Зашто млади из Србије одлазе у иностранство и зашто се понекад враћају

Студенти у слушаоници Image copyright Getty Images
Натпис на слици Многи одлазе на усавршавање и никад се не враћају

Наташа Павловић има 26 година, диплому основних и мастер студија молекуларне биологије и две године је ближа звању докторке наука.

Кофере је спаковала 2016, након студија у Београду и кренула пут Шведске, на петогодишњи докторат.

Бави се молекуларном биологијом канцера јетре и из ове северноевропске земље не планира да се врати.

За одлуку да прво оде, а онда и да се не врати - крив је однос према науци у Србији, каже Наташа за ББЦ на српском.

Наташа је само једна од бројних младих који су отишли и не планирају да се врате.

Врли нови свет

Почетком године, истраживање рађено на 11.000 студената показало је да сваки трећи студент планира да оде у иностранство после завршетка судија, а да половина њих не размишља да се врати.

Друго истраживање, које је током јула спровела организација Србија 21, показује да 1,2 милиона грађана Србије размишља да оде. Од укупног броја оних који би да оду, готово половина не планира да се врати.

Кофере би да спакује 450.000 младих - 36 одсто испитаника узраста од 18 до 29 година.

Многи од њих не планирају повратак.

Наташа Павловић као разлог за останак у „белом свету" наводи стање науке и могућност наставка каријере.

„Наука у Србији није ни на једној листи приоритета. Чак и у најбољем случају да сам добила докторандску позицију у некој београдској лабораторији, перспектива је далеко испод онога што желим", прича Наташа за ББЦ на српском.

Она није одлучила коју ће позицију тражити након доктората, али је сигурна да ће наћи простор за себе у Шведској или некој другој земљи западне Европе.

Image copyright AFP

„На основу садашње слике и позиције науке у Србији, не верујем да ће се у наредним годинама створити услови у којима ће бити могуће градити каријеру у овом пољу", каже Наташа.

С друге стране, додаје да је Србија у великој мери изолована од европских и светских мрежа у области науке, што додатно ограничава могућност наставка каријере.

Бољи стандард и уређено друштво

Они који су у истраживању организације Србија 21 изјавили да размишљају о одласку, за то углавном наводе економске разлоге.

„Пре свега стандард, боља плата, могућност запослења, мали проценат њих наводи и уређену државу", прича за ББЦ на српском Ненад Константиновић из организације Србија 21.

Слично истраживање је током лета спроведено и у дијаспори. Учествовало је 2.200 испитаника, а чак 46 одсто њих је навело да не планира да се врати.

„Када оде у пензију, планира да се врати трећина њих, али на кључно питање - да ли виде живот своје деце у Србији - 90 одсто њих одговорило је негативно", прича Константиновић.

Прецизни подаци о томе колико тренутно броји српска дијаспора - не постоје.

Помињу се бројке од два или три, па чак до пет милиона људи.

Они који живе у иностранству имају и другачије разлоге за останак, од оних који тек планирају да оду.

„Људи који су већ у иностранству као разлоге за останак наводе пре свега перспективу, извесност, сигурност, безбедност, уређену државу и систем у коме знају шта могу да очекују.

Уколико имате образовање одређеног нивоа, знате где можете да се запослите и каква ће вам бити плата.

У Србији, када завршите студије, не знате да ли ћете уопште наћи посао, а камоли како ћете бити плаћени", објашњава Константиновић.

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Млади у Београду

Из Србије не одлазе само високообразовани, већ и сви други радници, нарочито високо квалификовани.

Свако ко у Београду користи јавни градски превоз, трпи последице тога, пошто је зимски ред вожње дочекан уз мањак од око 200 возача аутобуса.

Највише одлазе у Немачку, Аустрију и Словенију, где добијају и четири пута више плате.

Ситуација је иста и са медицинским особљем. Они се последњих година упућују највише ка Немачкој, а све је бећи број студената медицине, али и медицинских сестара на почетку каријере који уче немачки језик.

Одлазак у ову земљу још више би могао да подстакне нови немачки закон о усељеништву.

Према најавама, закон који ступа на снагу 1. јануара 2019. године, либерализоваће могућност добијања запослења у Немачкој радницима са Западног Балкана.

Како преноси агенција Анадолија, од 1. јануара до 30. јуна ове године у Немачкој је запослено 144 медицинских сестара и техничара из Србије.

Прошле године у Немачкој је посао нашло 439 медицинских радника из Србије.

Међу онима који одлазе су и вариоци, те грађевинци.

Константиновић каже да, када је о младима реч, неће отићи сви који планирају. Међутим, сви они не осећају никакав контакт са државом, немају поверење у њу, нити у њене институције, не виде перспективу у домовини и зато размишљају да оду.

„Ти људи неће радити на томе да наше друштво постане боље. Деведесетих година је један део младих одлазио, али је други остајао и покушавао нешто да промени и на крају донекле у томе и успео.

Данас млади као одговор на ситуацију која није добра налазе да оду, а не да се ангажују да направе неку друштвену промену. То је оно што треба да се мења", додаје.

Један од оних који би да остане

Александар Јаковљевић је међу онима који су се вратили.

Он је Наташин вршњак и у иностранству је провео шест година.

„Отишао сам у Америку 2010, да завршим четврту годину средње школе. Затим сам уписао студије у Њујорку, па мастер у Немачкој и пре нешто више од две године, у септембру 2016, вратио сам се у Србију", препричава Александар за ББЦ на српком пут којим се кретао у иностранству.

Имао је прилике да остане и у Америци и у Немачкој, али и разлоге да то не уради.

„Тамо нисам могао да се бавим оним чиме сам желео, препознао сам Србију као место које ће се тек развијати и где сви ми можемо да будемо пионири развоја. Људски капацитети у модерном пословању овде су недовољно развијени.

Мислио сам да овде имам више прилике да развијам нешто ново, уместо да будем део неког постојећег система", каже Александар.

Након мање од годину дана се запослио и каже да није разочаран што се вратио.

„Украшћу изреку пријатеља - моја друга најбоља животна одлука је што сам одлучио да се вратим, а моја прва најбоља животна одлука је што сам одлучио да одем", каже.

Према Александровим речима, људи који се из иностранства врате у Србију се углавном разочарају јер не знају шта их чека по повратку.

„Људи који се враћају често забораве како овде ствари функционишу, па доживљавају шокове.

Ја сам сваког лета био у Србији на пракси и знао сам где се враћам. Зато ми је прилагођавање било лакше", додаје Јаковљевић.

Image copyright Christopher Furlong
Натпис на слици Многи се враћају тек када оду у пензију

Из Немачке у Србију - има и тога

Наташин и Александров вршњак је и Флоријан Лангоф.

За разлику од бројних младих из Србије који хрле пут Немачке, он је одлучио да иде у супротном смеру. Привремено.

Иза себе има мастер из економије, рад у банци и „луду" одлуку - да студира медицину у Србији.

Желео је интернационално искуство и смиренији живот од оног у Немачкој или другим земљама Западне Европе. Прву годину је завршио у Румунији, сада је у Новом Саду и мисли да ће ту остати до краја студија.

„Овдашње школе медицине су врло цењене у Немачкој. С друге стране, у Немачкој је мало места на факултетима медицине. У читавој земљи имамо око 10.000 места, а на почетку сваког летњег и зимског семестра пријави се око 150.000 људи", прича Лангоф.

Као предност студирања у Србији наводи квалитетну наставу, али и јефтине студије.

„Људи су дружељубиви, добри, говоре енглески, предавања су квалитетна, све то ме задржава овде.

И, знате, медицински радници из Србије су врло тражени у Немачкој", каже Лангоф.

За сада није у потпуности сигуран да ли ће завршити студије у Србији или ће се након друге године вратити у Немачку.

У једно је сигуран - Немачка га чека након завршетка студија. Због боље специјализације и далеко веће плате.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи