Руски плаћеници гину у Сирији

Мајка палог борца
Натпис на слици Нина Атјушева, мајка Јевгенија Аликова, са идентификационом плочицом погинулог сина

Погибија великог броја руских бораца у Сирији у фебруару открила је да тамо оперише тајанствена група плаћеника. Према неким извештајима, у једном дану је убијено више од сто Руса, док их је званично страдало „неколико десетина".

Нина Атјушева, пензионерка из градића Североонешка, прошлог септембра је телефоном обавештена да јој је син погинуо у Сирији.

Наредне недеље јој је непознати мушкарац предао ковчег са телом сина и пет милиона рубаља (90,000 долара) од осигурања. Прешао је 2,100 километара сибирским путевима да би Нини вратио „синчића".

Свежњеве новчаница у апоенима од 5,000 рубаља је оставио на кухињском столу.

ББЦ је покушао да ступи у контакт са њим преко телефонског броја који је дао Нини, али човек који се јавио је рекао да он није тај и да не зна ништа о руским добровољцима у Сирији.

Натпис на слици Јевгениј Аликов је отишао у Сирију након повратка из источне Украјине, где је ратовао на страни побуњеника

„Мама, одох на фронт"

У Североонешку нема бог зна шта да се види. То је рударски градић у региону Архангеловска крај реке Онеге који се углавном састоји од петоспратних стамбених блокова.

Јевгениј је студирао у Санкт Петербургу, тамо се оженио, а онда се са женом и троје деце преселио у Москву.

Нина каже да је, пре него што је отишао у Сирију, њен син у последње три године неколико пута боравио у источној Украјини. Борио се на страни проруских сепартиста у Лугањску.

После Украјине је био месец дана на обуци у касарни у Ростову на Дону, а затим су га послали у Сирију.

Према многим извештајима, припадници приватних војних компанија (ПВП) се обучавају на полигону у региону Краснодара и одлећу за Сирију са војног аеродрома у Ростову.

Натпис на слици Документ са идентификационим бројем Јевгенија Аликова: M-3601

Јевгениј је прошлог лета отишао у Сирију са пасошем који му је издат 16. јуна. На једном од докумената које је Нина добила након што је погинуо стоји идентификациони број: M-3601.

Бројеви које руско Министарство одбране издаје војницима обично се састоје од једног слова азбуке и шест цифара. Бројеви који се издају борцима ПВП имају само четири.

Повремено је слао писма мајци. „Мама, одох на фронт", написао је у једном писму, у коме пише и да је пустињски песак толико блистав да не може да хода без наочара за сунце.

Остао је само два месеца. Погинуо је 2. септембра, у близини града Тијаса у провинцији Хомс. На смртовници пише да је узрок смрти „рана од ватреног оружја у пределу стомака".

Натпис на слици Јевгениј је добио два одликовања од приватног војног предузећа „Вaгнер"

Нина је примила и две медаље које је њен син добио од „Вагнера", приватне војне фирме која га је запослила: једну за „част и јунаштво", а другу за „храброст и проливену крв" .

Она каже да је Јевгениј био добар човек и отац: „Сви су плакали на погребу".

Новац од осигурања уплатила је на рачун унучади. Сматра да је Јевгениј то желео.

Америчка влада је прошле године увела санкције против „Вагнера" због учешћа у борбама у Украјини.

Војник број 77

Документи које је Нина добила и уступила ББЦ новинарима указују да је у септембру 2017. у Сирији погинуло најмање педесет четири Руса. То је више од званичног броја жртава током претходне три и по године руског учешћа у сиријском рату.

Према истраживању агенције Ројтерс, током првих девет месеци прошле године у Сирији је погинуло најмање 131 Руса. Извештај се позива на смртовницу издату на име Сергеја Подубног, још једног борца који је радио за руско ПВП.

Подубни је погинуо 28. септембра у Тијасу, истом граду у коме је пао и Јевгениј. У смртовници коју је потписао секретар руске амбасаде у Дамаску пише да је умро од опекотина.

У Тијасу је ваздухопловна база сиријске војске око које се често воде жестоке борбе.

Подубнијева смртовница носи број 131. Према упутству надлежног министарства, смртовнице које издају амбасаде нумеришу се од нуле па надаље почетком сваке године.

Натпис на слици У смртовници Јевгенија Аликова пише да је погинуо у Тијасу 2. септембра 2017. од ране из ватреног оружја

Смртовница Јевгенија Аликова, који је погинуо 2. септембра, носи број 77. То значи да је број руских жртава у септембру био најмање 54 (што се добија када се 77 одузме од 131).

Руски конзулати не издају осмртнице за војно особље. У Сирији живи мали број руских цивила, а није се догодио ниједан инцидент којим би се објасниле толике цивилне жртве.

Према наводима руског Министарства одбране, у Сирији је досад страдало 44 припадника војске.

Руска влада је недавно први пут признала смрт „вероватно пет" руских добровољаца након америчког ваздушног удара 7. фебруара.

Потом је 20. фебруара званично објављено да су „десетине" Руса страдале „у борби", без било каквих додатних информација, осим што је наглашено да нису били припадници редовне војске.

Борба за признање

На Нинином кухињском столу стоји свежањ захтева за информацијама и други, који чине службени одговори у плавим ковертама. Она сада има мисију: да натера власти да службено признају да је њен најстарији син погинуо за домовину.

Брада јој подрхтава: „Хоћу да их питам: у чему је разлика између деце која је послала војска и мог сина добровољца?"

Упркос одбијању Кремља да ода признање погинулом сину, Нина је добила подршку локалних функционера. За столом јој се придружила Галина Старицина, обласна саветница.

„Он је један од нас. Подржавамо Нину и предузимамо мере, о томе нема шта да се дискутије", каже Старицина.

Натпис на слици Фотографија Јевгенија Аликова стоји уз фотографије суграђана погинулих у Чеченији и Авганистану

Јевгенијева фотографија је изложена у градском музеју уз слике суграђана који су погинули у Чеченији и Авганистану.

Градске власти су платиле и кратку осмртницу у локалним новинама - на последњој страни, међу огласима у којима се нуде штенад за усвајање.

Нина се нада да ће влада одати признање не само њеном сину, него и свим осталим борцима који су радили за ПВП.

„На крају крајева, то није поштено. Мој син није погинуо у кафанској тучи, него у борби", каже она. „Ред би био да од власти добије некакво признање или захвалницу".

„Не тражим ништа посебно. Да није за џабе погинуо? Више не знам ни сама."

Натпис на слици Гробље у Североонешку на коме почива Јевгениј Аликов