ово време бићемо милионери", гласи чувена реплика из британске серије Мућке коју изговара Дел Бој, старији од браће Тротер.

Сценаристи култне британске серије из осамдесетих година прошлог века вероватно нису ни слутили да ће управо ова реченица осликати економску ситуацију у Србији с почетка деведесетих.

Хиперинфлација коју су узроковали ратови на простору бивше Југославије, распад државе, губитак јединственог тржишта, санкције и штампање велике количине новца, довела је до тога да 1993. становници Србије заиста постану милионери, макар по броју нула на новчаницама.

„Не само милионери, већ и милијардери - сећам се новчанице од 500 милијарди динара на којој је био Јован Јовановић Змај, а која практично ништа није вредела, евентуално си могао тоалет папир да купиш", говори Антонио Јовановић, радник обезбеђења из Пожаревца, који је тада имао 10 година.

Држава је покушала у неколико наврата да уредбама и законима о деноминацији промени вредности динара, замаскира последице хиперинфлације.

Од јула 1992. до јануара 1994. извршене су четири деноминације валуте чиме је, између осталог, понекад милион, али и милијарда изједначавана са једним динаром.

„Нико не предузима операцију деноминације валуте да би решио суштински проблем, то је само прилагођавање ситуацији изазваној неким другим разлозима, који се лече другим инструментима", говори за ББЦ на српском професор Економског факултета у Београду, Љубодраг Савић.

Он сматра да то није мера лечења, већ само признавање „тренутне ситуације и једна технички важна мера".

У јеку једне од највећих инфлација забележених у свету, Југославија је 22. септембра 1993. године донела Закон о деноминацији националне валуте, према којем је од 1. октобра милион динара вредео један динар.

При последњој деноминацији, 24. јануара 1994. године, уведен је нови динар који је изједначен са немачком марком.

Како је дошло до (хипер)инфлације?

Инфлација у Савезној Републици Југославији (чиниле су је само Србија и Црна Гора), за време владавине Слободана Милошевића, која је трајала од средине 1992. до почетка 1994, била је тада друга највећа инфлација на свету после Мађарске из 1946.

Дневна стопа инфлације била је 65 одсто, док је дуплирање цена ишло на свака 34 сата.

Максимум је, према неким подацима, наводно достигла у јануару 1994. године - 5.578.000.000.000.000.000 одсто (5,578 трилиона) или око 113 одсто на дан.

Цене су тада порасле за 313 милиона одсто.

Љубодраг Савић каже да проблеми југословенске и српске економије ипак сежу до почетка осамдесетих година 20. века када је Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), у време када је Милка Планинц била премијерка, направила репрограм дуга са Међународним монетарним фондом (ММФ).

„Када су дугови репрограмирани на дужи временски период, смањила се годишња рата враћања кредита, али цена тога је била да је договорен нови аранжман у коме је каматна стопа била значајно виша у односу на претходну", истиче економиста.

Међутим, директни узроци инфлације, која је потом прерасла у хиперинфлацију, били су распад државе, грађански рат, губитак јединственог тржишта од 20 милиона људи, трошкови вођења рата, а потом и санкције које су Србији крајем маја увеле Уједињене нације (УН).

Уз то је у буџет пристизало све мање пара, што је, наглашава Савић, „логичан одговор привреде у тешкоћама у којима се нашла".

Држава је, додаје, немајући куда и зарад финансирања сопствених издатака решила да штампа новац јер „реалног новца из привреде и становништва није било".

„Бесомучно је штампала новац да би брже обезбедила основне потребе, а он је све мање вредео, а пошто је мање вредео, штампала је још више и то је практично механизам који је довео до хиперинфлације деведесетих", објашњава професор.

Генерални директор Дирекције за послове трезора Народне банке Југославије (НБЈ) Војислав Томић рекао је за лист Политика новембра 1993. да штампарија новца у Топчидеру ради непрекидно, достављајући између 700 и 800 милијарди динара главним филијалама НБЈ за даљу дистрибуцију сваког дана.

У књизи „Реконструкција монетарног система и победа над инфлацијом 1994", Драгослав Аврамовић тврдио је да је до хиперинфлације, између осталог, довело огромно осиромашење великог дела становништва и брзи пораст цена који новчана маса није могла да испрати.

Према договору председника Србије Слободана Милошевића и председника Владе Србије Николе Шаиновића, економисти предвођени Аврамовићем направили су план заустављања инфлације.

Овај програм монетаране реконструкције се примењивао од 24. јануара 1994. и зауставио је хиперинфлацију, а нови динар је изједначен са марком.Драгослав Аврамовић, од милоште називан и деда Аврам, марта исте године је постао гувернер НБЈ на чијем челу се задржао до маја 1996.

Ручак од милијарду динара

Непрегледни редови испред продавница, недостатак основних животних намирница, издавање бонова за куповину и несташица бензина, док са друге стране бесни грађански рат, обележили су период инфлације у Савезној Републици Југославији, односно Србији, посебно 1993. годину.

У редовима за хлеб сваког дана је камповао и десетогодишњи Антонио Јовановић.

„Станеш ту и чекаш, ако не пораниш нећеш доћи до хлеба", кисело се осмехујући прича Пожаревљанин.

Његова мајка је тада радила у Месној индустрији Пожаревац (МИП) примајући, како каже, „мизерну плату" од више стотина милиона динара, по тадашњем курсу - две, три немачке марке.

Већи део финансија које су трошили за животне потребе долазио је из уштеђевине и новачне помоћи коју им је слала мајчина сестра из Холандије.

У том периоду, лета 1993. успео је да оде са мајком, преко њене фирме, на летовање у Врњачку Бању где је МИП имао одмаралиште.

„Сели смо да једемо у неки ресторан и цела њена плата је отишла на тај оброк.

„Ручак од милијарду динара, а рецимо да смо наручили гурманску пљескавицу, помфрит, салату и хлеб", присећа се Јовановић.

Каже да му до распада Југославије „никада ништа није фалило", да би се са почетком рата и инфлацијом ствари драстично промениле.

Домаће слаткише и чоколаде којих више није било на празним рафовима по маркетима, заменили су кремови које су шверцери доносили из Румуније и Бугарске, степ сокови у праху и пенасти смоки који је једино био укусан ако би се умакао у ионако разводњени кечап.

Крај агоније, сећа се, најавио је „деда Аврамов динар" с почетка 1994. године када се „осетио бољитак".

„Сви причају и пишу о том времену са неким подсмехом, али ја никако не бих волео да то поново доживим, нити да се понови", закључује Јовановић.

Потпис испод фотографије,

Српски динар после деноминације 1. октобра 1993 (лево) и 1. јануара 1994 (десно)

Шта је деноминација, а шта хиперинфлација?

Деноминација представља промену номиналне вредности новчанице најчешће брисањем нула, посебно када је на снази велика инфлација услед које се новчана јединица убрзано обезвређује.

Држава на тај начин, каже професор Савић, анулира дејство инфлације.

„Идеја је да се олакша функционисање народу, али и привреди јер је смешно рачунати неке билансе и водити књиге у предузећима у милијардама и стално сводити то на неке сталне вредности, на пример марке", објашњава економиста.

Прва деноминација динара извршена је у СФРЈ средином шездесетих година 20. века када је сто старих, замењено једним новим динаром.

Наредна промена вредности динара, када су са 10.000 динара уклоњене четири нуле, извршена је 1. јануара 1990. у време тадашњег премијера Југославије Анте Марковића.

Његовим економским реформама земља је изашла из кризе тако што је, између осталог, оборио инфлацију са 56 на 2,4 одсто и стабилизовао курс динара везавши га за немачку марку.

Један динар је тада вредео седам немачких марака и био је једина конвертибилна валута на истоку Европе.

Уследиле су ратне године када је динар доживео још четири деноминације, не би ли на крају стигао до чувеног „Аврамовог динара" и изједначене вредности динара и немачке марке.

„Смисао сваке деноминације је да то доведе на неку разумну меру јер то прво психолошки није добро, друго рачунски није у реду, а треће показује на најбољи или најгори могући начин слабости државе, односно њене економске политике", истиче Савић.

Ратне деноминације динара биле су 1. јула 1992, затим 1. октобра наредне године када је милион заменио један динар, а потом су следиле још две у јануару 1994 - 1. је са милијарде скинуто девет нула, док је 24. један нови динар изједначен са једном марком.

Хиперинфлација је инфлација која је „потпуно ван контроле" - стање када цене веома брзо расту док валута губи вредност.

Потпис испод фотографије,

Трећа деноминација динара била је 1. јула 1992. године

„Има се, може се - нема се, мора се"

Плату у милионима и милијардама динара, 1993. примала је и седамдесеттрогодишња пензионерка Јелица Вујић из Београда.

„Номинално имате толико новца, али у суштини немате, јер све је толико скупо и ничега није ни било", говори некадашња радница у банци за ББЦ на српском.

Осећај стреса је, истиче, додатно изазивала чињеница што су у новчанику били силни милиони којима се неретко није могао купити ни хлеб, млеко или брашно, а камоли неке друге ствари.

Пошто је обезвређени динар почео да губи примат над немачком марком, Вујић је гледала да целокупни износ плате, коју је добијала два пута недељно, одмах претвори у ову валуту у оближњој мењачници.

Један од главних разлога била је и дневна инфлација, услед које је динар из сата у сат драматично губио вредност.

„Преподне имате десет, у подне пет, поподне две марке", додаје.

Поред мењачница, тада су се девизе куповале и на црном тржишту, код уличних дилера.

Професор Савић каже да су многи тада плату претварали у девизе и у потпуности је трошили на основне животне намирнице, ако су до њих успевали да дођу.

„Људи су се сналазили и одрицали летовања, зимовања, гардеробе, вожње колима, трошње бензина и свих осталих ствари које су негде другде биле нормалне", наводи економиста.

По многима, најтеже су пролазили пензионери, већина са дохоцима од око пет немачких марака.

Потпис испод фотографије,

Српски динар из периода инфлације

Излаз из безнађа

Последња деноминација динара била је 24. јануара 1994. године када је уведен чувени „деда Аврамов динар" у паритету - један динар, једна немачка марка.

Тиме је званично зауздана хиперинфлација која је трајала безмало две године.

„Основни предуслов је био да више нема штампања пара, и тада је држава стартовала са 150 милиона марака из девизних резерви и емитовала је 150 милиона динара", објашњава Савић.

Каже да је у почетку овај програм давао неке резултате јер се „онда могла водити чврста монетарна и фискална политика".

Међутим, српска економија се није у потпуности опоравила овим потезом.

Нови монетарни систем се са првим шоком суочио већ на лето 1994. године када се појавио захтев за откуп жита, па је држава штампала додатни новац не би ли га откупила.

Осам година касније немачку марку је заменио двоструко јачи евро - валута Европске уније, који данас вреди око 117 динара.

Историја динара у 90 секунди

Потпис испод видеа,

146 година динара у 90 секунди

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk